Ko bi mogli biti šampioni budućnosti?

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.

Sve više se oslanjamo na veštačku inteligenciju, dok je pravo pitanje šta ćemo moći da radimo pored nje: šta će ljudi moći da rade ako mašina brže pretražuje, preciznije računa, dok planira i analizira u nekoliko sekundi? Ovaj problem je u oblasti poslovnih odnosa analizirala prof. dr Petra Acel na konferenciji „Connect + Grow” na Paliću. Na godišnjem susretu mađarskih privrednika u Vojvodini, profesorka se ovog puta fokusirala na to ko bi mogao da postane šampion budućnosti u doba veštačke inteligencije, kada su osrednji učinci sve više zamenljivi, dok je veštačka inteligencija prisutna čak i na menadžerskim pozicijama.

Prof. dr Petra Acel, kao istraživačica komunikacija, već trideset godina posmatra kako međusobno komuniciramo našim rečima, našim pitanjima, našom pažnjom i našom tišinom. Kao istraživač budućnosti, ona traži kako se možemo pripremiti za budućnost za čije oblikovanje smo i mi odgovorni.

Razumemo da ste rukovoditeljka centra. Kao i to da profesor na univerzitetu istražuje i razvija matematiku, mađarski jezik, biologiju i druge nauke. Međutim, činjenica da ste istraživačica kompetencija budućnosti mnogima od nas zvuči veoma misteriozno...
- Navikli smo da u školi učimo o nečemu što je već postojalo ili već postoji. Međutim, ono što je manje prisutno u našem vidnom polju jeste da možemo imati saznanja ne samo o onome što je bilo, već i o onome što će tek doći. I ne samo da možemo znati o budućnosti, već da bi i trebalo da znamo. Moje istraživačke i nastavne aktivnosti se takođe zasnivaju na tome. Cilj ovoga je da neguje i razvija hrabrost, otvorenost ili radoznalost kod naših mladih ljudi da se sa interesovanjem okrenu ka onome što će se tek desiti. Jer je sigurno da će se to desiti. Dakle, ne možemo sve graditi isključivo na prošlosti. Potrebne su nam dodatne ljudske veštine – koje obično nazivamo humanim premijumima – koje sada iskopavamo, posmatramo i unosimo u dinamiku i aktivnosti. Bez njih, samo ćemo se držati onoga što znamo i postati poput ježa koji se čvrsto zatvara u odnosu na sve što dolazi spolja. Umesto da budemo poput lisice koja stalno vreba horizont da bi primetila sve što je važno.

Možda sada zvučim kao jež kada postavim pitanje: kada se pomenu istraživanja, većini od nas na pamet padaju epruvete, merni instrumenti ili eventualno ankete za istraživanje javnog mnjenja. Kako možemo istraživati budućnost?
– Budućnost možemo istraživati na četiri načina. Možemo pitati ljude koji su najviše na pozicijama donošenja odluka o tome kako vide šta će biti potrebno za budućnost. Ovo se naziva i metod delfina. Postoji i vrsta istraživačke metode koja se naziva proricanje sudbine: čak i u tradicionalnim plemenskim sistemima pokazalo se da postoje ljudi koji imaju prilično odlične veštine u predviđanju šta nas čeka u bliskoj budućnosti. Takozvanim skeniranjem horizonta („Horizon scanning”) ispitujemo koje su se pojave u poslednje vreme izrazito izlazile van okvira i kako su se vraćale nazad. Četvrti metod, s druge strane, zasniva se na izmišljanju priča o budućnosti i pokušaju da se zaključe njihove posledice iz prethodnih iskustava, to jest procenjujemo mogućnosti.

Na osnovu istraživanja, koje veštine bi mogle postati posebno važne za ljude?
– Doživljavamo da se, možda po prvi put u istoriji, i mladi ljudi plaše kakva će biti budućnost. Ranije su mlađi ljudi smelo išli napred, gotovo nepromišljeno. Međutim, sada su mnogo skloniji da izraze svoje sumnje. Postoji mnogo primera za to, jedan od njih je nedavna vest da je jedan guru veštačke inteligencije koji je stigao na svečanost dodele diploma na univerzitetu izviždan. Kao da se plaše šta će programeri veštačke inteligencije doneti i kako će se svet razvijati. U ovoj neizvesnosti, trebalo bi da obratimo mnogo više pažnje na one ranije potcenjene ljudske veštine koje do sada nisu imale vrednost na tržištu rada. Do sada smo vas usmeravali da imate dobru diplomu, da postanete delić korpusa znanja, da znate ono što treba da znate. Ovi aspekti verovatno neće vredeti ništa na tržištu rada za pet godina. Sa sigurnošću možemo pretpostaviti da u bliskoj budućnosti oglas za posao neće izgledati kao da traže asistenta za marketing, već kao da traže nekoga ko toleriše da ga veštačka inteligencija ispravlja. I poslodavci će tražiti ljude koji su spremni da sprovode određena uputstva. Dakle, u budućnosti verovatno nećemo biti identifikovani po tome kakvu diplomu imamo, već po tome na šta smo sposobni u datoj situaciji. Stoga, oni koji su u stanju da se pripreme za bilo šta, će biti uspešni. Ovo reprogramiranje razmišljanja je neophodno da bi nastali šampioni budućnosti.

Kako možemo, a možemo li uopšte da se pripremimo da bismo mogli da donosimo dobre odluke u budućnosti?
– Možemo se pripremiti, kako pojedinačno, tako i kolektivno. Porodica mora prvenstveno da učestvuje u procesu, jer sve počinje i ostaje u porodici. Istovremeno, institucije, škole, i svako pojedinačno preduzeće i organizacija takođe moraju da se pripreme. Zaposleni će osetiti potrebu da radi za to i razvijaće se u onome što poslodavac smatra važnim. Istovremeno, kritičko razmišljanje mora se razvijati i u malim zajednicama i grupama prijatelja, čak i dok se druže uz pivo ili vino. Takođe možemo da uključimo i programe u naša prijateljska ili porodična okupljanja kroz koje možemo da pomognemo jedni drugima da se pripremimo za budućnost. Veštine poput hrabrosti, radoznalosti, davanja smisla ili motivacije mogu se najefikasnije vežbati u takvom okruženju – ovako je profesorka navela veštine predstavljene u svom izlaganju, koje će, prema istraživanjima, posedovati šampioni budućnosti.