Nauka je jedna avantura

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Pre nekoliko decenija, kada je započela svoje istraživanje, još nije mogla ni da sluti da će njena otkrića i rezultati istraživanja spasiti milione života. Svojim revolucionarnim rezultatima, mađarska biohemičarka Katalin Kariko i američki mikrobiolog Dru Vajsman, koji su fundamentalno promenili razumevanje interakcija između iRNK i imunog sistema, doprineli su neviđeno brzom razvoju vakcina tokom jedne od najozbiljnijih epidemija modernog doba. Katalin Kariko i njen američki kolega su još 2005. godine registrovali patent za upotrebu iRNK terapije koja sadrži modifikovane nukleozide. Ovaj patent su 2011. godine kupili BioNTech i Moderna, a 2018. godine su zajedno sa farmaceutskom kompanijom Pfizer počeli da razvijaju vakcinu protiv virusa gripa zasnovanu na ovoj tehnologiji. Zahvaljujući ovoj činjenici su mogli da započnu testiranje vakcine, a zatim i njenu široku primenu, samo nekoliko meseci nakon pojave koronavirusa. Ova dva istraživača su podelila Nobelovu nagradu za fiziologiju i medicinu 2023. godine.

Katalin Kariko je dobila skoro 130 priznanja i nagrada u protekle četiri godine. Profesorka je pozivana da drži predavanja na brojnim univerzitetima i naučnim konferencijama širom sveta. Takođe joj možemo zahvaliti na razgovoru, jer je tokom svoje evropske turneje učestvovala na susretu čitalaca na 68. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, gde je predstavljen srpski prevod njenih memoara pod nazivom „Prelomno otkriće: Moj život u nauci”. Njena zadivljujuća ličnost bila je očigledna od prvog trenutka.

– Nisam još bila u Beogradu. Bila sam u Subotici i Sloveniji, Ljubljani, ali nikada u Beogradu.

Kakva uspomene vas vežu za Suboticu?

– Tamo smo kupovali konjak Cezar i ploče. Inače, moj muž je imao dve godine obavezne vojne službe. Bio je regrutovan kao graničar. Bio je službenik za pasoše na granici Reske. Ako sam htela da ga vidim, išla sam. Sa malim pasošem, onim zelenim, mogla si da ideš šest puta godišnje. Bilo je to dobro. Kao da smo u Segedinu, tako je bilo u Subotici.

A imate i drugu vezu sa ovim krajem, barem kroz muziku...

- Zanima me, jesi li čitala kako je pesma prevedena. Zoranova pesma, koju je napisao njegov brat Dušan, bila je moja mala himna. Kada sam bila baš potištena, ta pesma me je uvek razveselila.

Da li i danas još slušate ovu muziku?

- Ne toliko sada, jer sam baš zauzeta, jurim na sve strane, a više nisam ni toliko potištena. Bila sam na njegovim koncertima, ali mora se reći da tamo ne svira ovu pesmu („Gyémánt és arany” prim. autora), jer, kako je rekao, zahteva simfonijski orkestar.

Beograd je samo stanica, koliko znam, na vašoj evropskoj turneji.

– Da, odavde idem u Đenovu, u Italiji, na festival „Science”, gde ću primiti nagradu „Asimov” za italijansko izdanje moje knjige. Od pet nominovanih knjiga za ovu nagradu, srednjoškolci su glasali za moju i još jednu knjigu. Odatle ću otputovati u Getingen, gde ću prvo održati predavanje na Institutu „Max-Planck”, a zatim ću otići na književni susret u Getingenu, pa u Frankfurt, a onda ću održati predavanje u Berlinu. Na kraju, svoju turneju ću završiti u Mađarskoj, u Segedinu i Budimpešti.

Da li se očekuje da knjiga jednog dobitnika Nobelove nagrade bude prevedena na više jezika? Vaša je sada objavljena i na srpskom jeziku.

– Ovo je trinaesti jezik. Biće objavljena u Iranu na farsiju sledeće nedelje, ali je već objavljena na kineskom, korejskom, japanskom i vijetnamskom.

Želela bih da pitam šta vama Nobelova nagrada znači, ali bih radije pitala da li je ovo priznanje završetak jednog poglavlja za vas?

– Ne baš. U početku se nisam snalazila sa ovim nagradama, jer nikada ranije nisam dobila nijednu, a sada ih je odjednom toliko mnogo. Poenta nagrade je da je u tom trenutku pažnja usmerena na nauku, na istraživače, a to se dešava jako retko. Pokušavam da ovo iskoristim da ohrabrim mlade ljude, jer sada više žele da budu influenseri, nego istraživači, a takođe i druge istraživače koji nikada nisu dobili nagradu.

Kakav je osećaj kada se decenije rada isplate, pa se rezultati vašeg istraživanja koriste pri suzbijanju jedne velike globalne pandemije?

– Nadala sam se da će ono što radim jednog dana biti korisno. Osećala sam da će jednog dana biti tako, ali nisam mislila da ću to doživeti. Samo sam verovala da će oni koji dođu posle mene nastaviti ovaj rad. Bila sam srećna jer kada smo napravili jednu drugačiju vrstu vakcine, i to vakcinu protiv gripa, bilo je očigledno koliko je bolja od postojeće vakcine na bazi proteina. A prošle nedelje su objavili sledeći rezultat: iRNK vakcina protiv kovida je takođe pomogla pri lečenju raka. Pacijenti koji su imali rak pluća ili melanom i primili vakcinu protiv kovid mRNK 50-100 dana pre lečenja „checkpoint” inhibitorom živeli su mnogo duže. Preživljavanje ovih pacijenata nakon lečenja bilo je više od tri godine, dok oni koji nisu lečeni ovim tretmanom nisu živeli ni dve godine.

Tokom epidemije u Srbiji, stanovništvu je bilo prepušteno da odluči koju će vakcinu primiti. Da li ste pratili razvoj drugih vakcina u to vreme?

– I ja sam primila Fajzerovu iRNK vakcinu protiv kovida i vakcinu protiv gripa. Obično primam sve vakcine. Davno sam već pratila koje vakcine drugi prave. Takođe mislim da je ispravno prepustiti odluku ljudima, ali ljudi treba da budu informisani, jer ako ih informišu oni sa lažnim informacijama, onda ljudi neće želeti da se vakcinišu. Zato smo se, na primer, našli u ovoj situaciji u Americi, gde je javno raspoloženje usmereno protiv nauke. Na istraživače se gleda kao na neku vrstu elite. Ja odem i u biblioteke, ako pozovu, odgovaram na svako pitanje koje mogu, jer ljudi moraju biti informisani o tome šta je molekularna biologija. Moraju je razumeti na nekom nivou, a za to moramo uložiti više truda, moramo koristiti jednostavniji jezik, kako bi ova komplikovana stvar bila razumljiva. Ne vršimo istraživanja na mušicama samo da bi mušica mogla imati srećniji i duži život, već zato što ova životinja služi kao model, otkrili smo u njoj receptore koje smo kasnije pronašli i kod ljudi. Razvili smo lekove na osnovu njih. Ako to objasnimo na ovaj način, onda će ljudi to ipak razumeti na nekom nivou.

U svetu interneta, svi sve znaju i u sve se razumeju.

– Tako je. Prave informacije su takođe dostupne, ali se gube u velikoj „buci”. Za one koji su mladi i koji će postati istraživači, sve je mnogo lakše jer ne moraju da traže stvari u biblioteci, sve je odmah tu na njihovom računaru. Istovremeno, toliko je „buke”, jer stalno proveravaju imejlove, pa poruke, da jednostavno moraju da nauče da se koncentrišu, jer ono što je isto bilo u mom mladalačkom životu kao što je sad u njihovim životima jeste da dan ima samo dvadeset četiri sata.

Za šta je to dovoljno? Mnogo putujete i ulažete mnogo vremena u svoja istraživanja.

– U poslednjih pet godina, možda ne toliko ove godine, ali ranije sam zaista mnogo putovala. Često nisam ni znala gde ću se probuditi, samo sam išla sa jednog mesta do drugog. U aprilu 2022. godine, već sam dva puta obišla Zemlju. Ali sada pokušavam da se koncentrišem na određene stvari i često kažem ne. Držim predavanja onlajn, uglavnom studentima i istraživačima iz afričkih i južnoameričkih zemalja, i podstičem mlade ljude tamo.

Kakav mora da bude jedan dobar istraživač? Kako neko postaje naučnik ili istraživač?

– Ne znam, nikada ne koristim reč naučnik za sebe. U svakom slučaju, želite da razumete nešto, kako to funkcioniše... Sećam se kada sam bila malo dete, i moja mama bi često pržila jaje na oko ujutru. Onda bi stavila koku nosilju na jaje, i posle, recimo, tri nedelje ono bi postalo pile. Bila sam radoznala, gde je to pile bilo pre? Videla sam je kako kuca po jajetu iznutra, pa je malo pile izašlo, a onda je trčkaralo naokolo. Radoznalost se rađa sa svakim detetom. Mislim da je svako dete radoznalo. Znate, imali smo i patke. Bile su prelepe sa svojim zeleno-plavim perjem sa metalnim izgledom. Milovala sam perje dok jednostavno nije postalo sivo, ali moja ruka nije pozelenela. Naravno, zato što nije imalo tu boju. U stvari, svetlost se samo reflektovala, jer je struktura perja bila takva. Čovek istražuje kako sve može biti tako magično. Pokušava da to razume. Postoji mnogo genetskih bolesti. Ponekad se neko rodi sa tim, ali uopšte nema probleme sa tim, a ponekad neko završi u invalidskim kolicima sa 50 godina. Šta se odjednom desilo, pošto taj neispravni gen imaju u sebi već od prvog dana? To su tako uzbudljive stvari. Ne razumemo proces i zato nema terapije za to. Znate, nauka je skup znanja. Posmatrate stvari, zatim postavljate hipotezu koja objašnjava fenomen na osnovu postojećeg znanja, plus čitate o tome nakon toga. Zatim testirate da li je ta hipoteza tačna, pa radite eksperimente. To smo mi. Dakle: posmatramo, čitamo, postavljamo hipotezu na osnovu sopstvenih zapažanja, a zatim je potvrđujemo ili opovrgavamo naučnim eksperimentima.

U vašim prethodnim intervjuima pomenuli ste istrajnost i doslednost. Da li su one zaista neophodne da bi neko bio uspešan?

– Da. U svemu. U svemu je potrebno da se koncentrišete i budete istrajni.

Potrebno je mnogo istraživanja. U večini slučajeva stvari ne uspeju, ali uvek morate da ustanete i shvatite šta da uradite sledeći put. Ako je neko veoma osetljiv na neuspeh, onda ne bi trebalo da se bavi istraživačkim radom, jer će se stalno suočavati sa njim. Istrajnost je neophodna u svim oblastima života. Čovek postavlja za sebe ciljeve i stalno se susreće sa problemima, ali je važno pratiti cilj. Pre ili kasnije, nekako će moći da reše probleme i stignu do tog cilja, a kada to urade, onda, kako je Dušan napisao, već razmišljaju o novom planu, već započinju novi put, i to je ono što je lepo u životu. Dakle, nije najvažnija stvar da sam dobila najveću nagradu, pa sada samo ubiram lovorike. Poenta je u tome da ljudi imaju osećaj, da moraju da urade još ovo ili ono.

Da li ste i sada vođeni istim entuzijazmom kao što ste bili i pre 30-40 godina?

– Ista sam. Kada me ljudi pitaju na šta sam najviše ponosna, to je da sam ista kao što sam bila pre 40 godina, kada još nisam imala nikakvih uspeha, nikoga nije bilo briga ko sam. Samo sam radila svoj posao. Istu stvar radim i sada, samo što sada obraćaju više pažnje na mene. U prošlosti je problem bio što niko nije obraćao pažnju ni na šta što sam govorila. A sada već obraćaju mnogo pažnje, pa moram da razmislim o tome šta izgovaram. Ljudi misle da ako sam dobila Nobelovu nagradu, onda znam sve. Svake nedelje istraživači šalju najmanje dva naučna rada ili teorije, misle da ih mogu razumeti i da mogu da im dam odgovor na njih. Ja im uvek kažem ne, pošto nisam stručnjak za tu temu. Znam jednu stvar. Nauka se stalno menja i znanje se mora stalno obnavljati. Moramo da čitamo o tome šta se dešava, kako da objasnimo nešto s obzirom na naše postojeće znanje, a zatim moramo ponovo da formulišemo hipotezu, pa ako se eksperimentalni rezultat ne uklapa, onda se mora formulisati nova hipoteza.

Koliko je složna i podržavajuća istraživačka zajednica?

– Iz onoga što ljudi objavljuju, možemo videti ko šta radi. Ako to možemo da reprodukujemo, na osnovu toga se ispostavlja da možemo da verujemo njima i njihovim člancima. Danas je veliki problem što postoji toliko lažnih članaka koji se štancuju, a nikada nisu rađeni eksperimenti vezano za njih. Ljudi razvijaju poverenje u određene istraživačke grupe koje rade dobre stvari i koje se mogu reprodukovati. Mnogi ljudi rade zajedno jer postoje oblasti koje jedna istraživačka grupa ne može sama da pokrije, pa sarađuju sa drugima i nadograđuju rad jedni drugima. Istovremeno, postoji velika konkurencija u akademskoj oblasti, svi žele da budu prvi, a često ne završe posao u potpunosti, a odmah objave rezultate.

Da biste bili savesni i istrajni u naučnom radu, potrebna vam je i tolerantna porodična pozadina.

– Očigledno je da se porodica zasniva na svim vrstama emocionalnih vezanosti i drugih stvari. Sada, 11. oktobra, moj muž i ja smo proslavili 45. godišnjicu braka i još uvek nam je dobro. Upravo sam razgovarala sa njim.

Zar vas nije pratio?

– Ne, on radi. Ako si čitala moju knjigu, znaš da je pet godina mlađi od mene, još je mlad čovek. Poenta je u tome da u porodici, u odgajanju dece, moramo biti i nastavnici. Moj muž je često razmišljao o stvarima drugačije nego ja, ali smo uvek nekako pravili kompromis, pronalazili ravnotežu. Toliko toga nije moglo biti urađeno bez mog muža. Ali tu su i nastavnici koji su me učili u osnovnoj i srednjoj školi. Bila sam srednjoškolka kada je nastavnik Albert Tot rekao da mogu biti istraživač, i ja sam mu poverovala. Postavila sam sebi cilj da postanem istraživač. Da nisam pročitala knjigu Janoša Šeljea o tome kako se nositi sa stresom, mnogo puta bih odustala. Ali prateći njegovu filozofiju, uspela sam da se nosim sa stresom i da se ne ogorčavam zbog određenih stvari, čak i kada su mi izrečene najružnije stvari. Ako je to bio neko koga sam ranije poštovala, brzo sam ga skidala sa pijedestala: osoba koja je to rekla nije važna. Uspevala sam brzo da sve rešim u svojoj glavi. Mogla sam da zaključim tu stvar i da se ne zadržavam ni na čemu. Dakle, knjiga Šeljea mi je bila veoma važna. Ovde smo sad na sajmu knjiga. Knjiga može da promeni ceo vaš život. Muž, porodica, porodična pozadina su važni. Kao i moja ćerka. I ona je bila uspešna. Dva puta je bila olimpijska šampionka, pet puta svetska šampionka (u veslanju za Sjedinjene Države). Stekla je, između ostalog, master diplomu poslovne administracije. Moja ćerka i ja sada radimo zajedno, osnovale smo zajedničku kompaniju i u tome ćemo se ostvariti. Ponosna sam na nju, sve radi veoma vešto. Moj muž je obično ne hvali jer kaže da će tada da se uobrazi. Mnogima mogu da zahvalim što sam stigla dovde. Počevši od roditelja, koji su me naučili na lepo i dobro, do sestre, koja je uvek bila uz mene, zatim moje porodice, mojih profesora, koji su mi pomagali, kao i knjige Šeljea. Pa sam imala i svoje kolege istraživače, od kojih je bar jedan verovao u ono što radim, što je fantastično, jer sam na taj način mogla da ignorišem stotinu ljudi koji su rekli da je ono što radim beskorisno.

Da li je postojao neko ko je video da će sav uloženi trud dovesti do ovoga čak i pre Nobelove nagrade?

– Nisu videli da će to dovesti do ovoga, samo da će biti dobro za nešto. Zato sam imala sa sobom 13 gostiju na dodeli Nobelove nagrade: tamo su bili moj muž, moja sestra, moja ćerka i moj zet, ostali su svi bili moji profesori, moji mentori, koji su bili moji profesori u Segedinu, koji su mi najviše pomogli. Bilo je dvoje iz Amerike koji su bili uz mene i dvoje iz kompanije BioNTech.

Preuzeli ste na sebe jednu posebnu ulogu i u Katoličkoj crkvi?

– Papa Franja me je zadužio da budem član „Pontificia Accademia per la Vita”, odnosno papske akademije nauka. Već sam dva puta bila u Rimu da održim predavanje. Kada su me pitali, rekla sam da ne mogu da idem jer imam puno posla, ali je moja ćerka molila: Mama, hajde da idemo, pa da odvedemo i decu! Dakle, kada sam prvi put otišla u Vatikan, tamo su bila i moja dva unuka. Papa ih je blagoslovio. Nakon toga, održao sam predavanje, pomažući ljudima da razumeju koje zadatke mi, istraživači, imamo u molekularnoj biologiji.

Da li postoji nešto zajedničko između nauke i religije?

– Saznao sam da je papa Franja naredio da se vernici ne okupljaju u crkvama tokom epidemije jer bi se međusobno zarazili, a takođe ih je zamolio da se vakcinišu. To je bilo važno, jer kome bi prosečna osoba trebala da veruje? Mnogi ljudi su primili vakcinu jer su me poznavali i rekli da sam poštena. Drugi idu u crkvu, a ako im sveštenik kaže da odu i prime vakcinu, možda će njega i poslušati. Važno je ko prenosi poruku ljudima, jer je ovaj svet toliko složen da se informacije lako mogu zagubiti u njemu.