Čista petica za posvećenost

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

– Svetosavska nagrada jedna je od najprestižnijih nagrada u prosveti u Srbiji, koja se svake godine dodeljuje ustanovama i pojedincima koji su ostvarili izuzetan doprinos u radu u oblasti obrazovanja i vaspitanja. Značaj ove nagrade leži u činjenici da ona ne samo da nagrađuje profesionalni učinak, već i priznaje društvenu ulogu obrazovanja, njegovu moć za formiranje zajednice, kao i njegovu misiju za izgradnju budućnosti. Zato je od posebnog značaja što se naša vojvođanska mađarska zajednica ove godine može pohvaliti sa tri dobitnika ove nagrade. Ovo priznanje je jasna potvrda da naša zajednica obavlja dosledan, vredan i nacionalno priznat rad u oblasti obrazovanja, naglasila je Aniko Jeras, državna sekretarka za obrazovanje, dodajući da su dobitnici ove nagrade dobar primer koliko svestrano naša mađarska zajednica demonstrira vrednosni sistem izvrsnih pojedinaca.

Kao što je poznato, Svetosavske nagrade za 2025. godinu dodeljene su u utorak u Beogradu na svečanosti organizovanoj povodom Dana Svetog Save. Među 31 dobitnika ove nagrade su učenici, nastavnici, istraživači, ustanove i prosvetni radnici koji su postigli najistaknutije rezultate u oblastima obrazovanja, razvoja pedagoške prakse, kao i naučnih i umetničkih dostignuća. Mađarska zajednica u Vojvodini ove godine ima čak tri dobitnika nagrade: Osnovnu školu „Petefi Šandor” u Senti, Ibolju Olaj, učiteljicu u Osnovnoj školi „Turzo Lajoš” u Senti, kao i Oršolju Ferenci, učenicu prvog razreda gimnazije u Bečeju. Svetosavska nagrada nagrađuje odličan rad u oblasti obrazovanja i vaspitanja, izuzetan učinak, pedagošku posvećenost i stvaranje trajnih vrednosti. Ovo priznanje je i individualna i institucionalna zasluga, a istovremeno i zajednički uspeh mađarske zajednice u Vojvodini.

– Oršolja Ferenci, učenica prvog razreda gimnazije u Bečeju, postigla je značajne rezultate tokom školovanja u osnovnoj školi. Kao učenica Osnovne škole „Petefi Šandor” u Bečeju, bila je učenik svoje generacije: postigla je izvanredne rezultate iz mađarskog jezika, muzičke kulture i matematike. Svoj svestrani talenat pokazala je u negovanju mađarske kulture i narodne umetnosti – u pevanju, recitovanju pesama, poeziji – kao i na školskim takmičenjima. Njena nagrada dokazuje da talenat, marljivost i posvećenost vrednostima zajednice zaslužuju nacionalno priznanje čak i u mladim godinama, istakla je Aniko Jeras, koja je takođe istakla da učiteljica Ibolja Olaj već nekoliko decenija radi sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama. Njen pedagoški rad karakteriše inovativnost, individualni pristup razvojnim aktivnostima i kontinuirano profesionalno obnavljanje. Kao idejni tvorac programa jesenjih susreta, ona već dvadeset godina stvara mogućnosti za decu iz Vojvodine i njihove porodice da se upoznaju, druže i razvijaju. Njenu aktivnost obeležavaju brojne stručne nagrade i metodološke publikacije; njen nastavnički i vaspitni poziv je istaknuti primer u inkluzivnom obrazovanju. – Osnovna škola „Petefi Šandor” u Senti dobila je Svetosavsku nagradu kao obrazovna ustanova. Ova škola sa dva nastavna jezika služi zajednici modernim obrazovanim delatnostima na srpskom i mađarskom jeziku, inkluzivnim i inovativnim pristupom, kao i obrazovnim programima za odrasle. Doprinos ove škole u međunarodnoj saradnji je takođe izuzetan: kroz Erazmus projekte i odnose sa partnerskim školama u Rumuniji i Mađarskoj, ona kontinuirano jača svoju profesionalnu mrežu i sposobnost da se stalno obnavlja, naglasila je Aniko Jeras. Dodala je da su individualni i zajednički rezultati još jednom uspeh posvećene i odgovorne politike zaštite interesa manjina, kojoj Savez vojvođanskih Mađara pridaje tako veliki značaj u svim oblastima života, ali posebno u oblasti obrazovanja na maternjem jeziku. Stoga nije slučajno što su ovog puta uzoran obrazovni i vaspitni rad, težnje i posvećenost naše zajednice prepoznati sa tri Svetosavske nagrade, čuli smo od državne sekretarke ministarstva prosvete.

Priznanje za timski rad

Osnovna škola „Petefi Šandor” u Senti je poslednjih godina postigla ogroman napredak uz male korake. Stolarije su postepeno zamenjene uz pomoć raznih subvencija, a ostali su radovi sa značajnim ulaganjima. Pored svega ovoga, deca imaju renovirane učionice. Jedan od njihovih najznačajnijih koraka bila je izgradnja slane sobe u podrumu. Pored spoljašnjih aspekata, veoma je važno i to što je ustanova ima jednu dobru zajednicu dece i osoblja, na čelu sa direktorom Gordanom Kološom, koji je u utorak u Beogradu dobio Svetosavsku nagradu.

Kako vaša školska zajednica doživljava ovo priznanje, koje je nastalo iz istinskog timskog rada?

– Tek sada počinjemo da shvatamo snagu i značaj ovog priznanja, ali je to veoma dobar osećaj, jer smo mnogo radili u proteklom periodu. Šest godina kontinuirano i svesno gradimo. Sve je to timski rad, od pomoćnog osoblja do prosvetnih radnika, zajedno sa mnom gradimo i razvijamo školu. Ne radi se samo o renoviranju nečega, već pokušavamo da sve sprovedemo na kompleksan način kako bismo školu učinili ugodnijom. Ova nagrada priznaje ovaj rad i napredak koji smo postigli. To je takođe povratna informacija da zaista nešto dobro radimo. Dobili smo ogroman podsticaj i mnogo motivacije, istakao je Gordan Kološ, koji smatra da su u obrazovanju važne dve stvari: jedna je da deca vole da idu u školu, a druga je da i njihove kolege vole da dolaze na posao. Dodao je da ako su ove dve stvari prisutne, onda se sa radom može postići i još veći uspeh.

U čemu ste bolji od drugih? Koja je pokretačka snaga koja motiviše radni kolektiv?

– Ne znam tačan odgovor na pitanje u čemu smo bolji od drugih, ali ne bi bilo ispravno tako se izraziti. Mi zapravo radimo svoj posao najbolje što možemo. Verujemo da je zadatak svake škole i obrazovne ustanove, pa i nas, da podučava učenike, ali i da ih vaspita, pošto deca provode najviše vremena u školi i sa nama, a mi, nastavnici, pokušavamo da im pomognemo u svemu. Takođe, trudimo se da uvek stvorimo pozitivnu atmosferu i okruženje. Ako nam se obrate sa bilo kojim pitanjem, problemom ili idejom, bilo prema nastavniku ili meni, ne ignorišemo ih, već ih poslušamo. Pored toga, verujem da se sa pedagogijom i obrazovanjem može najbolje baviti ako priznamo kada napravimo grešku i pokušamo da ga ispravimo. Druga magična reč je da ništa nije nemoguće, sve se može rešiti, samo treba da se okupimo, prionemo i uradimo to. Takođe imamo bezbroj stvari koje još treba da se urade, ali pokušavamo da polako, malo po malo, realizujemo naše ideje, objasnio je direktor, koji je otkrio i pristup koji zauzima pri svojim svakodnevnim zadacima. – Veoma je važno da niko ne bude pušten kući, a da mu ne kažete nešto pozitivno ako ste ga ranije izgrdili. Na primer, ako ste s pravom izgrdili dete, onda pronađite trenutak do poslednjeg školskog časa kada možete da ga pohvalite. To se odnosi i na ljude koji ovde rade. Na taj način, niko neće otići kući sa gorkim ukusom u ustima, već sa nekoliko dobronamernih reči.

Individualizovana pedagogija kroz višedecenijski rad

Ibolja Olaj, učiteljica poreklom iz Čoke u Osnovnoj školi „Turzo Lajoš” u Senti, zaslužila je Svetosavsku nagradu za svoj višedecenijski rad sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama.

– Velika mi je čast što sam dobila tako prestižnu nagradu. Trideset pet godina radim sa učenicima sa posebnim obrazovnim potrebama, a sada je ovaj rad prepoznat. Jedno vreme smo ručno pisali nastavni plan i program, a ja sam na kraju objavila rukopis od materijala koje sam tako sakupila. Želela sam da pokažem ovu knjigu koja je izdata i drugima, pa sam organizovala prvi susret prosvetnih radnika u Senti, na kojem je prisustvovalo mnogo ljudi. Svi su bili veoma zadovoljni ovom inicijativom, pa sam ovaj događaj održavala i narednih godina. Tokom godina sam takođe objavila 10 knjiga za decu sa posebnim obrazovnim potrebama, pošto nažalost nema udžbenika za njih.

Vi ste idejni tvorac jesenjih susreta. Šta bi trebalo da znamo o tome? Kako je nastala ova ideja za projekat?

– Na osnovu ideje o susretu prosvetnih radnika, napravila sam jesenji susret 2004. godine, gde se deca mogu upoznati. Ovaj susret održavamo svake godine i izuzetno je uspešan. Ovo ne treba shvatiti kao takmičenje, ovde svi pobeđuju. Deca uvek dolaze na ovaj susret opuštena, bez napetosti u njima. Prave različite crteže, koje izlažemo u školi. Svaki razred nastupa sa drugačijom muzičkom ili plesnom produkcijom. Na kraju predstave, deca dobijaju poklon, a dobijaju i doručak i užinu.

Kakav ste utisak stekli tokom jesenjih susreta od dece, roditelja ili prosvetnih radnika?

– Deca veoma uživaju u ovom događaju, zaista vole da dolaze i iskreno se nadam da ću moći da organizujem ovaj susret još dugo. Ova deca ne idu na razna školska takmičenja i mogu se predstaviti samo na ovom susretu, tako da se uvek raduju dolasku. Mnogi od njih nikada nisu još ni napuštali svoje selo, a ovaj susret im pruža dobru priliku za jedan mali izlet. Roditelji takođe imaju pozitivan stav u vezi sa događajem, podržavajući i nas i decu. Mnogi od njih se dobrovoljno javljaju kao vozači i dovoze učenike u Sentu. Pokušavaju da nam pomognu u svemu.

Za karijeru prosvetnog radnika potreban je veliki osećaj profesionalizma i kreativnosti. Šta vas je motivisalo da počnete da radite sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama?

– U ovaj posao sam dospela zapravo sasvim slučajno. Bilo je ponuđeno to radno mesto i odmah sam ga prihvatila, ali nisam znala šta taj rad podrazumeva. U to vreme nikada nisam srela učenika sa posebnim obrazovnim potrebama, a počela sam bez ikakvog iskustva. U prvoj godini, deca su mi dolazila koja su me odmah prihvatila, volela me i radovala se što sam tu. Veoma dobro sam se osećala pošto sam im bila potrebna. Nekoliko godina kasnije, dobila sam priliku da predajem u redovnom razredu, ali nisam iskoristila ovu priliku jer sam osećala da sam pronašla svoje mesto.

Šta za vas znači individualizovana pedagogija u svakodnevnoj praksi?

– Sa učenicima sa posebnim obrazovnim potrebama treba postupati drugačije. Koristimo individualizovane metode i postavljamo mnogo niža očekivanja za ove učenike. Morate pažljivo pratiti decu i brinuti se o njima individualno. Morate ih upoznati, proceniti njihove sposobnosti. Ne postoji dete koje ništa ne zna. Morate početi od najosnovnijih stvari i odatle sve nadograđivati.

Šta ste naučili od dece?

– Deca su stalna inspiracija i njihova ljubav vam daje snagu da radite svaki dan.

Kakvi su vaši planovi za budućnost?

Uskoro ću u penziju i želela bih da slikam što je više moguće. Još ne znam na kom nivou će pedagogija ostati deo mog života. Ova nagrada je zaista došla u pravo vreme, jer dokazuje da sam uradila nešto ispravno. Veoma sam zahvalna direktorima škola što su mi dali slobodu i dozvolili mi da radim. Uvek su mi pomagali, slušali moje ideje i uz njihovu saradnju sam uspela da ostvarim svoje planove.

Talenat, marljivost i posvećenost

Kao što smo već pomenuli, Oršolja Ferenci, učenica prvog razreda gimnazije u ​​Bečeju, dobila je prestižnu nagradu za svoju svestranost i izuzetna školska i umetnička dostignuća. Prema obrazloženju, petnaestogodišnja devojčica pokazuje posebno interesovanje i talenat u oblastima jezika, književnosti, lepog i izražajnog govora, a takođe je i autorka književnih dela. Pored redovnog školovanja, veoma je posvećena muzičkom obrazovanju, peva u horu „Schola Cantorum” iz Bečeja, kao i pevačkoj grupi „Čičerke” Mađarskog kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor”, a aktivna je članica i bečejske pozorišne grupe „Sinjatso Odu”. Takođe aktivno i uspešno učestvuje u vannastavnim aktivnostima u svojoj školi.

Šta za tebe znači Svetosavska nagrada? Kako si doživela trenutak kada si saznala da ćeš i ti dobiti ovo priznanje?

– Velika mi je čast što su me smatrali dostojnom da mi bude dodeljena ovako prestižna nagrada. Ova nagrada je plod višestrukog i ponekad samopožrtvovanog rada punog izazova iz proteklih godina, a takođe je i dragocena potvrda da se istrajnost isplati. Bila sam veoma srećna kada sam saznala da sam jedna od nagrađenih, a posebno mi je bilo drago što sam ja, kao vojvođanska Mađarica, mogla da dobijem ovo priznanje.

Nagrada je dodeljena za tvoju svestranost i za negovanje jezika i kulturne baštine. Koje oblasti su ti najbliskije i šta te motiviše da budeš tako aktivna?

– Poslednjih godina učestvovala sam na skoro 150 takmičenja. Najviše rezultata sam postigla na takmičenjima u znanju mađarskog jezika. Uvek sam bila veoma srećna da prisustvujem takmičenjima u recitovanju i pripovedanju, pisanju poezije, gramatici i drugim takmičenjima iz mađarskog jezika. Šest puta sam osvajala prvo mesto na međunarodnim takmičenjima pisanja poezije. Volim da pišem slikovne pesme i varijacije stihova. Bila sam i u Komaromu (Slovačka), na festivalu poezije „Kasaš Atila”, ali možda sam najviše uživala u takmičenju u lepom govoru na kojem sam učestvovala u sklopu umetničkog nadmetanja mađarskih razreda osnovnih škola (KMV), zbog njegove posebnosti i jedinstvenosti. Muzika i ples takođe igraju važnu ulogu u mom životu. Pevam u bečejskom horu „Schola Cantorum” od svoje četvrte godine, skoro deset godina se bavim narodnim plesom u ansamblu folklornih igara „Čičoka” i uživam u pevanju narodnih pesama. Pridružila sam se i bečejskoj pozorišnoj grupi „Sinjatso Odu”, što mi je bila želja već jedno duže vreme. Želela bih da se zahvalim svima koji su me pripremali za takmičenja i bili uz mene kada mi je bila potrebna podrška ili motivacija. Činjenica da sam dobila Svetosavsku nagradu nije samo moja zasluga. Rođena sam u zajednici u kojoj se znanje i očuvanje tradicija cene. Mogu da ostanem motivisana jer mi je sve što radim veoma blisko, a zaista volim lepote svog maternjeg jezika, kao i muziku.

Šta bi poručila mladim ljudima tvojih godina koji još uvek traže u čemu su talentovani ili se ne usuđuju da se uhvate ukoštac sa stvarima koje su im važne?

– Rekla bih im da hrabro prihvate izazove, jer ako nešto vole i ako im je to važno, ništa loše ne može proizaći iz toga. Možda će biti teško u početku, pa će iziskivati mnogo snage i istrajnosti, ali svrsishodan i posvećen rad će se uvek isplatiti. Najvažnije je voleti ono što rade i ne odustati od svojih snova zbog poteškoća.