Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.
U domu učenica „Karolina Satmari” u Zrenjaninu u četvrtak su proslavili svoju 30. godišnjicu osnivanja. Obeležavanje ove godišnjice počelo je misom zahvalnicom u katedrali Svetog Jovana Nepomučkog. Liturgiju je predvodio mons. Mirko Štefković, biskup zrenjaninski.
Pored učenica i osoblja doma, prisustvovali su i članovi provincije Školskih sestara Blažene Device, roditelji i brojni zvaničnici vojvođanskih Mađara, među kojima su bili dr Balint Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, dr Balint Juhas, predsednik pokrajinske skupštine, Robert Otot, potpredsednik pokrajinske vlade, pokrajinski sekretar za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine-nacionalne zajednice, Jožef Kerekeš, potpredsednik SVM-a, Elvira Kovač, potpredsednica narodne skupštine, kao i Ramona Tot, članica izvršnog odbora Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine.
U Banatu, Siromašne školske sestre nazvane po Gospi (sada Školske sestre Blažene Device) imale su tri samostana pre Prvog svetskog rata. Prvi je osnovan u Vršcu 1864. godine, drugi u Nađbečkereku 1880. godine, a treći u Nakovu 1904. godine. Potonji je kasnije premešten u Kikindu.
Karolina Satmari – zajedno sa svojim suprugom – mnogo je učinila za obrazovanje i kulturu mladih iz Nađbečkereka, da bi oni ostali mađarski katolici. U svom testamentu, ona po kome je i nazvan ovaj dom doprinela je izdašnom donacijom za osnivanje katoličkog instituta za devojke u Bečkereku – poznatog kao „Zarda” (samostan). Prve školske sestre su stigle iz Temišvara. Sledeći podaci takođe potvrđuju koliko i kako su doprinele obrazovanju devojčica u Banatu: 1913. godine bile su aktivne 52 školske sestre, koje su obrazovale više od 2.100 devojčica iz Banata.
Školske sestre su vodile ovaj katolički institut za devojke u Nađbečkeru od 1880. do 1944. godine. Za članice verskog reda usledile su teške godine iskušenja. Uprkos teškoćama, one nisu potpuno napustile ovaj banatski kraj zajednica u rasejanju.
Sestra Marija Gizela Rač, osnivačica doma učenica (fotografija Ištvana Kečkeša)
Tokom jugoslovenskih ratova, rukovodstvo provincije reda školskih sestara odlučilo je da njegove članice mogu napustiti svoja dodeljena područja službe. Međutim, umesto da odu u inostranstvo, sestra Gizela i neke od njenih koleginica iz reda su se preselile u Zrenjanin, rezidenciju ispražnjenog reda sestara. Pošto je bilo rizično držati zgradu praznom duže vreme u vremenima krize, a prodaja je izgledala teška, vođena božanskim proviđenjem, odlučila je da sredinom devedesetih godina prošlog veka osnuje dom učenica sa sestrom Marijom Margit Botka. U takvim vremenima, osnivanje crkvenog učeničkog doma zahtevalo je veliku hrabrost i odlučnost. Bilo je rizično, jer su se mađarska odeljenja postepeno gasila u srednjim školama Zrenjaninu. Samo je gimnazija tad imala odeljenje mađarskom nastavnom jeziku. Zahvaljujući otvaranju zrenjaninskog internata za devojčice, a nekoliko godina kasnije i muškog katoličkog internata u Mužlji, mađarska odeljenja su na kraju vraćena u tri, a zatim i u četiri srednje škole. – Kada je internat otvoren pre trideset godina, naš cilj je bio da stvorimo dom u kome mlade devojke ne samo da mogu pronaći smeštaj i sigurnost, već i zajednicu punu ljubavi, duhovnu podršku i ljudske vrednosti. Želeli smo da stvorimo mesto gde mogu da rastu u znanju, veri i čovečnosti, i odatle, osnažene, mogu da nastave svojim životnim putem. Tokom protekle tri decenije, mnogi mladi ljudi su ovde proveli svoje školske godine. Neki su stigli uplašeni i nesigurni, a zatim su otišli obogaćeni prijateljstvima, iskustvima i stečenim znanjem. Danas su mnoge od njih majke, učiteljice, lekarke, medicinske sestre, inženjerke, aktivni članovi naših zajednica, koje u svojim životima nose sve što su ovde dobile, rekla je sestra Marija Gizela Rac u svom pozdravnom govoru.
Od 1996. godine, ova obrazovna ustanova je dočekivala devojke iz Banata, kojima je pomoć bila potrebna i koje su želele da uče, u samostanu monahinja, a nakon 2020. godine u zgradi Katoličkog instituta za devojke sa šezdeset kreveta, koja je nasleđena, a zatim renovirana uz podršku mađarske države.
– Ovih trideset godina po značaju daleko prevazilaze sam broj godina. Kada su sestre osnivačice posejale seme, sanjale su o oazi u srcu banatskog kraja koja bi pružila sklonište, dom i duhovni kompas mađarskim devojkama koje dolaze sa sela. Ova institucija je postala mesto gde se, pored sticanja znanja, u srca urezuju najvažnije ljudske i društvene vrednosti. Tokom godina provedenih ovde, mladi ljudi koji su nam povereni ne samo da stiču zvanje ili srednjoškolsku diplomu, već i uče šta znači živeti svakodnevni život kao hrišćani, Mađari i kao složna zajednica, rekao je Jene Karl, direktor doma učenica „Karolina Satmari”.
U oblasti srednjeg i južnog Banata, u Zrenjaninu, još uvek postoje srednjoškolska odeljenja na mađarskom nastavnom jeziku. Skoro polovina mađarskih učenika koji se školuju u gradu živi u katoličkim domovima, muškom domu „Emaus” u Mužlji ili ženskom domu u Zrenjaninu.
– Domovi su biseri obrazovanja na mađarskom jeziku. To su dva doma koja nisu osnovana od strane države, a koja decenijama pomažu mladim pripadnicima mađarske zajednice da pronađu svoje mesto tokom školovanja i izgrade zajednicu. Dom učenica je smešten u jednu divnu zgradu, koja je renovirana uz podršku mađarske vlade, posredovanjem Saveza vojvođanskih Mađara. To takođe znači da je skoro 500 devojaka ovde u zajednicama u rasejanju, iz oblasti Zrenjanina i malo šire, moglo da živi na mestu tokom školovanja koje je zaista dostojno i koje će uticati na njihove živote u svakako pozitivnom smislu i u narednim decenijama, rekao je dr Balint Pastor, predsednik SVM-a.
Mnogi mladi ljudi iz Banata ne bi mogli da nastave da se školuju na svom maternjem jeziku da nije ove povlašćene mogućnosti za smeštaj.
Učenici sa svojim nastavnicima-vaspitačima (fotografija Ištvana Kečkeša)
Nyitókép: (fotografija Ištvana Kečkeša)
