Kada se talenat i marljivost sretnu

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Mnogo puta od strane mnogih ljudi izraženo je mišljenje da današnje mlade ljude ništa ne zanima, da su preokupirani računarima i telefonima, da im se ništa ne može poveriti da urade, da nemaju viziju za budućnost i da ne shvataju učenje ozbiljno. Kako se naš svet menja, naravno, menjaju se i navike i životne strategije mladih (i, budimo iskreni, i starijih ljudi), ali moramo takođe videti da je uz vaspitanje, postavljenjem primera i uz pažnju jedni prema drugima i dalje moguće odgajiti vredne i pametne mlade ljude, sa konkretnim vizijama, koji se mogu smatrati garancijom budućnosti. Roditelji porodice Papdi iz Bačkih Vinograda imaju sreću što mogu da odgaje troje takvih mladih ljudi – naravno, to nije samo stvar sreće, jer je dosta posla uloženo sa njihove strane. Posla koji nije težak za čoveka, a čiji „rezultati” ih s pravom mogu učiniti ponosnim.

Posetili smo porodicu u četvrtak. Ištvan, srednjoškolac, upravo se vratio iz škole, a Enike i mlađi Nandor su još uvek bili kod kuće, pošto se školuju u Budimpešti, pa su otputovali u glavni grad Mađarske nekoliko dana kasnije. Članovi porodice su bili zauzeti poslom, ali su na naše zadovoljstvo napravili pauzu od sat vremena, seli oko velikog trpezarijskog stola i razgovarali o učenju, radu, poljoprivredi i pomalo o svemu, jer smo često skretali sa date teme tokom razgovora, ponekad postajali nostalgični, ali smo se sve vreme lepo provodili.

Počeli smo sa jednim obaveznim uvodom, predstavljanjem. Pošto je Ištvanov rezultat ovog puta pažnju usmerio na ovu porodicu, uvodni krug predstavljanja smo započeli sa njim.

Ištvan uči na smeru za poljoprivrednog tehničara u Poljoprivredno-tehničkom školskom centru „Besedeš Jožef” u Kanjiži. Nedavno je osvojio nagradu za najboljeg takmičara izvan matične zemlje na velikom testu učenika Karpatskog basena agrarne tematike na mađarskom jeziku, koji je organizovan po peti put.

– Tokom takmičenja dobijali smo pitanja iz skoro svake grane poljoprivrede, na primer, u vezi sa upotrebom vode, stočarstvom, povrtarstvom i ratarstvom. Svako je mogao da se prijavi na takmičenje, a moji drugovi iz razreda i ja smo učestvovali u njemu po savetu našeg razrednog starešine. Nije bilo moguće pripremiti se za ovo takmičenje, ali znanje koje smo stekli godinama nam je pomoglo pri odgovaranju. Na takmičenju nisu učestvovali samo učenici poljoprivrednog smera, već i gimnazijalci, na primer, pričao je Ištvan, koji je rekao da bi, kao i njegova braća i sestre, želeo da nastavi da studira na Senćanskom konsultativnom centru mađarskog univerziteta poljoprivrednih i prirodnih nauka „MATE”, ali bi radije radio kao stručni nastavnik u daljoj budućnosti.

Obratio sam se roditeljima, Nandoru i Marti, da pitam kako su primili vest o rezultatima sa ovog takmičenja, na šta su oni jednostavno odgovorili da su navikli, pošto imaju pametnu decu.

Nandor Papdi mlađi počinje poslednji semestar na master studijama iz fitomedicine na mađarskom univerzitetu poljoprivrednih i prirodnih nauka „MATE”. Takođe je pohađao srednju školu u Kanjiži, gde je završio za poljoprivrednog tehničara, zatim je diplomirao kao inženjer za hortikulturu u Senti, a potom je nastavio studije na master programu.

– Veoma mi je odgovaralo što sam samo petkom i subotom morao da idem u senćanski konsultativni centar, jer sam tokom ostatka nedelje mogao da radim kod kuće. S druge strane, studiranje u Budimpešti je bolje po tome što moram manje da se pripremam individualno, jer se mnogo toga može naučiti na časovima. Roditelji su me uvek podsticali da nastavim školovanje. Smatram da je fitomedicina dobra profesija, koja je veoma tražena, čuli smo od Nandora.

Enike Papdi, prvorođena u porodici, već je na jednom nivou više, na doktorskim studijama je na odseku za agroekološke nauke na univerzitetu „MATE”.

– Trenutno se prvenstveno bavim snabdevanjem hranljivim materijama, a to sam izabrala jer će u porodici biti jedan lekar fitomedicine, pa se mora razmišljati i u drugom pravcu. Mislim da možemo da iskoristimo stvari koje smo naučili na ovom univerzitetu. Mnogo toga funkcioniše na tradicionalan način u našoj porodičnoj farmi, ali uvek postoje nove stvari koje možemo da uvedemo. Naši roditelji, a posebno moj otac, nisu uvek prijemčivi za nove stvari, ali mi ipak izražavamo svoje mišljenje i oni ga slušaju, navela je Enike.

Nandor, otac, dodao je da je najvažnije steći osnove.

– Sva troje su išli u osnovnu školu u Malim Pijacama. Iako često s podozrenjem gledaju na seoske škole, tamo su stekli osnovu na kojem su mogli da grade. Dali smo im samopouzdanje, a oni ga nisu zloupotrebili, još su uvek ovde i rade svoj deo posla. Enike je u Budimpešti sedam godina, ali nije često ostajala tamo vikendom. Kada se završe predavanja, dolazi kući. Ali učenje je resor njihove majke, dok sam ja odgovoran za posao.

– Jednom sam zamolila oca za pomoć, odgovorila je Enike na sve ovo. – Nisam nešto razumela u srednjoj školi i obratila sam se njemu, nakon čega mi je dao tri stručne knjige da pročitam i da pronađem odgovor. A jednom, za peticu, morali smo da sakupljamo delove voća. Tata ih je sakupljao, ali je nastavnik rekao je da jedan od njih nije dobar. Rekao sam tati, a on me je poslao u voćnjak da nađem sama. Ovo se retrospektivno ispostavilo kao dobra metoda, jer sam temeljno pregledala svaki deo voća, a onda sam mogla da se raspravljam sa nastavnikom zašto sam donela takvo voće i zašto sam u pravu, rekla je uz smeh.

U učenju se razvilo i malo takmičenje, ko će imati veću školsku spremu od oca.

– U osnovnoj školi sam morala više da se bavim s njima, posebno sa Ištvanom, koji je pohađao viši razred tokom perioda koronavirusa, pa sam morala da sedim sa njim na onlajn časovima. Mnogi ljudi nisu smatrali važnim da njihovo dete pohađa svaki čas, ali to jedna osnova na kome se može graditi. Nakon toga, više nisu morali da budu terani, nije bilo upitno ni za jednog od njih da li će nastaviti da studiraju, a Ištvan se već spremao za to, rekla je Marta.

Porodica se bavi uzgojem baštenskih biljaka. – Proizvodimo u malim količinama, ali prodajemo po veleprodajnim cenama, čuli smo od glave porodice.

– Diplomirao sam na višoj školi za hortikulturu u Kečkemetu 1986. godine dopisno, zatim sam se specijalizovao za zaštitu bilja i upravljanje hranljivim materijama. Kada je izbio rat, pozvan sam na služenje vojnog roka, a onda je došla inflacija. Nikada nam nije palo na pamet da „radimo na crno”, pokušali smo da živimo od poljoprivrede i postali smo veoma siromašni. Nemamo veliku parcelu zemlje, a i to na pesku, što je značilo da smo imali loše useve, živeli smo iz dana u dan. Imali smo i grožđe i voće, ali smo ih tokom perioda inflacije povadili jer su hemikalije morale da se dovoze iz Mađarske, pa nije bilo isplativo. Tokom godina, dva puta smo hteli da posadimo voćnjak, ali srećom to se na kraju nije desilo, ostali smo pri povrću. To je značilo manja ulaganja, a ako nešto nije uspelo, preorali smo to, pa smo umesto toga sadili nešto drugo. Kod uzgoja povrća manju površinu možemo da obradimo, ali to podrazumeva više rada. Ponosan sam što sve radimo sami, sa članovima porodice, bez nadničara. Trenutno proizvodimo na površini od oko 4.000 kvadratnih metara pod plastenikom, a bavimo se povrćem i na otvorenom. Više od dvadeset godina smo imali tezgu na Mlečnoj pijaci, gde smo mogli da prodajemo naše proizvode na malo, ali sada prodajemo na veliko, rezimirao je Nandor.

Pitali smo Martu da li je svesno rano uključivala decu u posao.

– Nismo razmišljali o tome, bilo je očigledno da to moramo da uradimo. Ištvan voli računare, i ne možete mu reći da ne može da se igra ako donosi dobre rezultate. Moja majka je rekla da decu treba uposliti i onda neće biti nevaljala, i tako je i bilo. Tu su od setve do žetve, i kako su rasli, preuzimali su sve veću ulogu.

Prema sećanjima Enike, ona radi u bašti sa povrćem od svoje sedme godine.

– Od malih nogu sam izlazila sa roditeljima. Kažu da sam jedva hodala, ali mi je na prikolici već bilo napravljeno gnezdo. Kada sam imala sedam godina, majka i ja smo već sedele jedna pored druge na mašini za sadnju, sa jastukom ispod mene da bih mogla da ga dohvatim. Kada sam počela da pevam, ostali su znali da mi posao počinje da dosađuje. Naravno, i kod mene je postojao period kada nisam želela da radim, kada bih bilo šta drugo radila. Cela ova stvar sa uzgojem povrća me je privukla nakon srednje škole, kada sam počela da studiram u Senti, jer sam tad više bila kod kuće, pa sam morala više da pomažem, rekla je Enike.

Odnos cele porodice prema radu dobro ilustruje priča koju je ispričao Nandor Papdi stariji.

– Neposredno pre pandemije koronavirusa, konkurisali smo na najlon i okove za plastenike kod Fondacije „Prosperitati”. Nije se radilo o tome da smo naručili plastenik sa određenom površinom, već smo kupili samo delove za njega. Moj sin Nandor je naučio da zavari, kupili smo alat za savijanje cevi i pokrili smo površinu od 2.800 kvadratnih metara, radeći sve sami. Na ovaj način smo napravili plastenike za manje novca, a mogli smo da kupimo i mali traktor, dok je istovremeno znanje ostalo. A Nandor je, uprkos napornom radu, postao učenik generacije.

– Pošto rade, i novcu pristupaju drugačije, znaju da ga ima samo u određenoj količini, dodala je Marta. – U ovom poslu nema vikenda ni praznika. Na primer, na Uskršnji ponedeljak, Ištvan je otišao na polivanje, dok su ostali pleli.

– Leti ustajemo u zoru i vraćamo se u kuću već u osam sati. Ako izađemo u pet, imamo tri sata na raspolaganju, tako da moramo da završimo sve za kratko vreme. Ako izlazimo, radimo to da bismo radili, i svi se trude da što pre stignemo kući, rekao je stariji Nandor.

Ustajanje u zoru je često teško za mladu osobu. Enike i mlađi Nandor su se nasmejali i rekli da je bilo trenutaka kada su morali da idu na pijacu posle polučasovne dremke nakon izlazka u diskoteku, ali gledajući unazad, to uzimaju zdravo za gotovo.

Nandor Papdi mlađi vidi priliku za razvoj porodičnog gazdinstva.

– Želeo bih da nastavim posao koji naša porodica radi. Mislim da bismo mogli da se poboljšamo u pogledu mehanizacije kako bismo smanjili potrebu za manuelnim radom. Imamo nekoliko starih mašina sa kojima je teško raditi, često se kvare i potrebno je mnogo vremena da se poprave, a to ne možemo sebi da priuštimo.