,,Da reč i pesma ostanu!”

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Na groblju Svetog Roka u Somboru, na grobu pisca, u ponedeljak je održana komemoracija povodom 116. godišnjice rođenja akademskog pisca i književnog prevodioca Janoša Hercega.

U svom govoru, Maria Vasađi, književnica i dobitnica nagrada „Sirmai”, „Hid” i „Herceg Janoš”, prisetila se svojih profesionalnih i ličnih uspomena na akademskog pisca i pročitala članak iz svoje najnovije knjige, „Kövecsek”. Između ostalog, rečeno je:

„1970. Na mom prvom putovanju prikupljanja narodnih pesama, silazim sa trajekta na obalu Kiškesega sa glomaznim magnetofonom. Janoš Herceg stoji na putu. Gde idete sa ovom teškom mašinom? pita on. Došla sam ovde da prikupljam, u Batinu, odgovaram ja. Uzima magnetofon i ode s njim. Ide, ide uz planinu. Jedva ga pratim. Znam neke pevače sa dobrim glasom. Odvešću te do njih, kaže, ali se umori na ušću velike klisure. Spušta magnetofon. Sto metara desno odavde žive Mikledinovi. Oni su Sokaci, ali pevaju i na mađarskom, kaže, malo dalje gore naći ćeš tetku Evu Kočiš. Pazi, priča se da je veštica. Znaš, zar ne, da je tu i Lajoš Kiš počeo da prikuplja još kad je bio veoma mlad.”

Nakon toga, sedamnaest godina sam se bavila nezahvalnim, ali divnim poslom prikupljanja narodnih pesama vikendom, uz ohrabrenje samo Janoša Hercega i Lajoša Kiša, koji su povremeno dolazili kući iz Budimpešte, pored mojih roditelja. Sećam se njih sa zahvalnošću.

1975. Nas trojica, zaposleni u nedeljniku „Dunatáj”, Janoš Herceg, Ileš Zambo i ja, obilazimo Laslovo u Slavoniji. Užasnuti smo prizorom pustih ulica, trošnih, zapuštenih i napuštenih kuća sa razbijenim prozorima i korova koji guši krošnje drveća. Nigde nema ljudi ni kućnih ljubimaca. Tako je bilo u Korođu, Harastiju, Bodolji u Baranji i u svim selima sa druge strane Dunava. Čika Janoše, šta bi trebalo učiniti da ove ulice ožive? – pitali smo. Gle, tamo, u Bačkoj, život vrvi po selima. Neka sačuvaju ono što vide ovde i ono što vide kod kuće, jer se sve menja, nekad na bolje, nekad na gore. Vi, Ileš, fotografiši sve, Mari, vi zapisujte sve, i gde god čujete glas, idite tamo i zamolite da vam ga otpevaju u vaš kasetofon, da ta reč i ta pesma ostanu! – istakla je Maria Vasađi u svojim memoarima.

Timea L. Moger je pročitala poemu Lajoša Pustai „Herceg János van!” (Janoš Herceg je tu!) („Tehetségünk mibenléte” (Suština našeg talenta), 1991).

Gosti, poštovaoci pisca, položili su spomen-cveće na grob. U ime Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, Akoš Hajvert, član izvršnog odbora nacionalnog saveta zadužen za pitanja kulture, u ime Kulturnog saveza vojvođanskoh Mađara, počasni predsednik Karolj Dudaš i predsednik Aron Sutuš, ispred Izdavačkog zavoda „Forum” direktor Peter Antalovič, u ime Saveza vojvođanskih Mađara Eva Dubac i Tamaš Kanižai, ispred Mađarskog građanskog kazina u Somboru predsednik Jožef Slako, u ime Mađarskog kulturnog društva „Moric Žigmond” u Doroslovu Magdolna Geler i Enike Geler, u ime Udruženja „Dunatáj” Ištvan Peter i Ester Geler su položili vence.  

Takođe je objavljeno da je ovogodišnji dobitnik književne nagrade „Herceg Janoš” dr Ferenc Mak, književni istoričar, kulturni istraživač, bibliograf i publicista.

Organizator i predsednik Udruženja „Dunatáj”, Ištvan Peter, zahvalio se svima što su prisustvovali komemoraciji.