Folklorna muzika je način života

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Iza raznolikosti mađarskog folklornog muzičkog života u Vojvodini uvek stoje ljudi koji ne samo da čuvaju i prenose tradiciju, već je i obogaćuju novim interpretacijama i istraživanjima. Đula Juhas je jedan od onih za koje folklorna muzika nije samo profesija, već i način života: svira violu i kontra tamburu u orkestru „Juhas”, a radi i kao saradnik i istraživač folklorne muzike u Zavodu za kulturu vojvođanskih Mađara. Njegova karijera je dobar primer kako folklorna muzika može da izgradi most između prošlosti i sadašnjosti.

Razgovarali smo sa Đulom Juhasem o folklornoj muzici, njegovoj karijeri u folklornoj muzici i izazovima povodom dodele Srebrnog krsta za zasluge Mađarske, civilne kategorije.

Kako si počeo da se baviš folklornom muzikom?

– Ovo je veoma stara priča. Prvi put sam otišao u kamp u Totovom Selu u januaru 1998. godine, kao učenik prvog razreda srednje škole. Članovi porodice moje tetke su decenijama pre toga već išli na folklorni ples, moji roditelji su takođe išli na folklorni ples u Malim Pijacama, moj otac je pevao u orkestru za očuvanje tradicije u Malim Pijacama 80-ih i 90-ih godina, a moj stariji brat je već neko vreme svirao, tako da ovaj svet nije bio stran za mene. Nisam to doživljavao kao neki oblik zabave, više sam to smatrao nečim starinskim što budi uspomene. Sve je počelo u ovoj kamp zajednici u Totovom Selu, gde sam se pridružio omladinskoj grupi tamburaša na kontra tamburi na nedelju dana, među kojima sam već imao neka poznanstva.

Kako je sve ono sa čime si počeo kasnije baviti izraslo iz ovoga?

– Veoma sam se zainteresovao za folklornu muziku, pa sam pročitao dosta toga o njoj. Pročitao sam svaku knjigu koja je objavljena o folklornoj muzici i poslušao sam mnogo kaseta i originalnih snimaka. Prvenstveno su me zanimale studije Anike Bodor, ali su me zanimali i tekstovi objavljeni širom mađarskog govornog područja, a takođe sam mnogo čitao Bartoka i Kodalja. Diplomirao sam na višoj tehničko-informatičkoj školi, imao sam računar, pa sam i njega koristio za učenje, usavršavanje i informisanje o ovoj temi. Nakon završetka više škole, zaposlio sam se u Zavodu za kulturu vojvođanskih Mađara, što je i danas veliki izazov za mene. Ovde radim od 2012. godine, a zbog toga sam morao i da se preselim u Sentu. Volim da živim ovde.

U kojim oblastima si aktivno angažovan?

– Trudim se da ponudim kolekcije i gradivo od prikupljenog materijala u Vojvodini raznim folklornim muzičkim grupama. Ne samo onima ovde, pošto dobijam mnogo upita iz Mađarske takođe. Imamo pravo blago ovde, u zavodu. Ima mnogo rukopisa i audio snimaka. Njih je pripremila Aniko Bodor, ili su to materijali grupa koje su radile pod njenim stručnim rukovođenjem. Ovo su zaista odlični materijali, a otkad ih imamo nastavljamo raditi na njima, jer je sačuvano mnogo nedovršenih knjiga, studija i planova za albume. Aniko Bodor je redovno išla u Budimpeštu, u institut za muzikologiju, gde je predavala ovde prikupljeni materijal, a odakle je donosila materijale koje su istraživači iz Mađarske sakupili iz našeg regiona. Ovaj rad nastavljamo sa Ištvanom Nemetom.

Koja oblast u okviru tvog rada ti je najbliža?

– Volim skoro sve, ali mi najviše godi pripremiti monografiju nekog sela. Prijatno je nakon toga razgovarati sa potomcima nekadašnjih živih svedoka ili lokalnog folklornog muzičkog života, sa ljudima koji su u tadašnje vreme bili u kontaktu sa Anikom Bodor i Belom Buranjem. Volim kada se skupe materijali manjeg obima, poput onih iz Pačira, Telečke ili Mola, a među većim bih istakao one iz Kupusine, Čoke i Horgoša, iz kojih su nastale knjige od po nekoliko stotina stranica.

Sa kojim izazovima se suočavaš tokom rada?

– Prilično je izazovno prikupiti tačne podatke kolekcija, videti gde je dati materijal možda ranije objavljen u nekoj studiji, jer je mnogo lokalnog materijala obrađeno i u Mađarskoj. Ovo nije toliko deo pokreta kao, na primer, erdeljanski materijal, ali radimo na tome da to promenimo i da naše zbirke dopru do što većeg broja ljudi, da što više ljudi peva naše folklorne pesme. Na primer, serijal zbirki mađarskih narodnih pesama, koju je objavio institut za muzikologiju, sadrži mnogo vojvođanskog materijala, a knjiga Janoša Bereckog, pod naslovom „A magyar népdal új stílusában” (U novom stilu mađarske narodne pesme), takođe sadrži mnogo vojvođanskih zbirki. Pored toga, postoji i serijal „Vajdasági magyar népdalok” (Narodne pesme vojvođanskih Mađara), koja je jedna od glavnih publikacija lokalnih folklornih grupa, iz koje mogu da rade.

Kako bi opisao šta znači biti vojvođanski mađarski folklorni muzičar ili istraživač folklorne muzike danas?

– Drago mi je što sam mogao da ostanem ovde, što nisam morao da se selim u Mađarsku. Mnogo ljudi se preselilo, mislim na Gezu Fabrija, Tindu Ivanoviča ili Ferenca Boršija, koji su se takođe bavili proučavanjem ovih stvari. Univerzitet u gradu Njiređhaza bila je prva visokoškolska ustanova za mađarsku folklornu muziku, a ja trenutno ovde počinjem četvrtu godinu vanrednog dopisnog studiranja. Međutim, ostao sam u zemlji, što mi je veoma važno. Ovde sam osnovao porodicu, ovde radim, ovde sviram muziku. Mislim da to nije privilegija, jer svako ko je dovoljno vredan može uspeti kao folklorni muzičar ovde. Ovo je, inače, jedna teška karijera, a da biste uspeli, morate živeti po njoj. Najbolje je organizovati orkestar oko sebe, sprijateljiti se sa folklornim muzičarima i pridružiti se društvima koja vole i neguju folklornu muziku, gde možete svirati ovu muziku kao jednu razbibrigu. Srećom, postoje mnoga udruženja gde možete vežbati, svirati zajedno, pevati, pa čak i nastupiti na sceni.

Da li smatraš da je folklorna muzička scena kod nas dinamična?

– Da. Postoje kampovi, postoje manifestacije kao što su „Durindo” i „Szólj, síp, szólj” za mlade, ali postoje i regionalni ili tematski skupovi za sve uzraste. Preporučujem ih svima.

Šta bi mogao biti razlog ovolike prisutnosti folklorne muzike u životima vojvođanskih Mađara?

– Ona jača bit postojanja manjine, ono zbog čega ostajemo Mađari. Ako pevamo na mađarskom, plešemo i sviramo na mađarskom, onda smo Mađari. Folklorna muzika je prisutna u porodicama, roditelji smatraju važnim da šalju svoju decu na folklorni ples i muziku. Mislim da su to mesta gde porodice i društva prijatelja, koje su povezane sa folklornom muzikom, mogu da se osnaže na nivou Vojvodine.

Povodom nacionalnog praznika 20. avgusta, dobio si Srebrni krst za zasluge Mađarske, civilne kategorije. Kakav ima značaj za tebe ova nagrada?

– To je za mene jedna potvrda. Mnogi ljudi mi prilaze na ulici, u prodavnici, u pošti i komentarišu da sam to zaslužio i koliko je dobro to što ovo radim. To me motiviše da nastavim da radim, da se usavršavam i da činim nešto za druge, kao i uopšte za ljude.

Šta smatraš svojim najvećim dostignućem do sada i da li imaš još neke ciljeve koje bi želeo da ostvariš?

– Moj orkestar ove godine puni već 25 godina, a to je samo po sebi velika stvar, što smo toliko dugo zajedno, a uz to, moramo ići na više mesta svirati praktično svake nedelje. To je za mene važno, kao što je i podučavanje podmlatka. Želeli bismo da ponovo objavimo serijal knjiga narodnih pesama vojvođanskih Mađara od Anike Bodor, ali možda u nekom drugačijem obliku. Plan je da se za svaku zbirku objave audio prilozi i verzije. Mislim da nam je za to potrebno još 8–10 godina.

Kako usklađuješ to što si folklorni muzičar i istraživač folklorne muzike u svom životu, a istovremeno si i otac troje dece?

– Imam dva sina i ćerku sa suprugom Agneš, oni su zenica oka mog. Najstariji, Ištvan, ima sedam godina, srednji, Đula Mihalj, ima četiri godine, a najmlađa, Štefania, ima godinu i po dana. Najstariji sada kreće u školu, srednji kreće u vrtić, a najmlađi je još uvek kod kuće. Sve ih veoma interesuje, vole i muziku, dosta pričaju pripovetke i sviraju. Ovo je velika lekcija za nas, roditelje, o tome koliko je svet jedna celina. Imam ovaj život kod kuće, koji mi je zapravo podeljen na pola. Posao i folklorna muzika me malo udaljavaju od porodice, ali tu je i moja supruga, koja organizuje sav raspored i sve porodične programe. Naravno, razgovaramo o ovim stvarima, pa osećam da mogu biti prisutan i kod kuće i na poslu.

Nisam bio na svakom nastupu u orkestra otkad imam dece, ali srećom pronašli smo veoma dobre pomagače, kako na profesionalnom, tako i na ličnom nivou, koji uskaču i odlično odrađuju ovaj posao.