Činiti dobro i dobro to raditi

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Povodom državnog praznika Mađarske 20. avgusta, Tamaš Šuljok, predsednik Mađarske, odlikovao je nekoliko Vojvođana državnim priznanjem. Ova priznanja je uručila Ester Čalokezi, generalni konzul Mađarske u Subotici. Na ovoj svečanoj priredi, Ibolja De Negri, predsednica Udruženja prosvetnih radnika Mađara Severne Bačke, primila je orden zlatnog krst za zasluge Mađarske kao priznanje za njen rad na podizanju standarda obrazovanja i vaspitanja na mađarskom jeziku u Vojvodini, kao i za njen društveni angažman. Njen životni put predstavlja primer za mađarsku zajednicu koji se ističe i ovde i van granica.

Nastavnička profesija sama po sebi zahteva veliku odgovornost, ali ste pored toga koordinirali razne projekte, a i paralelno usavršavali nastavnike i obučavali učenike. Šta vam daje inspiraciju, šta vas motiviše da se bavite tako raznovrsnim poslom?
– Osećam da svako ima misiju, a moja je možda ne samo da radim u struci, već i da nešto učinim za zajednicu. Ja sam građevinski inženjer, ali sam 28 godina predavala u srednjoj stručnoj školi. Pored nastave, uključila sam se u rad Udruženja prosvetnih radnika Mađara Severne Bačke. Kao pripravnica, u početku sam dobijala manje poslova, uglavnom sam pratila programe, ali vremenom sam počela obavljati sve složenije zadatke. U početku mi nije bilo baš jasno kako jedan građevinski inženjer može doprineti radu jedne civilne organizacije, ali sam ubrzo shvatila da tu mogu pomoći na mnogo načina. Zavolela sam ovaj raznovrstan posao, rešavala sam svaki zadatak, pa sam ubrzo postala članica predsedništva ovog udruženja, a od 2007. godine sam predsednica ovog udruženja. Naravno, nije bilo lako uskladiti radne obaveze, civilni angažman i porodični život, pošto su me u to vreme kod kuće čekale dve ćerkice, pa sam morala da se dokazujem i kao majka i supruga. Uvek sam morala da napravim raspored za dvadeset četiri sata u danu, a često sam žrtvovala svoje slobodno vreme da bih mogla svuda da se istaknem. Zahvalna sam svojoj porodici što je ovo trpela i podržavala me na tom putu.

Da li ste tako uvek zamišljali svoju karijeru?
– Nikada nisam mislila da ću biti nastavnica. Imam diplomu inženjera, ali moja porodica i ja smo u to vreme odlučili da bi bilo bolje da radim u prosveti, nego na gradilištu. Važim za kreativnu osobu, zbog čega sam uvek pokušavala da unesem neku novinu u nastavu, posebno zato što sam predavala teške predmete koji su zahtevali dobru osnovu. Organizovanje je uvek bio deo mog života, a u tome trenutno mogu da se ostvarim kroz rad u udruženju. Trenutno, kao baka, želim da provodim sve više vremena sa svojom unukom, pa se trudim da što savršenije uskladim posao i porodicu.

Subotička letnja akademija i zimske konferencije služe kao važna mesta strukovnih susreta nastavnika. U kojoj meri ova okupljanja pomažu nastavnicima pri njihovom svakodnevnom radu i koliko poboljšavaju kvalitet obrazovanja na lokalnom nivou?
– Naše obuke su uvek zasnovane na aktuelnim temama. Poslednjih godina, upotreba digitalnih alata, a sada i upotreba veštačke inteligencije, došla je do izražaja. Važno nam je da mađarski nastavnici u Vojvodini mogu da nastave da se obučavaju na svom maternjem jeziku, zbog čega je i pokrenuta subotička letnja akademija, koja već traje isti broj godina kao i samo udruženje. Sada je već formirana jedna mreža na nivou Karpatskog basena, a ove organizacije rade uz podršku matične zemlje. Pored toga, tokom cele godine organizujemo konferencije o opštem obrazovanju i interaktivne radionice, jer u svetu koji se brzo menja, potrebno je da budemo u stanju da se kontinuirano usavršavamo. Tokom godina smo pokušavali da povremeno diverzifikujemo postojeću paletu novim programima. Pre nekoliko godina smo pokrenuli zajednicu pod nazivom „Odgovorni roditelji i nastavnici”, koja jača saradnju između roditelja i nastavnika. Ključno je da nastavnici i roditelji stalno komuniciraju jedni sa drugima kako bi se osiguralo da dete dobije potrebnu pažnju. Istovremeno, program „Edukafe”, koji je ustvari jedan niz neformalnih popodnevnih razgovora, takođe je veoma popularan događaj, jer ovakva popodneva ispunjavamo predavanjima, prezentacijama knjiga i temama vezanim za zdrav način života i mentalno zdravlje. Dotičemo se i tema kao što je tretman „sagorevanja” na poslu, što sve više dolazi do izražaja, jer ovi programi podržavaju i mentalno zdravlje nastavnika.

Vi ste takođe jedan od vodečih zagovornika razvoja talenata. Kako možete prepoznati da je neko talentovan i kakvu mu podršku možete dati?
– Savet za razvoj talenata Vojvodine osnovan je 2010. godine, a od mene je zatraženo da rukovodim njme. U Mađarskoj postoji veoma jak pokret za razvoj talenata, sa odličnim pedagozima i naučnicima koji rade na tome kako rano prepoznati talente i kako razviti njihovo znanje. U to vreme, smatrao sam da se talentovanim učenicima zapravo ne poklanja dužna pažnja, da su potisnuti u drugi plan, pošto se obrazovni program u Srbiji fokusirao na inkluzivno obrazovanje i decu sa posebnim potrebama, dok se razvoju talenata pridavalo malo pažnje. Smatrali smo da je neophodno da se ovo promeni i da prepoznamo i nagradimo ove učenike. U tom duhu, 2014. godine smo pokrenuli gala veče talenata, gde odajemo počast mladim ljudima i njihovim mentorima koji se ističu u nekoliko oblasti, a takođe dodeljujemo i nagradu za životno delo. Svake dve godine biramo dva ambasadora za promociju razvoja talenata, od onih koji su uspešni i mogu biti uzori mladima. Međutim, talenat se ne može odmah prepoznati, jer su interesovanja mladih ljudi u višim razredima i dalje veoma raznolika. Ponekad, kasnije postane jasno za šta je učenik sposoban i u kojoj oblasti se ističe. U takvim slučajevima, moramo ga podržati i pomoći mu da se razvija. Upravljanje razvojem talenata nije lak zadatak, mnogi ga nazivaju „slatkim teretom”, jer pored urođenog talenta, potrebno je mnogo rada da bi neko zaista postigao izuzetne rezultate. Uveren sam da su, pored znanja i talenta, marljivost i istrajnost podjednako važni faktori pri tome.

Stipendija „Adi Endre” pruža pomoć mnogim talentovanim mladim ljudima, koji žive u teškim životnim uslovima. Koju poruku nam prenosi ova podrška?
– Stipendija „Adi Endre” se bavi davanjem pomoći talentovanim učenicima, koja su u isto vreme ugrožena lica. Ova stipendija, koju finansira matična zemlja, dodeljuje se za 38 učenika svake godine. Nažalost, postoji velika potražnja za njom, ima mnogo nominacija, ali naš glavni cilj je da obezbedimo da ugrožena i pametna deca imaju priliku da se razvijaju.

U školi za razvoj talenata „Cofman Judit” matematika se predaje već trideset godina. Kako ste uspeli da deci utisnete ljubav prema ovom predmetu koji im se u početku može činiti teškim i zastrašujućim? U kojoj meri ovi časovi podstiču mlade ljude za nastavak školovanja na univerzitetima?
– Matematika je verovatno oduvek važila za najteži predmet, jer zahteva preciznost, tačnost i logičko razmišljanje. Ova vikend škola je dobila ime po matematičaru rođenom u Vršcu, a godišnje u ovom obrazovanom programu učestvuje oko 100 do 120 dece. Svakako ističemo učenje kroz igru, jer ona podstiče i inspiriše učenike da rešavaju zadatke. Sarađujemo sa odličnim nastavnicima u 15 grupa, radeći sa učenicima i osnovnih i srednjih škola. Pored matematike, predajemo i fiziku, organizujemo digitalne kreativne radionice, a učenici se mogu bolje upoznati i sa društvenim igrama. Naši gostujući predavači čine ovu vikend školu još šarenijim i zanimljivijim. Podrška roditelja je takođe od izuzetne važnosti, pošto subotom dovode svoju decu da i taj slobodan dan provedu učeći. Pripremamo učenike za razna takmičenja i svesno im pomažemo da se pripreme za studentske godine.

Takmičenje u recitovanju himne i pesme „Szózat” (Molba), kao i takmičenje u poznavanju zavičaja takođe imaju posebnu težinu u društvenom životu. Kako se kroz njih gradi identitet vojvođanskih Mađara?
– Od istaknute je važnosti da se nastavnici koji govore mađarski jezik bave mađarskim učenicima. Na ovim takmičenjima predstavljamo raznolikost maternjeg jezika, negujemo i oživljavamo jezik, i to je bila osnovna ideja ovog takmičenja. Ovde učenici osnovnih škola recituju, pišu pismene sastave i pesme, a postoji i kategorija za lep govor na mađarskom jeziku, kao i za prozno pripovedanje i glumu. Kategorije vizuelnih umetnosti i muzike su takođe povezane sa ovim. Pravilo predviđa da se za svaku školu iz svakog ovog segmenta održi kvalifikacija, tako da se samo dva najbolja takmičara, razvrstani po kategorijama, nominuju na ovu manifestaciju. Ranije su se borili za ove pozicije dva dana, što je sada svedeno na jedan dan, jer se ovo takmičenje održava na tri lokacije istovremeno. U međuvremenu, osmislili smo i putujuću nagradu. Nakon takmičenja sumiramo koja je škola dobila najviše nagrada, i u zavisnosti od toga, dodeljujemo ovu putujuću nagradu na godinu dana. Izuzetno je važno da učenici dođu u kontakt sa učenicima iz drugih zemalja, zbog čega redovno organizujemo studijska putovanja, na primer, proputovali smo ceo Karpatski basen kroz takmičenja u poznavanju zavičaja. Trenutno naše udruženje učestvuje i u projektima „Erasmus” programa. Ovo je posebno zanimljivo, jer smo u kontaktu sa nastavnicima iz nekoliko regiona Karpatskog basena, tako da možemo mnogo da naučimo jedni od drugih. Iako svaki region i zemlja imaju drugačiju obrazovnu politiku i nastavni plan i program, metodologija, odnos prema studentima i pristup nastavi su veoma slični.

Šta je ustvari projekat „Tesla”?
– Projekat „Tesla” je jedna međunarodna inicijativa koja ima za cilj smanjenje ispisivanja iz srednjih škola. Projekat, koji se odvija u Mađarskoj, posebno se fokusira na učenike devetog razreda, jer se tada pokazuje da li su izabrali odgovarajući karijerni pravac, koliko su motivisani i da li vide svoju budućnost u odabranom smeru. Tokom projekta smo ispitali interesovanje i motivaciju učenika. Iako je ovo počeo kao jedan jednogodišnji program, naš cilj je da ga dalje proširimo.

Pored ovih, koordinirate i mnoge druge aktivnosti. Sa čime se trenutno bavite?
– Ove godine smo posebno zadovoljni što je vlada Mađarske dala mogućnost mađarskim prosvetnim radnicima van matične države da se prijave za dobijanje mađarske isprave prosvetnih radnika, i trenutno radimo na realizaciji ovoga. Naravno, uvek se javljaju i novi zadaci, jer u udruženju mora kontinuirano da se organizuje rad. Srećna sam što su mi članovi u predsedništvu puni entuzijazma i što imam brojne kolege koje rado učestvuju u radu, bilo da je u pitanju organizovanje takmičenja ili usavršavanja. Kao rukovodiocu, važno mi je da koordinacija teče glatko, jer ne bih mogla ovo sama da radim bez svojih kolega. Osećam da je pred nama još mnogo zadataka i još ne vidim skorašnji završetak ovog rada.

Šta vam znači ova nagrada? Kakva su vas osećanja obuzela kada ste dobili orden zlatnog krsta za zasluge Mađarske?
– Velika je čast dobiti jednu ovako prestižnu nagradu, jer je to priznanje za rad u proteklih dvadeset pet godina. I kao prosvetni radnik i kao rukovodilac organizacije prosvetnih radnika, uvek sam se trudila da doprinesem podizanju standarda obrazovanja na mađarskom jeziku u Vojvodini i da obrazujemo mlade ljude koji mogu da se snađu u svetu, za šta je neophodno imati konkurentno znanje, ali istovremeno je neophodno i očuvanje svoje pripadnosti mađarskoj zajednici, svog identiteta i svoje privrženosti rodnoj zemlji. Verujem da i ubuduće mogu da nastavim da radim sa istim entuzijazmom u okviru udruženja, zajedno sa svojim kolegama. Samo kroz saradnju može se formirati zajednica i ostvariti ciljevi, pa ću se i dalje truditi da aktivno učestvujem u radu zajednice prosvetnih radnika.

Koje ciljeve ste sebi još zadali?
– Nemam neke konkretne ciljeve, ciljevi se uvek javljaju kako situacija zahteva. Udruženje nastavlja da se fokusira na obuku nastavnika i učenika, a takođe se trudimo da proširimo spektar naših događaja i aktivnosti. Važno nam je da održimo jednu zajednicu za prosvetne radnike u kojoj se osećaju bolje i kroz koju mogu zaista da pripadaju jednoj organizaciji koja ih podržava. Vodim se idejom Ferenca Kelčeija „Jót s jól” (Dobro činiti i dobro to raditi), što znači da ne samo da trebam dobro da činim za njih, već treba dobro to i da radim. Pored toga, važno je da se i sama dobro osećam pri tome i da mi ovaj posao ne bude na teret.