Rediteljka Tanja Miletić-Oručević, rodom iz Sarajeva, živi u Mostaru i režira uglavnom u Bosni i Hercegovini, ali je režirala već i u Hrvatskoj i Makedonoji. Ovog puta, zajedno sa Mađarskim ansamblom subotičkog Narodnog pozorišta priprema dramu Biljane Srbljanović „Život nije bicikl“, čija je praizvedba 2011. u režiji Slobodana Unkovskog održana u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozoštu, a prikazana već i u Nemačkoj. – Doći će do uzbudljivog preobražaja predstave, budući da se priprema komad srpske dramske spisateljice, sa mađarskim ansablom i sa dva gostujuća umetnika iz Bosne i Hercegovine, imajući u vidu da odatle dolazi i scenografkinja i kostimografkinja Lejla Hodžić – navela je u intervjuu za „Mađar so“ rediteljka.
Prema rečima Tanje Miletić-Oručević, do njenog rediteljskog rada u Subotici došlo je lepom slučajnošću, mada ta priča ima i predistoriju. – Bila sam studentkinja u Sarajevu 1992. kada je i tamo izbio rat. Nekoliko meseci sam, međutim, provela u Subotici, jer sam već tada sarađivala sa pozorištima. Sa ljudima odavde moji kontakti nisu prekinuti, a proteklih godina sam dolazila na Festival Dezire pozorišta „Deže Kostolanji“. U prijateljskom ćaskanju, na kraju smo stigli dotle da režiram sa Mađarskim ansamblom, jer nas vode zajednički umetnički ciljevi – kazala je rediteljska, dodajući da je i izbor teksta Biljane Srbljanović bio zajednički dogovor.
Sećajući se Subotice iz 1992. rediteljka pominje da je tada ovde počeo da se izvodi „Kralj Ibi“ u režiji Harisa Pašovića. – Tada smo još oboje naivno verovali da će taj rat trajati nekoliko meseci i da ćemo se posle vratiti u staru kolotečinu. Posle ovoliko godina, zanimljivo je i to da je Harisov „Kralj Ibi“ na neki način nagovestio strahote koje su tek dolazile – prisetila se Tanja Miletić-Oručević.
Govoreći o umetničkom pozorišnom životu danas u Bosni i Hercegovini, navodi da sve zavisi od političkih struja i da se zbog toga kulturne ustanove od nacionalnog značaja zatvaraju, jer ostaju bez podrške. –Ni u pozorištima ne cvetaju ruže, svaka produkcija je jedna borba. I pored toga, međutim, prave se uzbudljivi komadi i predstave. Još uvek se bavimo ratom, što nije čudno jer je sve promenio. Može se reći da je novi trend dokumentarističko pozorište. Radila sam takvu predstavu, koja govori o 2.maju 1992. kada je počela opsada Sarajeva. Predstava je sačinjena od se
anja sedamdeset pet ljudi. Igra se u Sarajevskom ratnom teatru (SARTR) koji je osnovan upravo u vreme opsade Sarajeva. Interesovanje pokazuje da su potrebne predstave sa ratnom tematikom – kazala je sagovornica „Mađar so“-a.
Na dilemu da li se postratna trauma oseća i u drugim ex-jugoslovenskim državama, rediteljka iznosi da se u Hrvatskoj ponajviše oseća želja da se prebrodi, kao i okretanja budućnosti. –Dramske pisce, međutim, i tamo zaokuplja rat, mada su nastupile i aktuelnije teme, kao recimo tranzicija, osiromašenost stanovništva, društvene razlike, privatizacija...Imala sam priliku da režiram i u Skoplju, dečju predstavu „Pinokio“ u pozorištu na albanskom jeziku. U Makedoniji je valjda bilo manje oružanog sukoba, ali su ljudi jako zaraženi nacionalizmom. U pozorištu, u kojem je izvođena moja predstava, tekst je bio na albanskom, a prevod na makedonskom i turskom, pa su ta tri jezika kombinovana. Decu na taj način pokušavaju da naviknu na višejezičnost i na uzajamno upoznavanje kultura. Ali, to je gotovo jedinstven slučaj, jer nacije žive međusobno odvojeno. Mostar je grad koji je podeljen od strane Bošnjaka i Hrvata, ali više ne toliko oštro i posebno ne toliko kao što je to u Skoplju. U svim državama članicama bivše Jugoslavije se na naki način oseća postratna trauma, ali to ne bi trebalo da bude razlog za depresiju i ljutnju. Ukoliko u umetnostima možemo da raščlanjujemo ovu temu, onda to po mom mišljenju može da vodi ozdravljenju – rekla je Tanja Miletić-Oručević.
