Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.
MOGUĆNOSTI SE MORAJU ISKORISTITI
Jožef Kerekeš: Najlakše je odustati i otići
– Kao srednjoškolac, završio sam smer za pravnog tehničara u Zrenjaninu. Moja ideja je bila da postanem pravnik, ali posle dve godine na pravnom fakultetu shvatio sam da to nije za mene. Pored toga, studirao sam o svom trošku, a moja porodica je imala finansijskih problema. Zato sam upisao Višu poslovnu školu u Novom Sadu, pa sam tada već na državnom budžetu završio smer finansije, sa odličnim uspehom. Dobio sam stipendiju od nacionalnog saveta, i to mi je mnogo pomoglo pri studiranju. Nakon što sam završio studije, počeo sam da tražim posao.
U to vreme, emigracija je bila velikih razmera. Nekoliko ljudi iz mog najbližeg kruga je otišlo odavde. Ali ja sam ipak nekako uvek mislio da neko mora da ostane i ovde. Najlakše je bilo odustati i otići. Nije da nisam imao prilike. Posle duge dileme, supruga i ja smo odlučili da pokušamo da izgradimo svoje živote ovde. Na tome smo radili uz dvoje maloletne dece. Ostali smo verni svojim korenima i odlučili smo da živimo na selu, pa da se odatle ostvarimo u životu, čuli smo od Jožefa Kerekeša, državnog sekretara ministarstva finansija, koga smo takođe pitali o učenju srpskog jezika.
– Novi Itebej je naselje u kojem uglavnom žive Mađari, ali su deca iz komšiluka bili srpske nacionalnosti. Tako da sam od detinjstva, uporedo sa mađarskim jezikom, učio i srpski jezik. Srpski jezik nakon toga nije predstavljao prepreku, čak ni tokom studija. Srednju školu sam već pohađao na srpskom jeziku, a bilo je trenutaka kada je nastavnik čak dao opasku mojim drugovima iz razreda koji su govorili srpski da Joži može bolje da piše eseje i lepše se izražava od vas koji govorite samo srpski jezik, prisetio se svojih školskih godina, a zatim je spomenuo i da danas mladi i roditelji dobijaju više pomoći za podsticaj nego ranije.
– Kada sam još pohađao osnovnu školu, nije bilo programa koji podstiču odabir škole na mađarskom jeziku. Sada, od vrtića pa nadalje, postoje subvencije koje pružaju veliku pomoć roditeljima, a i podstiču ih da upišu svoju decu u mađarske grupe ili odeljenja. Ipak istina je da se u malim naseljima nalaze uglavnom odeljenja sa malim brojem učenika, ali je veoma važno da se i ona otvore. Ako nastavimo da se školujemo na mađarskom jeziku, naš identitet i običaji će ostati. Ovo je od posebne važnosti. Neki bi mogli pomisliti da je bolja odluka započeti školovanje na srpskom jeziku u nadi da će se kasnije lakše naći posao, ali sa sigurnošću se može graditi samo na znanju koje ste stekli na svom maternjem jeziku. Postoje razni programi, dopunski programi za nadoknađivanje srpskog jezika koji pomažu da se uklopite u sredinu. Trudimo se da pomognemo mladima na svaki mogući način da se snađu.
Zaista volim da razgovaram sa pripadnicima mlađe generacije, jer osećam kao da sam im još uvek blizak. Mislim da im je važno reći da im se vrata otvaraju kako bi se mogli snaći u našoj domovini. Posebno za mlade ljude, koji nakon studiranja, mogu pokušati da se snađu kao pripravnici, dostupni su im stambeni krediti od države, sve to može poslužiti kao podsticaj mladima da ostanu ovde i žive u svojoj rodnoj zemlji. Jedan od glavnih ciljeva Fondacije „Prosperitati” je takođe da mladi ljudi ostanu u zemlji. Mladi ljudi treba da iskoriste šanse, jer je sve dato, samo treba da to iskoriste, objasnio je Jožef Kerekeš.
ISTRAJNOST I POSVEĆENOST
Blanka Rekecki: Porodica i sport su me vratili u Vojvodinu
– Srednjoškolsko obrazovanje sam započela u Budimpešti sa četrnaest i po godina, u osnovnoj školi i sportskoj gimnaziji „Weöres Sándor”. Stoni tenis je bio centar mog života, a već sam se tada takmičila kao stalna članica reprezentacije. Od sedmog razreda stalno sam bila pozivana u Budimpeštu, ali su moji roditelji insistirali da osnovnu školu završim u Bačkoj Topoli. Zato sam srednju školu započela u Pešti, pohađajući nastavu po individualnom programu, sa dva treninga dnevno. Tako sam živela dve godine, od mojih 14 i po do 16 i po godina, prisetila se Blanka Rekecki početaka svoje sportske karijere.
– Nije to bio lak period: često nisam mogla da dođem kući dva ili tri meseca, i to je zaista uzelo svoj danak. Išla sam na međunarodna takmičenja sa reprezentacijom, ali je bilo i poteškoća sa mojim sportskim klubom – na primer, zbog putnih dozvola. Posle nekog vremena, počela sam da razmišljam o tome da li bih radije nastavila školovanje i sportsku karijeru kod kuće, u Vojvodini. Odlučila sam se za ovo pre svega zbog jake vezanosti za porodicu: mnogo su mi nedostajali, a nisam mogla da zamislim sebe u Budimpešti na duži rok. Vratila sam se kući 2007. godine, pa sam započela treći razred srednje škole u školi „Dositej Obradović”, a zatim sam tamo i završila srednju školu.
Još kao učenica osnovne škole odlučila je da želi da postane nastavnica fizičkog vaspitanja.
– Sport je oduvek bio deo mog života – stoni tenis igram od svojih šest i po godina, a sa osam godina sam već bila članica reprezentacije. Zato sam izabrala Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, gde sam diplomirala za pet godina – uključujući i master studije –, pa sam završila svoje studije 2015. godine, čuli smo od naše sagovornice.
– Pošto sam se takmičila kao reprezentativac od svoje 13. godine, naučila sam srpski jezik u njegovom prirodnom okruženju. Imali smo sportske kolege različitih nacionalnosti – sa slovačkim, rumunskim i mađarskim poreklom – i tokom druženja i treninga sam zaista naučila srpski. To je bio kontinuirani izazov šest godina, ali zahvaljujući tome, upotreba jezika nije predstavljala posebne probleme tokom mojih studentskih godina, naglasila je Blanka Rekecki.
Nakon diplomiranja, prvo je radila kao nastavnica na zameni u dve osnovne škole u Pačiru i Bajši.
– Ovaj period je trajao godinu dana, a zatim sam dobila priliku da ostanem na puno radno vreme u Osnovnoj školi „Bratstvo-jedinstvo” u Bajši. Ovde predajem od 2015. godine, već deset godina. Tokom godina sam radila sa mnogim odeljenjima i imam mnogo lepih uspomena na svoje učenike i kolege, naglasila je naša sagovornica.
– Ideja o preseljenju u inostranstvo javlja se kod mnogih mladih ljudi, kao što se javila i kod mene, ali ja sam uvek znala da je moje mesto ovde. Sport i porodica su me vratili u Vojvodinu i od tada se nisam pokajala. Verujem da se i ovde mogu postići ciljevi, ako ste istrajni i marljivi, zaključila je Blanka Rekecki.
Nyitókép: Jožef Kerekeš i Blanka Rekecki
