2024. május 26., vasárnap

Erozija društva nije nikome u interesu

Ištvan Pastor: Migraciona politika ne može biti takva da nam životi izmiču iz ruku zbog toga

Šanse da EU promeni migracionu politiku za sada su ravne nuli, ali situacija tipična u Srbiji ne sme se ostaviti bez pristupanja njegovom rešavanju, država mora da promeni sopstvenu politiku, naglasio je u intervjuu, koju je dao našem listu, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, Ištvan Pastor. Predsednik stranke poziva na izmene zakona, krivično gonjenje saučesnika u trgovini ljudima, kao i regulisanje taksista koji prevoze migrante.

Da li ste mislili na intervenciju nadležnih, sličnu onoj izvedenoj u Subotici i okolini u utorak, koja je već prethodno više puta viđena, kada ste nekoliko dana ranije napisali, da je vreme za razgovore prošlo, država mora zaštititi svoje građane? Da li ovako nešto očekujete? Da li je ovo ponovo samo gašenje požara, ili je počelo suštinski da se pristupa ovom problemu?

– Vatra konstantno gori. Možda ovim merama pokušavaju da lokalizuju požar. Treba napomenuti da su, sa izuzetkom prošle godine, tržištem trgovine ljudima uglavnom dominirali Avganistanci. Sve dok jedan ratni gospodar kontroliše „poslove”, nema konflikta, jer drugačije rešavaju razmirice među sobom. Prema mojim saznanjima, pre oko godinu dana, pojavila se još jedna interesna grupa. Sada dva gospodara rata pokušavaju da ostvare svoje interese kroz oružane sukobe. Tako da se ono što se dogodilo može racionalno objasniti. Ali u odnosu na živote svih nas, našu bezbednost, normalnost i suverenitet zemlje – sa stanovišta da li država vlada svakim kvadratnim centimetrom svoje teritorije – ovo je potpuno nebitno. Dolazi do spoznaje da država ne kontroliše svaki kvadratni centimetar svoje teritorije. Da kontroliše, mere koje se koriste prvenstveno u svrhu gašenja požara, dovele bi do okončanja ovih iznova ponavljajućih sukoba. Mora se videti da su pomenute interesne grupe trenutno jače od države, državnog aparata, koji može da deluje uz punu rigoroznost zakona, ali sve ukazuje da tu rigoroznost primenjuje samo u ograničenoj meri. U vezi sa pomenutom objavom, moram reći da političar, koji je čitav u glavi, tako nešto ne bi napisao, jer daje jednu toliku površinu za napad, da postaje nezaštićen i nebranjiv. U isto vreme, uradio sam to svesno, sa namerom da budem iskren i da pokažem pravac. Ova objava je generisala oko 1.800 reakcija, među kojima je bilo i nasmejanih, ali najveći deo reakcija su činili mrki i crveni, ljuti emotikoni, odnosno smajliji. Pored toga, pristiglo je približno 310 komentara, koji su moje čvrsto i konstantno uverenje od 2015. godine dodatno potvrdili. Ljudi misle isto kao što sam do sada govorio. Pomenute brojke su mi važne, jer s jedne strane predstavljaju obavezu, ovlašćenje i argumentacioni dodatak, a sa druge potvrdu, podršku i ohrabrenje.

Ohrabrenje za šta?

– Na ono što je pred nama i preda mnom. Citirali ste rečenicu iz moje objave, da je vreme za razgovore prošlo. U poslednjih osam godina više sam govorio o ovoj temi nego o bilo kojoj drugoj. Iskoristio sam svaku priliku, pa i u medijima, dok su poslanici SVM-a iskoristili priliku da o ovome govore u skupštini, i govorili su o ovoj temi nebrojeno puta. To je bila politika SVM-a od početka ove pojave. Morate da vidite da smo sami kao moj mali prst pri ovakvom stavu i politici pristupa. Ipak, život potvrđuje nas i one koji dele istu tačku gledišta kao i mi, koji doživljavaju neobičnosti svakodnevnog života baš kao i mi. Kad kažem da je vreme za razgovore prošlo, ne mislim da više nema potrebe za razgovorom. Komunikacija je neophodna, ali je takođe neophodno da razgovori imaju zaključke, koji se moraju sprovesti. Poslednji put sam lično razmenjivao ideje sa predsednikom države pre nešto više od mesec dana. Sa njim, jer je oličenje suvereniteta zemlje, a da ne govorimo o tome da je neupitno najodlučniji akter političke scene kako sa stanovišta javne moći i ljudske strane, tako i sa stanovišta iskustva. Sa njim moraš da rešavaš ove stvari. On je rekao da se migraciona politika Srbije mora korenito promeniti. Upravo to govorimo i zahtevamo od početka. Ono što sam ranije rekao o gašenju požara je pokušaj da se interveniše na kraju migracionog lanca u Srbiji, ali to nikako ne može da dovede do rezultata. Treba sprečiti da ovaj lanac počne da se kotrlja po celoj zemlji, jer ako se to dogodi, od tada je ovaj fenomen, kao rezultat interesa koji ga pokreću, jača od nas, jača od države, uključujući i zakonodavno okruženje, policijske snage, krivičnopravnu politiku tužilaštva. Iskrenosti radi, rekao bih i da je, po mojoj oceni, ova pojava i migraciona politika Srbije politika koju iznuđuje EU. Na osnovu ovoga, sasvim je izvesno da bi do radikalne promene migracione politike došlo ako bi EU promenila svoju. Za sada je šansa za ovo ravna nuli, tako da se ne sme na ovo čekati. Situacija tipična u Srbiji ne sme se ostaviti bez pristupanja njegovom rešavanju. Ne radi se samo o pucnjavi, to je „samo” vrh ledenog brega. To je proces koji za posledicu ima eroziju društva, što znači poljuljanje vere u pravni poredak, što izaziva promenu javne bezbednosti na nivo koji je nespojiv sa našim dosadašnjim načinom života i našim predstavama o sopstvenim naseljima, kao i o našoj državi. Mi nismo odrastali tako da se nismo usuđivali da izađemo na ulicu po mraku. U ovom kraju su dame i majke šetale ulicom kad god su htele, smele su da puste dete bilo gde. To se danas promenilo. Ne postoji migraciona politika koja treba da izazove ovakve promene u našim životima, jer će nam tada život izmaći iz ruku. Verujem da je ključ rešenja u rukama predsednika države, jer je on, s jedne strane, glavnokomandujući oružanim snagama, a sa druge strane, iz gore navedenih razloga, kao i njegovih ustavnih i javnih ovlašćenja. Po mojoj proceni, potrebna je veoma koordinirana akcija kako bi se ostvarila namera da se promeni migraciona politika zemlje.

Kakve su šanse za to, pošto se predsednik države od sastanka sa Vama nijednom nije izjasnio na ovu temu, pa ni u Subotici, iako mu je predsednik gradske skupštine dobacio „migracionu loptu” na svečanom skupu upriličenom povodom dana grada, a da ne govorimo o tome da se još uvek ne pojavljuju početne mere, koje bi dovele od promene migracione politike na suštinski način? Stiče se utisak da se, uprkos pokušajima koalicionog partnera, SVM-a, ne bavi se dovoljno sa ovim pitanjem, pa čak ni ne govori o tome.

– Jedno je kako komuniciraju, odnosno kako ne komuniciraju u javnosti, a drugo je ono što ti isti ljudi govore tokom razgovora iza kulisa. Isti ljudi govore otprilike isto što i mi, kao i ja, oslanjajući se svaki na svoj rečnik i skup misli. Osnovni problem je što država ima neobjavljenu, ali kroz praksu potvrđenu politiku o migracijama. Osim nas, niko ne ustaje protiv ove politike, niko ne ističe da ona neće biti dobra. Došli smo do toga da je gradonačelnik Pirota zatražio da se migranti iz njegovog naselja prevezu u Suboticu. Da li treba da budemo u poziciji da gurkamo sukob, koji je pristigao sa spolja, unutar naše sopstvene zemlje? Gde to vodi? Kakve su šanse da se to dogodi? U ovom trenutku, šanse za to nisu velike, ali bez obzira na to, ne postoji druga opcija, nego da se ide ovim putem i da se razgovara o problemu. Ne zato što želim nekoga da povredim, ili zato što sam nepošten partner, ili zato što želim da iz ovoga izvučem stranačko-političku prednost, već zato što smo jedni drugima saveznici u izgradnji jedne drugačije države. Istina je, da uzalud gradimo železničku prugu Segedin-Subotica, uzalud ćemo moći da putujemo od Subotice do Beograda za 65 minuta, uzalud se ovde otvara jedna sasvim drugačija perspektiva, ako ne možemo normalno da živimo svakodnevnicu. Tada sve ovo, sav razvoj, gubi smisao. Da ne pominjem da bi pre ili kasnije ovo trebalo okončati. Kada je pre, a kada kasnije je relativno pitanje, ali trebalo bi početi baviti se sa situacijom. Ovaj proces se zasniva na nizu prevara, zloupotreba, falsifikata i pogrešnih tumačenja. Smatra se da migraciona politika EU koja je nametnuta Srbiji tretira ove ljude kao izbeglice iz ratnog područja, te je stoga Srbija dužna da poštuje svoje međunarodno pravne obaveze u tom pogledu. Da, obaveze se moraju poštovati. Istovremeno, prema navedenim obavezama, ratom ugrožene osobe moraju biti prihvaćene od strane prve bezbedne zemlje. Kako god ja na to gledam, ti ljudi dok stignu u Srbiju prođu kroz nekoliko bezbednih zemalja, od kojih su neke čak i članice EU. Ovi ljudi po dolasku u Srbiju izdiktiraju ime, datum rođenja i zemlju porekla, ali je nemoguće proveriti verodostojnost ovih podataka. Srpske vlasti im izdaju odgovarajući dokument, po kome treba da sačekaju da se postupak završi, ali pošto ih ima na hiljade dnevno, nemoguće je da bilo ko sprovede procedure, a da ne govorimo o tome da ovi ljudi ne žele da ostanu ovde. Pošto prihvatni centri nisu zatvorenog tipa, pune telefone, kontaktiraju organizatore i ponovo kreću na put. Jedno od fundamentalnih pitanja u vezi s tim je da li se taksisti mogu regulisati da ne učestvuju u prevozu ovih ljudi. Postoji i niz pitanja u vezi sa pružaocima smeštaja za ove ljude, kao na primer da li su prijavljeni. Mnogo je ljudi koji iskorišćavaju situaciju, tretiraju ovaj fenomen kao priliku za zaradu i pomažu ovim ljudima. Pomenuti su saučesnici i pomagači trgovine ljudima i svih srodnih krivičnih dela. Treba reformisati relevantno zakonodavstvo, stvoriti mogućnost ubrzanog postupka, privesti ove ljude, oduzeti taksi vozila, a počinioce drakonski kazniti. Naravno, najvažnije ostaje otklanjanje mogućnosti da ti ljudi uđu na teritoriju Srbije. Ako u jednu skalu stavimo troškove neophodne za rešavanje ovog problema, a posledice nepredviđanja troškova, kao i štetu u drugu, onda je ova prva skala svakako lakša. Da ne govorimo o tome da ćemo se tek posle transformacije dosadašnje politike moći vratiti izgradnji jednog normalnog sveta. Da li mi kao država možemo da pobegnemo od pritiska koji nam je nametnula EU 2014-2015. godine je objektivno pitanje, o tome ne mogu da dam procenu. Zbog ozbiljnosti situacije, ne bi trebalo da bude prvenstveno na meni da se bavim ovom materijom, nije moj posao da se bavim time. Zadatak svih nas je da pokušamo da sprovedemo ono što smo formulisali kao izborni program, za šta smo tražili ovlašćenje i ono što smo dogovorili. SVM je imao jasan stav o migracijama od 2015. godine do danas. Naš stav o migracijama kao zajedničkom opredeljenju bio je uslov svih koalicionih sporazuma zaključenih sa Srpskom naprednom strankom. Znam da je teren na koji kročim i sa ovim razgovorom opasan po život, ali ako ovako ne postupiš, naša svakodnevica postaje još grublja. Nemam šta da objašnjavam i šta da izgubim, jer samo želim dobro. Ovo nije mađarsko pitanje, ono pogađa sve građane Srbije, neke više, neke manje. Nastaviću da se nalazim sa predsednikom države. Zahvaljujući ranije uspostavljenom odnosu, o ovim temama možemo govoriti na način, da nije potrebno dokazivati činjenicu da osoba ne želi zlo. Svestan sam i da pozicija šefa države nije laka, jer zemlja mora da se nosi sa nizom problema da bi sačuvala svoj suverenitet. Ipak, došlo je vreme da država preispita prethodnu odluku o usklađivanju sa migracionom politikom EU – jer je po svemu sudeći ova odluka doneta. To je u interesu Srbije i svih njenih građana, pa makar to značio i konflikt.

Može li doći do trenutka kada bi SVM mogao revidirati svoju koalicionu saradnju sa SNS-om zbog nepristupanja promeni migracione politike, ili neprepoznavanja relevantne namere u vezi sa tim?

– Ne bih išao tako daleko. Moja pokretačka snaga nije koalicioni sporazum, već posvećenost rešavanju problema. Hipotetički rečeno – sa revizijom naše saradnje, problem ne bi bio rešen. Ovaj problem se ne može rešiti opozicijom ili negativnim sukobom u kojem bi se nalazili na različitim stranama političke scene. Ova stvar će se sigurno ispolitizovati. Što su izbori bliže, sve više će se truditi da iz krize izvuku politički kapital oni, koji do sada nisu ni izustili reč, jer su sebe smatrali Evropljanima i podržavali stavove vezane za migracionu politiku EU. Naravno, ni tada neće hteti da rešavaju problem, jer to ne mogu, jer to ne može da se uradi iz opozicije, ali jašu na temi i obmanjuju narod. Ovaj problem se može rešiti samo iz većinske pozicije. Parlamentarna većina je važna za zakonodavstvo, ali većina određuje i rad vlade i ministarstava. Većina ima ovlašćenja da pokrene organizacione strukture sa ovlašćenjem za upotrebu sile, koje mogu da se izbore sa ovom situacijom. Sve ostalo su samo nebuloze, u iza kojih nema realnosti, ali sa kojima ljudi postaju predmet zamajavanja.

Ali šta biste rekli prosečnom čoveku, onom malom, koji se plaši, koji je maltretiran, koji je ljut i razočaran, koji je čuo mnogo sličnih rečenica, pa mu je dosta reči i čeka da se uradi već nešto?

– Ovo što sam do sada rekao, nisam rekao „velikim ljudima“, ionako ne znam ko je mali, a ko veliki. Ovo sam rekao svima nama, više od toga ne mogu reći, ali više od toga ne mogu ni uraditi, bar ne u ovom trenutku. Videćemo kako će se ova stvar odvijati. Istovremeno, želim ponovo da istaknem da ću učiniti sve što je moguće da se trenutna situacija promeni. U ovom trenutku ovo sve prvenstveno znači argumentaciju, razgovor i korišćenje svih alata koje politika omogućava. Mislim da problem ne treba rešavati silom, već politički. Uveren sam da je ono što mi želimo, dobro. Smatram da je nezamislivo, da svako ko se oseća odgovornim za našu zemlju, ne bi želeo dobro za nju.

Nyitókép: (Foto: Edvard Molnar)