Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Božić zauzima posebno mesto među praznicima. Nazivamo ga praznikom ljubavi, radosti i mira, i teško da postoji još jedan praznik koji ljudi obeležavaju u tako prisnoj, porodičnoj atmosferi kao što obeležavaju Božić. Pa ipak, iznova se nameće pitanje: zašto ovaj dan na nas deluje tolikom snagom? Da li je to samo zbog darivanja, svetlećih ukrasa, pesama i svečane trpeze? Ili su sve to tek prateći, simbolični spoljašnji znaci nečega mnogo dubljeg?
Radost Božića ne proističe iz dekoracija, već iz tajne koju ovaj praznik nosi. Njegov značaj leži u tome što upravo tog dana možemo da iskusimo najveću bliskost zamislivu za čoveka: božansku bliskost. Božićem se zemaljsko postojanje približava Bogu više nego ikada ranije: u samo srce stvorenog sveta ulazi Stvoritelj - ne u vidljivoj sili, već u tihoj čudesnosti utelovljenja.
Upravo to je ono što mnogima i danas može da deluje sablažnjivo. Kako je moguće - pitaju se - da Bog, koji stoji iznad vasione, stupi baš na ovu sićušnu planetu i živi među nama kao čovek? Božansko merilo, međutim, drugačije je: za Njega je jedna jedina duša vrednija od bezbrojnih zvezdanih sistema.
Što je veće ova dobrovoljno prihvaćena poniznost, to se jasnije očituje ljubav kojom Bog okružuje čoveka.
Ljubav je sposobna za ono za šta velike sile nikada nisu: da približi nebo zemlji i čoveka čoveku. O tome govori Božić. Utelovljenjem je ljudsko postojanje zadobilo novo dostojanstvo, a sudbina krhkog, smrtnog čoveka povezana je sa večnošću.
Ovaj dan, međutim, ne samo da uzdiže, već i suočava. Ukazuje na čovekovu slabost i na činjenicu da se sam ne može spasti. Istorija iznova i iznova potvrđuje: materijalno blagostanje, znanje i tehnika sami po sebi ne čine čoveka srećnim.
Zato je Božić i danas aktuelan. Ne nudi iluziju, već pokazuje pravac: mir možemo pronaći tek ako prepoznamo sopstvene granice i prihvatimo da spasenje ne dolazi iznutra, već odozgo.
Nyitókép: Ilustracija/Pixabay
