U interesu učvršćivanja vlasti, podanicima i onima koji su ih podržavali trebalo je obezbediti dobro plaćen posao, što su prenaduvavanjem državnog sektora i postigli. U Novom Sadu su, recimo, smatrali potpuno prirodnim da je plata spremačica u jednom javnom preduzeću višestruka od one koju imaju novinari koji rade u tom gradu, ali moguće je navesti ogroman broj sličnih primera. Lepo su živeli, dok je trajalo, samo što nisu videli koliko je nerealan onaj svet kojeg su stvorili sebi.
Građani su iz ovoga mogli jedino da zaključe da uglavnom sve partije govore isto, a stalnim potiskivanjem reformi u pozadinu nije se našla takva politička snaga koja bi se izdvajala, rečju, ako je neko želeo da podari svoj glas drugim idejama, recimo programu koji naglašava evropske vrednosti, nije to mogao da učini jer je „nacionalno ujedinjenje“ natopilo političku scenu. Upravo zbog toga mnogi i nisu otišli da glasaju, ili su poništili svoj glas.
Koaliciji demokrata-ligaša koja je nakon izbora bila u Novom Sadu pobednička, izgleda, odbrojani su dani, a naprednjacima nedostaju još samo socijalisti da bi preuzeli rukovođenje gradom. Predstavnici bivšeg gradskog rukovodstva se grčevito hvataju za niti vlasti i to je razumljivo, budući da mnogi mogu da ostanu bez zaposlenja ako se situacija promeni. Veoma dobro znaju da je van državnog sektora život težak. Jer, oni su ga napravili takvim – stoji, pored ostalog, u komentaru „Mađar so“-a povodom prekomponovanja vlasti u Novom Sadu.
