Videti stvarnost

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) dodelila je nagradu „Medalja SANU” za 2025. godinu u oblasti društvenih i humanističkih nauka akademiku dr Tiboru Varadiju. Ova nagrada, ustanovljena 2021. godine, a dodeljuje se na svake dve godine, najprestižnija je naučna nagrada u zemlji, koju dobijaju izuzetne ličnosti iz naučne zajednice. Ovaj naučnik je veoma poštovan ne samo u našoj zemlji i bivšoj Jugoslaviji, već je i jedan od retkih istraživača i pisaca u oblasti humanističkih nauka koji je izuzetno priznat i na međunarodnom nivou.

Tibor Varadi – naučnik pravnih nauka, pisac, univerzitetski profesor, priznati istraživač međunarodnog privatnog prava – je ključna ličnost mađarskih intelektualaca u Vojvodini. Doktorirao je na Harvardu, a kasnije je tamo i na nekoliko drugih stranih univerziteta držao gostujuća predavanja, sve vreme održavajući veze sa Novim Sadom i mađarskom zajednicom u Vojvodini.

U intervjuu u nastavku, on govori o odnosu između nauke, prava i jezika, značaju višejezičnosti i ulozi intelektualaca danas – povodom svog najnovijeg naučnog priznanja.

Koliko dugo ste član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)?
– Član Akademije sam postao 1987. godine, ali u to vreme je još uvek radila Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, a ja sam postao njen član. Kasnije, 1992. godine, ova institucija se spojila sa Srpskom akademijom nauka, pa sam automatski postao njen dopisni član. Za redovnog člana Srpske akademije nauka izabran sam 2003. godine.

Šta za vas znači pravo, s obzirom na to da su vam i otac i deda bili pravnici, a i vi se bavite pravnim naukama ne kao advokat, već kao naučnik?
– Za mene je pravo bilo negde porodično nasleđe i prirodno okruženje. Moj deda je osnovao advokatsku kancelariju još davne 1893. godine, koju je kasnije nastavio moj otac. Kancelarija je radila preko sto godina, a ja sam gotovo kao dete odrastao u ovom svetu – naš stan i kancelarija bili su u istoj kući, pa sam još kao veoma mlad video kako se obavlja pravnički posao. Kada sam završio studije prava u Beogradu, bilo je vreme da odlučim da li da nastavim da radim u porodičnoj kancelariji ili da počnem da predajem na pravnom fakultetu. Na kraju sam izabrao Pravni fakultet u Novom Sadu. Delimično je to bilo zato što je u to vreme pokrenut časopis „Symposion”, i iako nisam bio jedan od glavnih autora, objavljivao sam pesme u njegovom dodatku, a sprijateljio sam se sa Otom Tolnaijem, Ištvanom Domonkošom, Janošem Banjaijem i drugima. Ova buntovna, intelektualna zajednica me je veoma inspirisala i želeo sam da budem deo nje. Tada (pre interneta), lično prisustvo je još uvek mnogo značilo. Izabrao sam međunarodno privatno pravo kao svoju oblast specijalizacije jer me je, s jedne strane, zaista zanimalo, a s druge strane, prednost sam imao što sam govorio više jezika. Kao dete sam odrastao u trojezičnom okruženju, a moji roditelji su smatrali da je važno da naučim i francuski i engleski. Ovo je bilo posebno korisno u međunarodnom privatnom pravu. Kada sam postao asistent u nastavi, još uvek su postojale oblasti prava koje su bile veoma ispolitizovane – poput sociologije prava, radnog prava ili pravne teorije – gde bi iskreno mišljenje moglo predstavljati politički rizik. S druge strane, međunarodno privatno pravo smatralo se vrstom ezoteričnog polja u kojem se mogu slobodno izražavati misli, bez uticaja. Tako sam mogao postati istinski pravnik.

Po vama kako nauke – posebno društvene i humanističke nauke – unapređuju svet?
– Mislim da nauka unapređuje svet kada stvarno vidi svet. Jedan od najvećih i najtežih zadataka društvenih i humanističkih nauka jeste da vide stvarnost, a ne samo formule i teorijske šeme. Ovo je uvek bilo važno, ali možda posebno danas, kada javni život često karakteriše polarizacija, a ne razumevanje. Svoju pravnu karijeru sam započeo tokom komunizma. U to vreme je bilo mnogo iskrenije biti antikomunista nego komunista – ali antikomunizam sam po sebi nije značio da neko zaista vidi i razume komunizam. Slično tome, u slobodno tržište nije dovoljno verovati, već se mora i videti, baš kao što se liberalizam ili populizam mogu razumeti samo ako ih posmatramo kao stvarnost, a ne kao hvalu ili grdnju. Zadatak nauke je stoga da izađe iz logike zaraćenih tabora i da ne traži istinu zauzimajući odgovarajuću stranu – već tako što će biti u stanju da vidi celu stvarnost. Samo na taj način postoji šansa za pravi napredak. Pravi naučnik je onaj koji razume ne iz verovanja već iz pogleda: onaj koji je u stanju da sagleda svet u njegovoj celini – to je ono što pokreće društvo napred.

Program stipendiranja „Varadi” pomaže obrazovanju podmlatka intelektualne elite. Koje mogućnosti vidite za mlade istraživače i podršku naučnim karijerama?
– Veoma sam srećan što se dodela ove stipendija nastavlja i što Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine dosledno i savesno radi na tome. Za mene je pripadnost mađarskim intelektualcima Vojvodine uvek bila presudna i smatram da je izuzetno važno da ova zajednica ima nastavak i opstane. Nažalost, sve nas je manje, pa obezbeđivanje kontinuiteta postaje sve veći zadatak. Stipendija „Varadi” je jedan skroman, ali kontinuirani doprinos tome: mali podsticaj mladima da započnu svoju naučnu karijeru. Naravno, postoji mnogo više faktora koji utiču na to koliko možemo zadržati mlade intelektualce ovde. Mislim da je važno da mađarski intelektualci u Vojvodini ostanu ujedinjeni ne samo u profesionalnom, već i u ljudskom smislu. Premalo nas je da bismo bili podeljeni u zaraćene tabore – moramo da prevaziđemo ne jedni druge, već tenzije ako zaista želimo da preživimo.

Po vašem mišljenju, u kojoj meri srpska akademska zajednica ispunjava tradicionalnu ulogu naučnih zajednica?
– Pa, u svakoj zajednici, uključujući i naučne zajednice, postoje različiti ljudi i različiti akteri. Dozvolite mi da dodam da sam, nažalost, doživeo već dosta godina i vidim da se uloga nauke u društvu smanjuje, a ne povećava. Kada sam bio student na Harvardu, moj mentor, Harold Berman, pokazao mi je zapisnik koji je sam sastavio. To se dogodilo početkom 1969. godine, tokom Vijetnamskog rata, kada su se intelektualci i verski lideri – američki, vijetnamski, francuski – okupili u Parizu kako bi pokušali da pronađu rešenje za zaustavljanje rata, bez obzira na politiku. To, da je inteligencija nekada imala ovakvu  ulogu, danas je gotovo nezamislivo. Bilo bi teško organizovati sličan susret danas između ukrajinskih i ruskih, izraelskih i arapskih ili američkih intelektualaca. Taj sastanak u Parizu nije rešio pitanje Vijetnamskog rata, ali je bio važan i možda je donekle doprineo njegovom završetku. I dalje podržavam ideju da uloga intelektualaca treba da se povećava, a ne smanjuje.

Objavljena su i vaša književna dela, koja crpe iz nasleđa advokatske kancelarije. Ovi sporovi, koje služe kao osnovna ideja ovih dela, otisak su cele jedne epohe. Koju pouku čitalac može da izvuće iz njih?
– Imati nasleđe advokatske kancelarije je zaista jedna posebno srećna okolnost. Već sam spomenuo da je moj deda osnovao kancelariju 1893. godine, i da je radila više od sto godina. Mislim da je imala dobar ugled, dobro je radila, iako naravno nije bila jedina uspešna kancelarija u Vojvodini – ali je jedina čija su dokumenta sačuvana, barem iz prve polovine 20. veka. Istražio sam to, mnogi ljudi su pokušali da pomognu, ali nijedna druga advokatska arhiva nije sačuvana iz ovog vremena. To samo po sebi daje veliku vrednost ovim dokumentima, jer advokatska arhiva bolje prikazuje svakodnevni život nego sudska arhiva. Štaviše, i sudski materijali su takođe veoma nepotpuni. Prednost advokatskih dosijea je u tome što se klijenti obraćaju advokatu sa celom pričom, koji je zatim prebira i odlučuje šta će izneti na sud. Na ovaj način, stvarnost svakodnevnog života je mnogo bolje očuvana u advokatskim dosijeima. Dozvolite mi da vam navedem primer: takozvani slučajevi lažnog razvoda tokom i posle Drugog svetskog rata su gotovo potpuno izostavljeni iz pravne istorije. Tokom nemačke okupacije Banata, žene jevrejskih muževa – mađarske, srpske, nemačke žene – često su se razvodile ne zato što je postojao problem sa brakom, već da bi uz pomoć razvoda sačuvale deo svoje imovine ili da bi sprečile odvođenje dece u koncentracioni logor. Na primer, pismo jedne žene je ostalo u advokatskim dosijeima: „Gospodine advokat, moj brak nije loš, ali ako nema drugog načina da se dete spase, molim vas da podnesete zahtev za razvod braka.” Naravno, advokat nije mogao da opiše ovu stvarnost sudu tokom nemačke okupacije, pa je naveo drugi razlog. Ali stvarnost, priča o svakodnevnom životu, ostala je u advokatskim dosijeima. Druga lekcija je vezana za posleratne impulse. Bilo je strasti koji su bili ljudski razumljivi – na primer, preduzimanje akcije protiv nacizma ili fašizma – ali su otišli ​​predaleko. Pisao sam o nekoliko primera ovoga, a sada ću spomenuti jedan slučaj. Evangelistički pastor Ištvan Čepčanji je izveden pred sud jer ga je komšija video kako se cinično smeši na prozoru kada su partizani i Crvena armija ušli u grad. Optužen je za osmeh protiv naroda – i za to je dobio jedanaest meseci. Antihitlerovski, antifašistički impuls je bio prirodan i opravdan, ali je taj impuls potom otišao predaleko. Ako čovek vidi ove primere, možda će moći da prepozna da u današnjem svetu postoje i impulsi sa drugačijim motivima koji idu daleko izvan stvarnosti. Veoma je dobro to primetiti, jer ako to ne primetimo, ne možemo to zaustaviti.

Kada će se održati dodela nagrada i šta vam ovo priznanje znači na ličnom i profesionalnom nivou?
– Dodela nagrada održaće se 19. novembra u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Naravno, to je za mene veliko zadovoljstvo i čast, jer je, koliko je meni poznato, ovo najviše naučno priznanje u zemlji. Ova medalja se dodeljuje svake druge godine – dodeljuju se dve, jedna u oblasti društveno-humanističkih nauka, druga u oblasti prirodnih nauka. Veoma sam srećan što sam je ja ove godine dobio u kategoriji društvenih nauka i iskreno se nadam da će sve proći u redu i da će to biti jedno lepo i nezaboravno iskustvo za mene.

Studirali ste na Univerzitetu Harvard, a kasnije ste tamo, kao i na nekoliko drugih univerziteta u inostranstvu, držali gostujuća predavanja. Kakva ste iskustva stekli u međunarodnom naučnom životu i kako su ona uticala na vaše razmišljanje o pravu, društvu i ulozi nauke? Da li smatrate da su vam ta iskustva proširila vidike i dala nove perspektive o pravnim naukama?
– Stigao sam na Harvard akademske 1967-68. godine, a ponovo sam bio tamo 1969. godine. Magistrirao sam u prvoj godini, a zatim su najboljim studentima ponudili posebnu stipendiju za doktorske studije – imao sam sreće da budem među njima. Tako sam i doktorirao na Harvardu. To je bila jedinstvena situacija u to vreme, jer sam bio prvi student iz istočne Evrope posle Drugog svetskog rata. Činjenica da je Titova Jugoslavija bila mnogo otvorenija od ostalih zemalja socijalističkog bloka takođe je igrala ulogu u tome. Tako sam imao priliku da dobijem Fulbrajtovu stipendiju – dok, na primer, ta prilika nije postojala za moje kolege iz Mađarske, Čehoslovačke ili Poljske u to vreme. Kasnije sam redovno predavao na kraće periode na raznim američkim univerzitetima, Berkliju, Emoriju, Kornelu i Univerzitetu Floride. Predavao sam na Sorboni u Parizu, petnaest puta na letnjim kursevima, i predavao sam na Univerzitetu Sjamen u Kini na jednom letnjem kursu. Ova iskustva su mi mnogo značila. Mislim da je sagledavanje stvari iz šire perspektive važna prilika za čoveka da preciznije vidi. Sa ovim je povezana i jedna misao Kostolanjija, koja mi se jako sviđa: on negde kaže da onaj zna zaista mađarski koji govori i drugi jezik, jer tada može da vidi iz šire perspektive i bolje sagleda svoj jezik. Tako je otprilike bilo i sa mnom. Predavanje u Americi i drugde, i sticanje više iskustva u inostranstvu, pomoglo mi je da sagledam svoje naučne teme iz šire perspektive. Ovo nije uvek bio lak život, i bilo je ponuda da postanem redovni profesor na nekom od američkih univerziteta. Međutim, to nisam mogao da prihvatim. Poslednjih godina živim na relaciji Mađarske, Novog Sada i Zrenjanina. Da sam ostao u Americi, bio bih potpuno odvojen od Vojvodine – što nisam bio i još uvek nisam sposoban da učinim. Iako većinu dana provodim u Budimpešti, ovdašnja pripadnost mi je važna. Imamo stan u Novom Sadu i mislim da se tu najviše osećam kao kod kuće.

Kako vidite ulogu višejezične i multikulturalne sredine u nauci – da li je to resurs ili mana u današnjem svetu?
– U nauci je engleski jezik postao pomalo grubo dominantan poslednjih decenija. To takođe znači da se mnogi ljudi izražavaju na drugom ili trećem jeziku, što otežava izražavanje nijansi misli. Naravno, sasvim je u redu ako neko danas dobro govori engleski – to je neizbežno i neophodno – ali engleski ne bi trebalo potpuno da potisne ili zameni jezik okruženja, odnosno maternji jezik. Za nas, ljude koji žive u Vojvodini, posebno je važno održati mađarski jezik u svim oblastima života – u književnosti i, koliko je to moguće, u nauci. U naučnoj oblasti to je mnogo teže, jer se međunarodna komunikacija danas odvija gotovo isključivo na engleskom jeziku. Zato smatram da je nastavak objavljivanja časopisa „Létünk”, na primer, suštinski važan i vredan, jer je to takođe dokaz da je moguće i potrebno razmišljati o nauci na mađarskom jeziku. Iskreno želim da ova inicijativa bude uspešna.

Koja vam je istraživačka tema najbliža srcu – i zašto?
– Od svih mojih naučnih radova, većina od mojih tekstova bila je vezana za arbitražu. To se desilo zato što sam se i u praksi bavio arbitražom: učestvovao sam u više od 250 međunarodnih arbitražnih slučajeva, uglavnom kao arbitar. Verujem da direktno poznavanje prakse uvek pomaže čoveku da bolje razume teoriju, pa mi je ova oblast bila posebno važna. Moja druga ključna tema je odnos između jezika i prava, tačnije uloga višejezičnosti u pravu. Napisao sam monografiju i nekoliko studija o tome – o održivosti jezika, o funkcionisanju pravne višejezičnosti. To je tema koju sa sobom nosim kao prirodni medijum od detinjstva, budući da sam odrastao u jednoj višejezičnoj zajednici. Napisao sam udžbenik o međunarodnom privatnom pravu, čija se nova i novija izdanja i dan-danas objavljuju. Nove verzije se već pripremaju u Beogradu, i ja u njima imam više simboličnu ulogu, ali prva izdanja sam u potpunosti napisao ja. Dakle, ako bih morao ukratko da odgovorim: arbitraža i odnos između prava i jezika – posebno stvarnost višejezičnosti – bili su mi najvažnija područja istraživanja. Takođe sam se mnogo bavio pitanjem manjinskih prava, što je takođe usko povezano sa ovim temama.