Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.
Gotovo nepomično, sa napregnutim dostojanstvom kraljeva, sedela je glumica Regina Sabo, koja je personifikovala Mariju Habzburšku, na tronu, dok su iz njenog disanja i očiju zračili bezgranični užas, zbunjenost i bol. Dualnost držanja i prenošenih emocija bila je toliko očaravajuća da su plesna grupa koja se borila u pozadini i muškarci koji su nastupili u ulozi naratora bili potisnuti u drugi plan bespomoćnim strahom koji je prenosila Regina. Zvuci bitke, krici bola i muzička pozadina koja je sve to pojačavala postali su za mene samo dekoracija, mogla sam samo da obratim pažnju na kraljicu. Otkrila sam da potpuno gubim nit bitke od pre 500 godina. Međutim, osetila sam težinu onoga što se desilo u svakom deliću sebe od načina na koji su se grudi supruge Lajoša II blago zadihale u stezi njenog čvrstog korseta. Dostojanstveno držanje nije klonulo čak ni kada je vest o kraljevoj smrti stigla do njegove voljene: njeno iskrivljeno lice, međutim, i dalje je paralo dušu... Videla sam jednu izgubljenu mladu devojku, koja oplakuje svoju ljubav, čija ramena nisu drhtala iako je sumnjala na neminovnu propast jedne zemlje.
Mohačka bitka mi je pokazala koliku cenu možemo da platimo ako se ne ujedinimo, pale su mi na pamet misli Arpada Fremonda, predsednika Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, koje je podelio sa nama, novinarima, na konferenciji za štampu koja je prethodila premijeri organizovanoj povodom obeležavanja 500. godišnjice. Realizaciju predstave pod nazivom „Hadak hangja opus II. Mohács, 1526” (Zvuci boja opus II Mohač, 1526. godina) nacionalni savet je započeo pre oko godinu i po dana, potvrdio je reditelj Bela Kalo, koji je odmah tada shvatio da će scenario ove predstave poveriti Lauri Topolčanji. Ova autorka se pre nekoliko decenija preselila iz naših krajeva u Mađarsku, gde je poznata kao autorka ili koautorka više od 50 predstava. Njena davnašnja želja bila je da jednog dana radi u Vojvodini: a to se i ostvarilo sa obeležavanjem pola milenijuma od bitke kod Mohača.
Materijal za koncept predstave prikupljao se skoro godinu dana: autorka se upoznala sa mislima mnogih istoričara, ali je bilo neophodno uraditi i istraživanje u vezi sa okolnostima bitke.
Jedan od ključnih trenutaka ove predstave je kada turski car izriče presudu nad porobljenim Mađarima (fotografija Andraša Otoša)
Pored folklornog plesa, Vojvođanski kamerni plesni ansambl je sa koreografkinjom Margaretom Taboroši razvio i spektakularne bojne scene (fotografija Andraša Otoša)
Predstava počinje veseljem na dvoru Lajoša II i Marije Habzburške (fotografija Andraša Otoša)
– Istorijski sud o bici kod Mohača je veoma različit pri svakoj epohi. Posle nekog vremena, morali smo da odlučimo koji pravac ćemo najradije pratiti. S vremena na vreme, zvala sam Belu sa svojim suptilnim agitacijama, a da više nisam ni znala šta da mislim, pošto svaki istoričar govori drugačije, njihovi stavovi se protivreče. Na primer, po pitanju vezanom za Janoša Sapoljaija, posebno je tipično da slično renomirani istoričari mogu da iznesu potpuno suprotne stvari. Nakon mog monologa od po 8-10 minuta, Bela je rekao da bi voleo da vidi ovu unutrašnju debatu na sceni, ovako je autorka istakla rađanje ideje sa kojom su u predstavi stvorene dve vremenske ravni. Glumci u osnovi igraju same sebe. Osnovna nit predstave je sam tok probe za predstavu o Mohačkoj bici, u čijim scenama se likovi preobražavaju u ključne figure 16. veka pred publikom. Tako bi, pored karakteristika i činjenica date epohe, u predstavi mogle da nađu mesto i debate koje su se vodile preko 500 godina, kao i sumnje ljudi u današnjem svetu: – Zato se mišljenja glumaca sukobljavaju i sučeljavaju jedna s drugim. To je kliše, ali zadatak pozorišta je zaista mnogo više da postavlja pitanja nego da nudi odgovore. Međutim, ništa manje nije bitno ni koliko pitanja postavljamo i u kojim nijansama: a mi smo težili ka raznolikosti, rekla je Laura Topolčanji.
Bela Kalo je smatrao srećnim što su u vezi sa 500. godišnjicom sprovedena dalja istraživanja i došlo do novih otkrića koja su donekle reinterpretirala stavove uklesane u kamenu. Ali domaći zadatak je ipak bio zadat, jer smo iz svega toga morali da se opredelimo za odluku koja je postala okosnica i temelj predstave, ovako je reditelj takođe potvrdio važnost pripreme.
– Predstava je jedan živahan, živ medijum koji vrši naraciju kroz konkretne pojedince. Činjenica da su istorijske ličnosti mogle da izađu na scenu je data. Novo je to što smo kroz glumce koji igraju u sadašnjosti mogli da razmišljamo iz perspektive od 500 godina o svim sedimentima i pitanjima o kojima su istoričari neprekidno raspravljali i postavljali pitanja, rekao je Bela Kalo, a zatim dodao: – To ne znači da ostavljamo gledaoca u neizvesnosti. Naprotiv, pružamo oslonce koji nam pomažu da zajedno razmišljamo, naglasio je reditelj, koji veruje da će gledalac videti i svu muku kroz koju su on i Laura Topolčanji prošli za ovih godinu dana.
Oboje su naglasili da je sama produkcija zahtevala složen stručni i tehnički rad. Povezali su nekoliko grana umetnosti: osnovna ideja bila je da se pozorišna predstava spoji sa plesnom umetnošću uz učešće Vojvođanskog kamernog plesnog ansambla. Sve je to obogaćeno elementima vizuelne umetnosti, a kompozitori David Klem i Ervin Ereš podržali su predstavu autentičnom, ali savremenom muzikom koja je ispunila scenu. Poseban naglasak su stavili na istorijsku autentičnost i na činjenicu da će predstava biti zanimljiva i mlađim generacijama, a to su isticali i glumci na premijeri, koji su i sami oblikovali predstavu svojim sugestijama i predlozima tokom proba.
Publika je nagradila nastup burnim ovacijama (fotografija Andraša Otoša)
Grozničav pogled dostojanstvene kraljice: izvedba Regine Sabo dirnula je duše (fotografija Andraša Otoša)
Ovako je u poslednjem trenutku nastao kraj predstave: reditelj je zamenio prethodnu ideju onim što je rečeno na kraju samog perioda proba. Sa dobrim razlogom. Dopustio je da je zatvori ona kod koje je priča iz Mohača izazvala najdublja osećanja, ili bolje rečeno, ostavio je temu otvorenom. Na kraju predstave, Regina Sabo ponovo otkriva svoja osećanja, ovog puta kao ona sama, kada se ispoveda o večeri nakon zadnjih proba. Kaže da je, dok je zurila u vodu i tablete magnezijuma na noćnom stočiću, briznula u plač, sažaljevajući ove dečake: „Dečaci iz Mohača: na kraju krajeva, oni su samo želeli da žive...”
Nyitókép: Kreativni tim je radio na ovoj predstavi skoro godinu dana (fotografija Andraša Otoša)
