Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Oružana akcija Sjedinjenih Američkih Država u Venecueli i vest o otmici predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge pokreću ozbiljna pitanja u vezi sa međunarodnim javnim pravom, Poveljom UN i funkcionalnošću trenutnog svetskog poretka. Kako se sve ovo može tumačiti u svetlu zabrane nasilja, načela neintervencije i pravila samoodbrane, posebno iz perspektive da Savet bezbednosti UN nije odobrio ovu vojnu akciju? Gde se povlače granice humanitarne intervencije i načela „Responsibility to Protect”, i šta ovaj slučaj otkriva o stvarnom sprovođenju međunarodnog prava u polarizovanom svetu? O ovim pitanjima razgovarali smo sa dr Tiborom Varadijem, stručnjakom iz oblasti pravnih nauka koji ne samo da analizira pravnu procenu konkretnih događaja, već i u širem smislu tumači slabljenje uloge UN-a, obesmišljavanje pravnih presedana i opasnost da će međunarodno pravo ponovo ostati puki ideal u senci politike velikih sila.
Koji razlozi za zabrinutost postoje u vezi sa američkom vojnom intervencijom u Venecueli u smislu međunarodnog javnog prava i principa Povelje UN, posebno odredbi Povelje UN o zabrani nasilja, neintervencije i samoodbrane, kao i nedostatka ovlašćenja od strane Saveta bezbednosti UN za ovaj napad, u svetlu načela humanitarne intervencije i načela „Responsibility to Protect”?
– Ne vidim pravni osnov za ovaj napad i otmicu. Ni u Povelji UN niti drugde. Još je zabrinjavajuće to što ovog puta nije zaista formulisan ni izgovor. Čini se kao da se uskraćivanje prava odvija sa sve većim samouverenjem. Izjavili su da je Maduro diktator, ali još uvek nisam video nikakav pokušaj da se ova izjava poveže sa bilo kakvom zakonskom odredbom koja bi objasnila napad. Postoji poznata engleska anegdota o kralju Engleske. Prema ovoj, ponavljam, anegdoti, a ne istinitoj priči, tokom lova na jelene, kralj je ciljao na slugu koji je u strahu viknuo: „Ne pucajte, nisam jelen!” Kralj ga je ipak upucao. Kada je jedan baron ovo pomenuo, kralj je objasnio svoj postupak rekavši da ima problem sa sluhom i da je čuo: „Samo pucajte, ja sam jelen.” Ovog puta ne vidim ni ovakvo opravdanje.
Koliko su opravdane sumnje izražene u stvarnu moć i uticaj međunarodnog javnog prava i UN, budući da su ovu akciju sprovele SAD u suverenoj zemlji sa kojom formalno nisu bile u ratu?
– Povelja UN počinje ovako: „Ciljevi Ujedinjenih nacija su: održanje međunarodnog mira i bezbednosti i u tu svrhu: preduzimanje efikasnih kolektivnih mera radi sprečavanja i otklanjanja pretnji miru i suzbijanje akata agresije ili drugih povreda mira, kao i
postizanje mirnim sredstvima, a u skladu s načelima pravde i međunarodnog prava, sređivanja ili rešavanja međunarodnih sporova ili situacija koji bi mogli dovesti do povrede mira.” To su zaista lepi i važni ciljevi. Užasi Drugog svetskog rata bili su najjača inspiracija za ove ciljeve. Kada sam bio student – i u Beogradu i na Harvardu – čuo sam od nekoliko svojih profesora da još nismo stigli do tačke u kojoj bismo mogli da tretiramo ove principe kao potpunu stvarnost, ali da je izuzetno važno da ih posmatramo kao radni zadatak. Kao profesor, trudio sam se da naglasim ovo. Međutim, bojim se da smo se poslednjih godina ipak udaljili od ovog cilja. Međunarodni sud pravde u Hagu pokrenuo je postupke protiv Rusije i Izraela u vezi sa događajima u Ukrajini i Gazi, a mnoge moje kolege pravnici smatraju da ima smisla nastaviti ove postupke, ali skoro niko ne vidi da oni imaju pravu šansu da budu uspešno okončani. Istovremeno, u istoriji je bilo mnogo preokreta, možda će biti i jedan u kome će se formirati istinska uloga međunarodnog prava.
Uzimajući u obzir detalje koje su poznate javnosti, da li postoji nešto što bi opravdalo američku vojnu intervenciju u Venecueli? Oni koji pokušavaju da proglase intervenciju opravdanom tvrde pre svega da iako je Nikolas Maduro legalno izabran, on nije legitimni šef države i da je Maduro diktator.
– Nalazimo se na bojnom polju vesti i lažnih vesti, tako da je veoma teško jasno videti ko je Maduro. Sasvim je moguće da je on diktator. Ali on nije jedini diktator na svetu. Takođe je potrebno uzeti u obzir da on na vlasti u zemlji sa značajnim rezervama nafte. Venecuela je pod američkim pritiskom već dugi niz godina i nije lako izgraditi demokratiju u takvoj situaciji. Naravno, Maduro bi možda i pod drugim okolnostima autokratski vladao. Ovo je važno videti i kritikovati. Međutim, ovo ne daje osnova za oružane napade i otmice.
Nikolasu Maduru i njegovoj supruzi bi se sudilo na sudu u Njujorku po zakonu SAD po optužbama za trgovinu drogom i oružjem. Uzimajući u obzir sve relevantne okolnosti, da li bi takvo suđenje predstavljalo pravni presedan? Da li postoji osnova za takvo suđenje u međunarodnom krivičnom pravu ili u krivičnom pravu SAD? Štaviše, iako je jasno da ovaj konkretan slučaj verovatno nije onaj koji bi mogao biti iznesen pred Međunarodni krivični sud (ICC), mogućnost gonjenja stranog državljanina otetog u inostranstvu od strane SAD ima diskretnu draž, naime da SAD ne priznaju nadležnost Međunarodnog krivičnog suda, pošto nisu ratifikovale Rimski statut.
– Međunarodni krivični sud trenutno ne predstavlja opciju. Venecuela je potpisnica Rimskog statuta, ali SAD nisu – i Donald Tramp nije ni pokušao da usmeri slučaj u tom pravcu. Ne zavidim sudijama u Njujorku. Nije lako zaključiti da je Maduro pred njih izveden legalno. Negde sam pročitao da je jedan od Trampovih saradnika rekao da postoji sigurnost u pogledu legalnosti. Ovde bih želeo da citiram reči poznatog francuskog društvenog naučnika, Gistava Le Bona, koji smatra da treba praviti razliku između sigurnosti i stvarnosti. I ovde bih želeo da pomenem još nešto: u Americi je bilo i još ima istinski profesionalnih i savesnih pravnika. Ne mislim da je isključeno – a to bi bio veliki događaj – kada bi se tokom postupka uzela u obzir i stvarnost.
Kako ocenjujete objavu predsednika SAD da Sjedinjene Države privremeno upravljaju Venecuelom?
– Zaista može postojati osnova za tvrdnju da demokratska volja venecuelanskog naroda ne stoji iza Nikolasa Madura. Ali iza Donalda Trampa u Venecueli još manje. U svakom slučaju, moraćemo da sačekamo i vidimo koji će konkretni koraci uslediti nakon ove izjave. Nije lako spekulisati.
Većina lidera takozvanih zapadnih demokratija – sa izuzetkom Norveške, Danske, Španije i Francuske, na primer – nije se fokusirala na aspekte vezane za kršenje međunarodnog prava i Povelje UN nakon vojne intervencije SAD. Na šta ovo ukazuje?
– Mnoge izjave su zaista bile uzdržane – možda i previše uzdržane. Istovremeno, u dokumentu o stavu Evropske unije se navodi da narod Venecuele treba sam da odluči o svojoj sudbini. U ovoj situaciji, važan zadatak je na intelektualcima, posebno pravnicima. Verujem da će biti i ozbiljnih američkih pravnika koji će govoriti ne kao navijači određene strane već kao stručnjaci. Neki koraci su već preduzeti. Američko društvo za međunarodno pravo (American Society of International Law) objavilo je 5. januara saopštenje prema kojem – bez obzira na činjenicu da je Maduro imao postupke koje su za osudu – napad na Venecuelu i otmica Madura i njegove supruge krše i međunarodno i američko pravo. Istog dana, Međunarodna komisija pravnika (International Commission of Jurists) takođe je izjavila da događaji u Venecueli krše međunarodno pravo. Međunarodna advokatska komora (International Bar Association) je takođe zauzela sličan stav.
Koliko je ova vojna operacija bila fatalna za svetski poredak kakav poznajemo? Da li postoji put nazad?
– U Venecueli još ništa nije odlučeno. Mislim da je pred nama još mnogo mogućih puteva.
Koliko tužba Nikaragve protiv SAD pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu može biti presedan u ovom konkretnom slučaju? Da li ima smisla tražiti pravne presedane, s obzirom na trenutne procese i odnose na međunarodnoj sceni? Da li postoji institucija koja bi mogla da postupa suštinski u ovakvim slučajevima, kada postoji osnovana sumnja da zakon jačeg ponovo vlada svetom?
– Međunarodni sud pravde u Hagu je 1986. godine utvrdio da su Sjedinjene Američke Države nezakonito upotrebile silu protiv Nikaragve. Sjedinjene Države su trebale da plate odštetu, ali to nisu učinile, i nisu priznale presudu. Nije postojala sila na svetu koja bi mogla da sprovede ovu presudu. U tom smislu, vredi podsetiti se i da je 11. septembra 1973. godine – uglavnom zbog američkog učešća – Salvador Aljende izgubio život, a usledila je proamerička Pinočeova diktatura. Henri Kisindžer je objasnio ovo američko učešće na sledeći način: Amerika „nije počinila ono što se izdešavalo, već je samo stvorila uslove za to”. I postoji još nešto što je važno pomenuti. Živimo u svetu polarizacije, iz kojeg bi bilo važno izaći. U ovom razgovoru sam prvenstveno iznosio komentare koji su kritički nastrojeni prema Sjedinjenim Državama. Verujem da oni nisu pogrešni, ali to ne znači da je Amerika loša i da je dobar onaj ko joj se suprotstavlja. Uzgred, 11. septembar nije samo dan Aljendeove smrti: 11. septembar 2001. godine bio je i dan terorističkog napada na Sjedinjene Države. Mnogo toga se dogodilo u američkoj istoriji – u njoj ima mračnih poglavlja, ali i onih vrednih pohvale. Dodao bih: pravi mislilac nije heroj rata vera, već istraživač stvarnosti. I to je jedan veliki i zajednički ljudski zadatak da se međunarodno pravo ostvari.
Da li se nedavne odluke SAD – uključujući i njihovo povlačenje iz nekoliko međunarodnih organizacija – mogu posmatrati kao deo procesa u kojem se stvarna težina multilateralnih institucija i međunarodnog prava postepeno smanjuje? Ili su ovi koraci pravno i politički nezavisni jedan od drugog?
– Tramp je 7. januara odlučio da će se Sjedinjene Države povući iz šezdeset šest međunarodnih organizacija. Ovo je naravno drugačije od napada na Venecuelu, ali se može osetiti slična inspiracija iza toga i videti slična pretnja u tome. Kao što sam već rekao, međunarodno pravo se delimično ostvarilo, a delimično ostalo samo postavljeni cilj i priznati princip. Ali sada, čini se da se čak i u tome posustaje. Dolazimo do tačke gde ne samo ostvarenje, već i njegovo održavanje kao cilj, postaje ljudski zadatak.
Nyitókép: Dr Tibor Varadi (fotografija Andraša Otoša)
