Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.
NIKADA SE NISAM PREMIŠLJAO – UVEK SAM ZAMIŠLJAO SVOJU BUDUĆNOST OVDE
Arpad Fremond: Lojalnost prema rodnoj zemlji za mene nikad nije bilo upitno, nego jedno unutrašnje ubeđenje
– Nikada se nisam mučio sa tim da li da odem ili ostanem. Uvek sam osećao da imam šta raditi ovde, da ovde pripadam. Privrženost za domovinu mi se činila prirodnim, a ne nešto o čemu sam morao posebno da razmišljam. Srednjoškolske godine sam proveo u poljoprivrednoj školi u Bačkoj Topoli, gde sam završio za veterinarskog tehničara, jer su me životinje i priroda privlačile već tada, naglasio je Arpad Fremond.
– Moja posvećenost daljem obrazovanju bila je očigledna već u mladosti, pa sam se na kraju upisao na subotičko izdvojeno odeljenje Pedagoškog fakulteta u Somboru.
U to vreme sam već bio aktivan u omladinskim organizacijama, zainteresovan za javni život, a rado sam i učestvovao u organizovanju društvenih programa. Sve mi je jasnije bilo da želim da radim na izgradnji zajednice, naglasio je naš sagovornik.
– Studentske godine su mi bile teške, ne samo zbog akademskih zahteva, već i zbog tadašnjeg političkog stanja. Nije bilo ustaljenog mesta gde se odvijalo obrazovanje, a ponekad smo sedeli na predavanjima i na temperaturama ispod nule zimi. Bio sam na četvrtoj godini kada je smenjen mađarski dekan i zaposleni mađarske nacionalnosti prebačeni u Sombor, a rukovodstvo fakulteta je rasporedilo zaposlene koji nisu govorilo mađarski na mađarsko odeljenje u Subotici, protiv čega smo organizovali protest. Na kraju sam uspeo da diplomiram za četiri godine i osećam da me je taj period zaista ojačao, objasnio je Arpad Fremond.
Nije bilo lako se zaposliti se ni nakon sticanja diplome. Školska godina je već skoro počela kada je dobio posao učitelja u subotičkoj vežbaonici, kao zamena učiteljice na porodiljskom odsustvu. Odatle ga je put vodio u Pačir, gde je podučavao još dve godine. U to vreme nije ni razmišljao o radu u inostranstvu.
– Pored aktivnosti u omladinskim organizacijama, vodio sam i studentsku samoupravu na univerzitetskom fakultetu. Već mi je bilo jasno da želim da radim za dobrobit zajednice na duži rok. Predavao sam tri godine, a zatim sam proveo više od četrnaest godina kao narodni poslanik u Beogradu. Trenutno nastavljam ovaj rad u svojstvu predsednika Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine. Sa jednim odličnim timom radimo na tome kako bismo zastupali interese zajednice ovde, u Beogradu i Budimpešti.
– Danas mladi ljudi imaju mnogo više slobode. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina nije bilo baš mogućnosti za slobodu kretanja, ali sada postoje uslovi da svi koriste svoje pravo slobode odlučivanja. Zato je važno da njihov izbor bude svestan, a ne rođen iz konformizma ili iz straha, istakao je Arpad Fremond.
– Mladim ljudima koji žive u inostranstvu bih poručio da nikada ne zaborave odakle su došli. Biti pripadnik manjine im daje posebna iskustva koja kasnije mogu da iskoriste i u drugim sredinama. A onima koji ostaju u zemlji, rekao bih: postoji preka potreba za njima. Bez prisustva mladih intelektualaca, naša zajednica se ne može dugoročno održati, dodao je naš sagovornik.
– Nikada nisam zažalio što sam ostao u zemlji. Teško bih mogao da zamislim da živim negde drugde. Naravno, nikada se ne zna šta nam budućnost nosi, ali sam srećan što mogu da radim za svoju zajednicu, ističe Arpad Fremond.
– Bavim se i pitanjima obrazovanja kao predsednik saveta, i to ne slučajno, jer sam započeo svoju karijeru u ovoj oblasti i od tada sam razvio jednu veliku mrežu kontakata. Moja supruga takođe radi u prosveti, pa sa njom često razgovaram o pitanjima vezanim za obrazovanje. Takođe, našu decu odgajamo tako da bi svoju budućnost već zamišljali u svojoj zemlji, a istovremeno ih kako jezički, tako i sa kompetencijama da pripremimo za izazove svet.
Programi Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine – od stipendija do Studentskog doma „Evropa” – svi služe tome da što više mladih ljudi ostane u zemlji ili da se vrati u svoje mesto nakon završetka studija. Nudimo stipendije za osnovne studije, za demonstratore, za izvrsnost, kao i stipendije za nostrifikaciju diplome, a organizujemo i program dopunskih kurseva srpskog jezika. Učinićemo sve što možemo da ovo bude jedno dobro mesto za učenje, život i prosperitet u domovini, zaključio je Arpad Fremond.
ISTRAJNOST, ZAJEDNICA, MOGUĆNOSTI
Tinde Mikloš: Volim vojvodski mentalitet
Mikloš Tinde iz Mola je još kao gimnazijalka znala da će karijera nastavnika matematike biti njen put.
– Za mene to nikada nije bilo pitanje. Definitivno sam znala da želim da nastavim školovanje u Srbiji, tačnije u Novom Sadu, kao nastavnica matematike, rekla je.
Uvek joj je matematika išla lako, uz vežbu dobijala je petice bez ikakvih problema, a bila je svesna i da je matematika deficitaran predmet: skoro se u svakoj školi njena nastava izvodi sa četiri časa nedeljno, tako da je to značilo jednu sigurnu mogućnost za zaposlenje za nju, a ako je potrebno, čak i na dva jezika. Mogla je da predaje i fiziku ako nije bilo odgovarajuće kvalifikovanog nastavnika, pošti je fizika takođe deficitaran predmet.
Njenu odluku su odredile i privrženost domovino, kao i praktični razlozi.
– Osetila sam da je ovo moje mesto. Volim vojvođanski mentalitet, a nisam želela da budem ni odvojena od porodice, prijatelja i korena.
Prirodno–matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu delovao je kao odličan izbor i ona i dalje misli da je donela pravu odluku. Međutim, prva godina nije bila laka. Jezičke barijere su često izazivale poteškoće, posebno tokom usmenih ispita.
– Svesno sam se pripremala: kupila sam srpsko-mađarski i mađarsko-srpski rečnik, kao i stručni rečnik iz matematike, a u prvoj godini sam prevela sve udžbenike na mađarski. Takođe sam nabavila mađarska izdanja izdavača „Poligon” kako bih mogla da razumem gradivo iz različitih perspektiva. Profesori i moje kolege sa godine koji govore srpski bili su strpljivi i davali su mi podršku, a mađarski učenici su se držali zajedno i pomagali jedni drugima – čak i ako je ovo drugo značilo da je bilo manje mogućnosti za vežbanje srpskog jezika.
Nakon diplomiranja, radila je kao zamena u nekoliko škola, dok konačno nije pronašla stalni posao u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Kneževcu, a predaje i u njegovom izdvojenom odeljenju u Banatskom Aranđelovu.
– Volim svoj posao, svoje kolege, a i seoska zajednica je veoma gostoljubiva. I ja sam sa sela, tako da se u ovoj sredini osećam kao kod kuće.
Pored nastave, bavi se i slikarstvom i folklornom muzikom.
Ideja o nastavku školovanja ili zaposlenju u inostranstvu nikada je nije privlačila.
– Nisam mogla da zamislim da živim sa 10–15 stranaca u radničkom smeštaju, ili da moram da započnem potpuno novi život u stranom okruženju i nepoznatoj kulturnoj sredini.
Veruje da je moguće napredovati i ovde, u Vojvodini, ali to zahteva domišljatost, istrajnost i posvećenost.
– Ako toga nema, onda nigde u svetu nećemo moći ponovo izmisliti sebe, kaže Mikloš Tinde.
Za nju, ostanak u zemlji prvenstveno znači jednu vrednosnu zajednicu: ovde je njena porodica, njeni prijatelji, njen jezik i običaji.
– Oni koji ovde ostaju doprinose opstanku, razvoju i osnaživanju ove zajednice.
Savetuje mladima koji se sada suočavaju sa sličnom odlukom da razmisle šta im je zaista važno.
– Život u inostranstvu nije nužno lakši ili srećniji izbor. Naši koreni, naš maternji jezik, naša porodica – to su vrednosti koje se ne mogu zameniti. Možete biti uspešni i ovde, samo treba da se usudite da potražite prilike.
Ponosna je i zadovoljna što je ostala u svojoj zemlji.
– Osećam da sam donela pravu odluku i taj osećaj mi svakodnevno daje potvrdu da je vredelo istrajati, zaključila je Tinde Mikloš.
Nyitókép: Arpad Fremond i Tinde Mikloš
