Šta za vojvođansku mađarsku književnost, sa aspekta književnika, znači da je Mađarska ovogodišnji počasni gost Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, koliko vojvođanski mađarski pisci, pesnici i prevodioci dobijaju priliku za predstavljanje u srpskoj prestonici, koliko su oni vojvođanski mađarski pisci čija su se dela pojavila u prevodu na srpski jezik prisutni na ovogodišnjoj manifestaciji, odnosno oni čija dela još nisuvprevedena na srpski, koliko ovo predstavlja šansu da zahvaljujući prevodu stignu do čitalaca u Srbiji i šta, konačno, jednom piscu znači učešće na jednom međunarodnom sajmu knjiga – pitanja su o kojima je „Mađar so“ zatražio gledišta troje vojvođanskih mađarskih književnika, višestruko već nagrađivanih, ili prevođenih , a kojih nema na listi pozvanih gostiju i učesnika ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu.
Ferenc Kontra objavljuje pretežno kod izdavača iz Mađarske, redovno je publikovan u časopisima i antologijama matične države, prevođen je dosad na osam jezika. On kaže da „ne može da ima nikakve pritužbe“, budući da je imao već ranije prilike da se predstavi na sajmovima knjiga u Franfurtu i Lajpzigu, zahvaljujući ulozi Mađarske, odnosno Hrvatske na tim manifestacjima i da će „večno biti zahvalan onima koji su mu to omogućili“, imajući u vidu da su obe značile ogroman doživljaj i susrete sa autorima i književnostima na drugim jezicima. – Ako bih bilo šta loše rekao o beogradskom Sajmnu knjiga, svi bi pomislili da iz mene govori sujeta i uvređenost. Ipak: na vebsajtu sajma vidim da u Beograd ne dolaze oni koji spadaju među vodeće u mađarskoj književnosti. Lista učesnika se optužuje za desničarstvo, mada je samo obuhvatna. Mislim da je propuštena prilika što čitalac neće odneti kući jednu svežu antologiju, cd-rom, koji bi reprezentovali mađarsku književnost područja. Mada je to neizostavna oprema sajmova knjiga od stvarnog ranga – rekao je Kontra.
Dela Ildiko Lovaš pojavljuju se ponajviše u Mađarskoj, prevođena je na šest jezika, u septembru se „Kamičak“ , njen poslednji roman, pojavio i na srpskom jeziku. – Pre nego što sam otvorila novine, već sam znala da je moj izdavač „Kaligram“ dobio nagradu beogradskog Sajma knjiga, jer mi je više njih iz Beograda telefoniralo pitajući kada ćemo se naći, jer ne samo da znaju da sam autor „Kaligram“-a, nego i da je pre nekoliko nedelja iz štampe izašao „Kamenčić“ u prevodu Arpada Vicka. Upustila sam se u mučno objašnjavanje o tome zbog čega me organizatori iz Mađarske nisu pozvali. Mada, zapravo, mislim da ja nemam nikakvog razloga da objašnjavam – kazala je Ildiko Lovaš. Ona je, takođe, ocenila i da je, nakon što je sistemu ključa došao kraj, prisustvo vojvođanskih mađarskih pisaca u srpskoj književnosti postoji uglavnom kroz prevođenje. – Meni su se u prevodu Vicka u Beogradu pojavile tri knjige, čemu sam mogla da zahvalim više poziva i profesionalne i prijateljske veze. Upravo zbog toga i mislim da je zemlja-počasni gost trebalo da pozove vojvođanske mađarske mlade književnike i onda ako nemaju knjige na srpskom. Jer upravo jedan sajam knjiga može biti prilika za to da je bude. Sve zajedno, ovo sve veoma je mučno, jer su, recimo, autori „Hid“-a potpuno izostavljeni – prokomentarisala je Lovaš.
Dobitnik književne nagrade Ištvan Konc i Siverijeve nagrade Gabor Virag kaže da su vojvođanski mađarski pisci mogli da se naviknu na to da su kako za Budimpeštu, tako i Beograd važni samo onda kada treba posredovati između dve književnosti, a da se oni zaboravljaju kada bi mogli da budu i predstavljeni. – Taj luksuz, međutim, mi sebi ne možemo da dozvolimo i, ako dobro znam, za Sajam kjnjiga se u ediciji biblioteke „Hid“ pojavljuje i izdanje sa prevodima izbora iz današnje savremene srpske književnosti, dokazujući da ima onih kojima je važan dijalog između dve književnosti, a istovremeno i to da imamo dobre prevodioce – napomenuo je pored ostalog Virag.
