Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.
PRIVRŽENOST KORENIMA, POSVEĆENOST POZIVU, SLUŽENJE ZAJEDNICI
Balint Juhas: Svesno sam se odlučio da se ostvarim u svom zavičaju
– U drugoj polovini devedesetih, kada sam bio još u srednjoj školi, mnogi mladi ljudi su već razmišljali o nastavku školovanja u Mađarskoj. I meni je prošla kroz glavu ova ideja, pošto sam bio dobar učenik i osećao sam da imam sve šanse da uspem i preko granice. Međutim, moji roditelji su bili definitivno protiv toga, govoreći da i kod nas postoje srednje škole koje su barem jednako dobre, ako ne i bolje. To tada nisam u potpunosti razumeo, ali sada znam: bili su u pravu, prisetio se Balint Juhas, koji se školovao u Tehničkoj školi u Subotici za tehničara za računare i elektrotehniku.
– Zajednica doma učenika, tamošnja vaspitna sredina obrazovali su me za život, naučili me samostalnosti, i sve je to doprinelo tome da sam mogao da gradim svoju budućnost na čvrstim temeljima, dodao je Balint Juhas.
Nakon srednje škole, imao je poteškoća da pronađe studijski smer. Visoka tehnička škola ga nije privlačila, jer su mu studije bile iz oblasti elektrotehnike, a želeo je da se usmeri ka IT-u. Konačno, na Ekonomskom fakultetu u Subotici pronašao je smer gde se zaista osećao kao kod kuće: kompjutersko modeliranje, poslovni IT sistemi.
– Poznavanje srpskog jezika je neophodno. Svakome ko želi da uspe u svojoj zemlji potrebno je i stručno znanje i jezičke veštine. Na početku je bilo teško učiti makroekonomiju ili ekonomsko pravo na srpskom, ali vremenom se možete naviknuti i na duge staze se veoma isplati, rekao je Balint Juhas.
– Istovremeno, smatram da je važno naučiti barem jedan strani jezik pored našeg maternjeg. Mnogo mi je značilo što su postojali predmeti na fakultetu koje smo mogli da učimo na mađarskom, to je osiguralo postepen prelaz između srednjoškolskih godina i studiranja na srpskom, naglasio je naš sagovornik.
Još kao mlad, stekao je iskustva i u inostranstvu. Jedna studentska stipendija mu je omogućila da studira u Segedinu, a zatim je 2008. godine radio kao pripravnik u Evropskom parlamentu. Ova iskustva su mu proširila vidike, ali nikada nije ozbiljno razmišljao o tome da se nastani u inostranstvu.
– I tokom i nakon fakulteta, trudio sam se da se aktivno uključim u rad civilnih organizacija, pri projektima i organizovanju manifestacija. Ova praktična iskustva su bila barem jednako važna kao i sama diploma. Pisanje konkursnih prijava, planiranje budžeta, pravdanje sredstava – sve sam to stekao u svetu van fakulteta, ali mi je to mnogo pomoglo pri kasnijem radu, naglasio je Balint Juhas.
Nakon diplomiranja, počeo je da radi u Malom Iđošu, uključujući se u rad lokalne samouprave kao volonter i pripravnik. Kasnije je radio kao savetnik, a zatim i kao rukovodilac projekata pri raznim IPA i omladinskim programima. Krajem 2012. godine pridružio se pokrajinskoj vladi, gde je njegov portfolio obuhvatao ekonomski razvoj, podršku malim i srednjim preduzećima, zapošljavanje i druge oblasti.
– 2016. godine sam zamoljen da prihvatim vođenje Fondacije „Prosperitati”. Morali smo da izgradimo jedan čitav sistem od nule koji bi bio sposoban da transparentno sprovodi dodelu sredstava za ekonomski razvoj. Danas možemo govoriti o više od 16.000 uspešnih konkursnih prijava i pola milijarde evra investicija, prisetio se Balint Juhas.
Nakon smrti Ištvana Pastora, preuzeo je funkciju predsednika pokrajinske skupštine.
– Naravno, voleo bih da je on i dan-danas na ovoj poziciji, pa da mu ja i dalje pomažem u radu. Ali posle tragedije, nije bilo drugog izbora: neko je morao da nastavi da obavlja poslove, a ta odgovornost je pala na mene. Trudiću se da ovu funkciju obavljam na dostojanstven način, naveo je Balint Juhas.
Kada je osnovao porodicu, ideja o selidbi mu nije ni pala na pamet. Iako mu je supruga iz Mađarske, zajedno su odlučili da žive u Vojvodini i da odgajaju troje dece u Malom Iđošu.
– Bila je to svesna odluka da se ostane ovde, a ne vođena karijernim ili finansijskim razlozima, već posvećenošću pozivu i privrženosti korenima. Naši preci su se naselili u Feketiću 1785. godine, pa moja porodica od tada živi ovde. Moj sin je šesti Balint Juhas u nizu, podelio je sa nama svoju porodičnu istoriju.
– Možda bih danas imao drugačiju karijeru, u nekim drugačijim finansijskim uslovima, da sam otišao, ali nisam se ni trenutka pokajao što sam ostao. Imam šta da radim ovde, ovde mogu nešto da uradim za zajednicu, zaključio je svoje misli Balint Juhas.
OSTANAK U ZEMLJI JE ZA MENE JEDAN VREDNOSNI IZBOR
Kornelija Sabo Cehmajster: Pronašla sam određeni način života koji mi daje smisao i stabilnost
Kornelija Sabo Cemajster, stručnjakinja za bezbednost i zdravlje na radu, rođena je u Senti. Studije je završila u Novom Sadu.
– Senta mi je pružila najlepše detinjstvo osamdesetih godina. Činjenica da sam mogla da završim srednju školu u svom rodnom gradu omogućila mi je da porodično gnezdo napustim tek sa 19 godina, kada sam se preselila u Novi Sad zbog studiranja. Odrastanje u jednom dvojezičnom okruženju učinilo je komunikaciju na oba jezika prirodnim i laganim za mene, sa svim svojim prednostima i manama. Jezičku barijeru nikada nisam osetila kao da mi predstavlja problem – više je odvojenost od porodice bila izazov. Već tada mi je postalo jasno da je bliskost porodice nezamenljiva.
Uvek sam osećala da je moje mesto ovde. Ostanak u zemlji nije bila jedna veća odluka, već jedan proces – moj život se razvijao korak po korak na takav način da se vaga prevagnula na takav način da je imalo smisla ostati u Vojvodini. Bilo je, naravno, sumnji, jer se čovek uvek pita gde bi bilo bolje da se ostvari, ali veza sa okolinom, sa ljudima, sa porodicom se uvek pokazala jačom.
Zašto ste odlučili da nastavite školovanje u Novom Sadu?
– Izbor profesije je delimično bio dar od sudbine. Studiranje sam započela na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu, gde sam studirala zaštitu životne sredine. Moja teza se bavila zahtevnom temom sa eksperimentalnim delom, čiji je deo kasnije objavljen u časopisu Vinča. Zatim sam nastavila studiranje na novosadskom odeljenju Fakulteta zaštite na radu u Nišu. U međuvremenu, na predlog jednog dobronamernog profesora, ponovo sam se upisala na Višu tehničku školu – ovog puta iz oblasti zaštite na radu – tako da sam paralelno završila dva studijska programa. Kao aktivan student, objavila sam više od deset stručnih članaka i naučnih radova zajedno sa svojim profesorima i kolegama studentima, a učestvovala sam i na domaćim i međunarodnim konferencijama. Kao pripadnik manjine, nikada nisam osećala diskriminaciju, već samo prilike, jer su otvorenost, fleksibilnost i društvena iskustva doprineli mom ličnom i profesionalnom razvoju.
Sa kojim ste se poteškoćama susreli na početku svoje karijere nakon diplomiranja?
– Nakon što sam diplomirala, drugi profesor me je preporučio za posao jednoj većoj privatnoj kompaniji u Novom Sadu, gde su tražili stručnjaka za zaštitu na radu. Tamo sam stekla mnogo iskustva i bila sam u prilici da samostalno radim. Položila sam zvanične državne ispite iz oblasti zaštite na radu i zaštite od požara. Taj posao je bio veoma zahtevan, a iz zdravstvenih razloga sam bila primorana da odustanem od tog tempa.
Kasnije sam radila za dva manja, ali odlična poslodavca, gde sam mogla dodatno proširiti svoje profesionalno iskustvo. Tokom ovog vremena, u meni je sazrela odluka da stanem na svoje noge – 2012. godine sam osnovala svoju firmu. Od tada ona uspešno posluje, sa manjim i većim izazovima.
Trenutno živite i radite u Novom Sadu kao stručnjakinja za bezbednost i zdravlje na radu – kako se osećate u vezi sa svojom profesijom, u ovom okruženju?
– Izbalansiranost mi je važna u svakodnevnom životu, a trudim se da je obezbedim i drugima na radnom mestu. U Vojvodini sam pronašla zajednicu u kojoj se osećam prijatno i način života koji mi daje smisao i stabilnost.
Šta za vas znači ostati ovde i ostvariti se u Vojvodini?
– Ostati u zemlji za mene nije odricanje, već vrednosni izbor. Sve više osećam da sreća ne leži tamo gde „ima nečega više”, već tamo gde možemo biti zajedno sa ljudima i zajednicama koje su nam važne.
Današnji svet je pun neizvesnosti – ovo je globalni fenomen koji se, izgleda, ne može izbeći. Pitanje je kako na njega da odgovorimo. Hrabar i fleksibilan odgovor uz posvećenost je najčešće rešenje za sve životne izazove.
Za mene je najveća sreća što moje dete odrasta sa bakama i dekama, kao i najbližim rođacima. To ne možete dobiti nigde drugde, ovi koreni su ono što zaista stvara dom. Verujem da će ove vrednosti činiti jedno veliko blago za moje dete i da će mu pružiti stabilnost i čvrst temelj za uspešan i srećan život, kao što su to pružile i meni, naglasila je Kornelia Sabo Cehmajster.
Nyitókép: Balint juhas i Kornelia Sabo Cehmajster
