Ne samo zatvorenici Golog otoka, nego svi rehabilitovani, odnosno njihovi biski rođaci imaju pravo da traže obeštećenje za pretrpljenu nematerijalnu štetu. Postupak u golootočkom slučaju je jednostavan, budući da se radi o iznosu utvrđenom od strane države. Ali, koliko će obeštećenje dobiti oni vojvođanski Mađari čiji su roditelji ili rođaci pogubljeni, da li uopšte mogu da računaju na obeštećenje za pretrpljenu nematerijalnu štetu?
U somborskom Osnovnom sudu je ovih dana vođen postupak za proglašavanje oca Eme Merei-Zađva, nekadašnjeg zanatlije-sarača Ištvana Mereija. Ovo je bilo neophodno da bi njegova danas 78-godišnja ćerka mogla da zatraži povraćaj oduzete porodične imovine. To je žena koja je prva u Vojvodini , zbog gubitka oca, u sporu protiv države Srbije zatražila materijalno obeštećenje za pretrpljenu duševnu bol i poniženje. Želela je da dobije 730.000 dinara i tražila povraćaj sudskih troškova. Somborski osnovni sud joj je dosudio obeštećenje, ali je država Srbija u februaru uložila žalbu i od tada se ništa ne zna o ishodu. U žalbi stoji da osnovni sud nije nadležan, odnosno da zakonom iz 2006. nije regulisano obeštećenje za pretrpljenu nematerijalnu štetu i da zbog toga nije mogla da se u tom predmetu donese pravosnažna odluka. Ukoliko bi stigla odluka na žalbu prema kojoj ne opstaje somborska presuda, onda verovatno ponovo iz početka treba povesti borbu da bi zemlja i pravno priznala da je neko kome ubiju oca zaista doživeo traumu. Osim toga, višedecenijsko ponižavanje i izopštavanje pripadalo je ljudima sudbine slične Eminoj.
Ema je imala deset godina, kada je novembra 1944. deportovan i pogubljen njen otac. Dve godine docnije su joj i majku odveli u zatvor, sa optužbom za sabotažu. Ostala je sama sa bratom, o njima je brinula jedna od rođaka. Priča i kako je i docnije, još kao devojka, bila izopštena. Nakon izlaska iz zatvora, Emina majka je odlučila da sa dvoje dece napusti Sombor. Uzalud su hteli da se isele, pasoše nisu dobili, Ema ni zaposlenje.
Dok je sudski postupak za nematerijalno obeštećenje bio u toku u Somboru, Ema je uz pomoć svedoka trebalo da dokazuje da su je zaista ponizili, izopštili. To, međutim, nije bilo dovoljno, već je sud zatražio i stručno mišljenje dva lekara o tome koliko je zbog svega toga ona duševno propatila. Nije se radilo o razgovoru od po sat-dva sa psihologom. Ema je dve nedelje ležala na somborskom psihijatrijskom odeljenju dok su trajala ispitivanja. Rezultat ispitivanja traume je da su događaji pomenutih godina delimično ostavili traga na njenoj ličnosti.
Ema se nada da će, pre ili kasnije, sud odlučiti u njenu korist i da će, ako iznos bude i simboličan, time dobiti moralno priznanje da su, uz nevino pogubljenog oca, i oni koji su ostali u životu patili.
