Znanje u domovini – oni koji nisu otišli

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.

SVAKI KORAK KOJI SAM NAPRAVILA PRIBLIŽAVAO ME JE MOM CILJU
Agneš Sedlar: Oni koji su počeli da studiraju sa neizvesnošću, posle nekoliko godina pozitivno se osvrću na prevaziđene izazove

Agneš Sedlar, poreklom iz Čantavira, živi u Novom Sadu već dvanaest godina, a diplomu nastavnika hemije stekla je na Prirodno-matematičkom fakultetu. Uprkos što je još mlada, oprobala se već u nekoliko poslova obrazovnog profila, puna odlučnosti, ambicije i posvećenosti. Čak i u srednjoškolskim godinama bila je kreativna i uporna ličnost koja je čvrsto znala: želi da ostane u Srbiji i ovde nastavi studije. Od tada se nije pokajala zbog ove odluke: trenutno je na doktorskim studijama iz oblasti metodologije obrazovanja u prirodnim naukama, gde se bavi ispitivanjem teorijskih i praktičnih oblasti i mogućnostima njihovog razvoja. Pored naučnog rada, već tri godine radi kao nastavnik-vaspitač u novosadskom Studentskom domu „Evropa”, gde je prvenstveno aktivna u oblasti razvoja talenata. Prethodno je radila kao nastavnica hemije i kao sekretarka za organizaciju programa Udruženja mađarskih nastavnika Vojvodine. 

– Kao srednjoškolka, govorila sam samo osnovni srpski, ali srećom sam imala nastavnike koji su mi sa strpljenjem i ljubaznošću pomagali da se usavršim. Kada sam se prijavila na fakultet, smatrala sam da me jezičke barijere ne mogu sprečiti da ostvarim svoje ciljeve. Intenzivni dopunski kurs srpskog jezika Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, koja je trajala mesec dana, takođe je bila od velike pomoći, jer sam kroz nju mnogo naučila, pa sam mogla da započnem studiranje nešto samouverenije. Istovremeno, mnogi ljudi su mi savetovali da upoznam i sprijateljim se sa studentima koji govore srpski i da što više razgovaram sa njima, jer je to jedan od najboljih načina da što brže savladam državni jezik. Moj cilj tokom studija je uvek bio da zaista razumem gradivo. Nisam želela samo da ga zapamtim, već da ga sagledam i stavim u kontekst. Najbolji način da to uradim bio je da ponovim ono što sam naučila u tišini sobe, naglas, svojim rečima. Ovo mi je ne samo pomoglo da zapamtim ono što sam naučila, već sam kasnije mogla samouverenije da govorim na usmenim ispitima, rekla je naša sagovornica, koja je iskoristila sve dostupne mogućnosti za stipendije tokom univerzitetskih godina. Ove stipendije su joj bile od velike pomoći da se fokusira na studije.

– Novi Sad je prijateljski, otvoren, inkluzivan i raznolik grad. Živahan kulturni život nudi bogatstvo programa i nije slučajno što ga mnogi ljudi nazivaju „prestonicom žurki”. Jedna izuzetna institucija za mađarske studente iz Vojvodine koji ovde studiraju je Studentski dom „Evropa”, jer im već deset godina pruža dom i odlično okruženje. Ne samo da obezbeđuje smeštaj, već i stvara aktivnu, stimulativnu zajednicu, a kada se dopuni sa programom naprednih studija studentskog doma, to je pravi plus za mlade mađarske ljude, naglasila je naša sagovornica, čija su iskustva na Univerzitetu u Novom Sadu izuzetno pozitivna. Rekla je da je stekla ne samo stručno znanje, već i iskustva za ceo život.

– Prirodno-matematički fakultet je inkluzivna sredina, gde su i nastavnici vodili računa da je mađarski moj maternji jezik i trudili su se da mi pomognu u svemu što mi je potrebno. Iako je bilo poteškoća, nikada nisam razmišljala da odustanem. Osećala sam da kada sam već započela ovo, želim da to uradim do kraja. Svaki korak koji sam napravila približavao me je mom cilju, naglasila je naša sagovornica, a zatim dodala da je, pošto je uspeh u novoj sredini uglavnom stvar odlučnosti i istrajnosti, važno da se ne plašimo napuštanja svoje zone komfora niti srpskog jezika. Prema njenom iskustvu, mnogi koji su počeli da studiraju sa neizvesnošću, posle nekoliko godina pozitivno se osvrću na izazove koje su uspešno prevazišli.

– Moj omiljeni citat potiče od Seneke, a vremenom je postao moj moto: „Podučavajući učimo”. Želim da nastavim svoj rad sa motivacijom i entuzijazmom, pošto imam toliko planova za budućnost. Jedno je sigurno: želela bih da steknem još više iskustva tokom godina, zaključila je Agneš Sedlar.

OVDE MI JE DOM
Roland Kokai: Mora se prihvatiti da mnoge stvari u Srbiji idu sporije nego na Zapadu, ali zauzvrat ne živim kao stranac

Roland Kokai, direktor Javnog preduzeća „Vojvodinašume”, upisao je Pravni fakultet 1996. godine sa ambicijom da postane advokat u Bačkoj Topoli. U to vreme, mislio je da nikada neće biti daleko od crkvenog tornja u Bačkoj Topoli i da će provesti svoj život u ovom naselju na severu Bačke. To na kraju nije ispalo tako. Danas živi u Rumenci, ali redovno i rado posećuje svoj nekadašnji dom. 

Sa kojim poteškoćama se suočava student koji govori mađarski jezik prilikom prilikom započinjanja studija prava na srpskom jeziku? I zašto se isplati ostati u domovini uprkos svim izazovima? Naš sagovornik će nam govoriti o tome, ali ćemo razgovarati i o ambicijama, pronalaženju puta, orijentirima i pripadnosti zajednici.

Sa kojim početnim poteškoćama ste se suočili na početku studiranja?

– Prijemni ispit je bio na državnom jeziku, iz istorije i srpskog jezika. Kao učenik treće godine srednje škole, već sam bio odlučio da ću ići na pravni fakultet i znao sam da će prijemni ispit iz srpskog jezika biti izazov. Stoga sam od početka četvrte godine išao na pripremnu nastavu kod iskusnog profesora u Bajši, koji je znao za šta da se treba spremiti. Pošto sam bio dobro upućen u istoriju, fokusirao sam se na srpski jezik. Na kraju se ispostavilo obrnuto: dobio sam više poena iz srpskog nego iz istorije – što me je iznerviralo – ali sam primljen.

Da li ste znali srpski jezik?

– Odrastao sam u centru Bačke Topole, išao sam na mnogo sportova sa srpskim prijateljima, tako da sam relativno dobro poznavao jezik sa ulice. Naravno, univerzitet je drugačiji svet: tamo ste morali precizno i pravno razumljivo izražavati. Moj prvi ispit je bio iz istorije države i prava – nije bilo lako, ali sam našao profesora koji je bio naklonjen prema onima koji jezik nius govorili kao maternji i uspeo sam da dobijem šesticu. Nakon toga sam se brzo uklopio: na kraju drugog semestra dobio sam sedmicu iz teorije države i prava, osmicu iz rimskog prava i sedmicu iz sociologije – tako da sam odmah mogao da upišem drugu godinu. Jezičke poteškoće su trajale nekoliko meseci, nakon čega je prepreka više bila nedostatak motivacije i povremeno razočarenje vezano za pravo.

Šta vam je Univerzitet u Novom Sadu dao profesionalno i lično?

– Pre svega, određeni pravni način razmišljanja, teorijske osnove i veštine. Praktičnom znanju – poput pisanja ugovora ili žalbi – dat je manji naglasak. I na ljudskom nivou, shvatio sam da su ljudi u velikom gradu isti kao i u malom gradu – pokreću nas iste pokretačke sile, često strah i pohlepa.

Kako biste podstakli mlade ljude da nastave školovanje u svojoj domovini?

– Ne postoji opšti recept za ovo. Ako ostanete ovde, ostajete među svojima – ali nije moj posao da savetujem koje strateške odluke treba doneti u životu. Neki ljudi lako odlaze – posebno oni koji su manje društveni. Ja sam oduvek tražio povezanost, razgovor i zajednicu. Za mene, puštanje korena nije samo pitanje egzistencije: potrebno je i neko ljudsko okruženje pored posla i porodice. Nije sigurno da je lakše negde drugde. Ovde sam kao kod kuće, znam kako da se oglasim u restoranu ili kancelariji. Morate prihvatiti da mnoge stvari ovde sporije idu nego na Zapadu, ali zauzvrat ne živim kao stranac. Svako ko se sada suočava sa odlukom trebalo bi da razmisli i o tome.

Kako se vaš život razvijao nakon završetka univerziteta?

– Između 2004. i 2019. godine radio sam u vladi AP Vojvodine. Dvojezičnost je bila prednost: prekogranični mađarsko-srpski pilot program u okviru PHARE CBC je tek počinjao, a ja sam bio „prva lasta” u Srbiji. Tamo sam naučio profesiju upravljanja projektima – pisanje aplikacija, međunarodne odnose, javne nabavke, finansijsko izveštavanje, organizaciju događaja, odnose s javnošću, koordinaciju sa političkim strukturama koje donose odluke. Takođe sam imao sreće što sam se našao u profesiji koja je nudila dugoročnu perspektivu, ali to se prvo moralo prepoznati – a i vredno raditi. Većina kolega koje sam pokušavao da uključim brzo je odustala; većina je želela trenutne rezultate, nisu bili zainteresovani za dugoročnu ambiciju. Na kraju krajeva, iz ovog početka je izrastao uspešan posao pisanja i implementacije aplikacija moje supruge koji i danas posluje. Ne isključujem mogućnost da ću se jednog dana vratiti u ovaj svet. Međutim, od 2019. godine radim u potpuno drugačijem okruženju: direktor sam Javnog preduzeća „Vojvodinašume”. Ovo je državno šumarsko preduzeće koje isključivo posluje na tržištu.

Iako smo državno preduzeće, 1.360 zaposlenih, prerađivači drveta, stanovništvo i sama država osećaju da je ovo javno preduzeće donekle njihovo – ali u svakodnevnom životu, „gazda tržište” zapravo diktira pravila. Nisam postao advokat iz Bačke Topole, ali se nisam ni potpuno udaljio od toga. Razmišljao sam i o odlasku – ali na kraju su me uvek ljudi, razgovori sa starim poznanicima držali na mestu, kao što i danas to rade.