Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih.
Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.
ISTRAJNOST, POSVEĆENOST, MARLJIVOST
Deneš Furo, istoričar i novinar našeg lista: Možemo ostvariti svoje ciljeve i u našoj rodnoj zemlji
– Nikada nisam ozbiljno razmišljao o životu u inostranstvu, ali naravno ne mogu reći da mi sve ovo nije palo na pamet. Nakon završetka srednje škole mi je prvi put pala na pamet pomisao da bi trebalo da nastavim školovanje u inostranstvu, ali sam ubrzo odbacio ovu spontanu ideju, jer mi je katedra za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu nekako bila privlačnija. Istina je da me je pomisao da ću morati da nastavim školovanje na srpskom jeziku činila nesigurnim, ali je dopunski kurs srpskog jezika koju je obezbedio Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine mnogo pomogao. Pored toga, ovde je studirao i moj brat, koji je mnogo pomogao svojim savetima i smernicama. Zbog blizine Novog Sada – ja sam iz Temerina –, kao i zbog moje porodice i prijatelja, mi je postalo jasno da želim da nastavim školovanje ovde, naveo je istoričar Deneš Furo, novinar „Mađar soa”. Ovako sumira svoja iskustva iz studentskih dana:
Deneš Furo (fotografija Andraša Otoša)
– U početku je bilo teško uklopiti se, uglavnom zbog mog još uvek nepotpuno razvijenog znanja srpskog jezika. Na moje iznenađenje, međutim, moje srpske kolege su pokazale puno razumevanja, čak su me prihvatili u društvo i družili se sa mnom. Uopšte nisam osećao da sam isključen zbog svoje nacionalnosti ili lošeg znanja jezika, naprotiv. Doživeo sam i visok stepen razumevanja od strane profesora, mnogo su mi pomagali i podržavali me. Zahvaljujući njihovom stavu, uspeo sam relativno brzo da se integrišem i dobro sam se osećao na fakultetu. Naporan rad, istrajnost i naravno marljivost su se na kraju isplatili, pa sam prvo uspešno završio osnovne studije, a zatim pre dve godine odbranio i master diplomu.
Nakon što sam postao apsolvent, pokušao sam da nađem posao u školama, čak i kao zamena, ali naravno, pošto još nisam stekao diplomu, nisu me zaposlili i, moglo bi se reći, nisam ni sreće imao. Situacija se nije promenila ni kada sam završio osnovne studije. U to vreme sam već radio kao honorarac u dnevnom listu „Mađar so”, jer me je i novinarstvo privlačilo, a vremenom sam potpuno zavoleo ovaj posao. Međutim, tokom perioda traženja posla, nikada mi nije palo na pamet da okušam sreću u inostranstvu. Trudio sam se da uspem ovde, a za to su i bili dati uslovi.
Ostao sam novinar u „Mađar sou”, ali naravno pokušavam da svoje znanje dobro iskoristim i u oblasti istorije. Zadovoljan sam i radnim okruženjem, a ne mogu da se žalim na svoje životne uslove, našao sam svoje mesto u svojoj zemlji. Kao i mnogi drugi ljudi mojih godina, moja partnerka i ja takođe želimo da kupimo sopstvenu porodičnu kuću. Uprkos brojnim subvencijama za kupovinu kuća, ovo je za nas sada najveći izazov, jer su cene nekretnina u Novom Sadu i okolini značajno porasle proteklih godina, čuli smo od našeg kolege.
– Odlučujući faktor pri odluci da li se seliti u inostranstvo ili ostati ovde je drugačiji za svakoga. Za mlade ljude, vreme kada pitanje selidbe postaje aktuelno obično dolazi nakon završetka srednje škole. Verujem da mnogi mladi vojvođanski Mađari više vole da nastave školovanje na nekom univerzitetu u Mađarskoj, ili na domaćoj visokoškolskoj ustanovi ili katedri gde se nastava odvija na mađarskom jeziku, u mnogim slučajevima samo da bi izbegli učenje srpskog jezika. Naravno, ovde je veoma važno naglasiti: čast izuzecima, kojih nije ni tako malo. Naravno, pored jezičke barijere, mnogi drugi faktori doprinose ovoj odluci mladih ljudi, tako da nije moguće generalizovati. Međutim, kroz sopstveni primer mogu reći da jezičke poteškoće ne predstavljaju pravu prepreku, a da uz podršku naših institucija, naši mladi ljudi mogu pronaći svoju sreću i ovde kod nas. Ako postoji istrajnost, odlučnost i marljivost, onda možemo ostvariti svoje ciljeve i u našoj rodnoj zemlji, rekao je Deneš Furo.
VREDNOST KOJU NIŠTA NE MOŽE ZAMENITI
Edina Feher, nastavnica matematike: Ovde sam mogla da se ostvarim, postignem ciljeve i pronađem sebi zajednicu
– Kada sam bila u srednjoj školi, mnogo sam razmišljala da li da nastavim školovanje u Segedinu ili Novom Sadu. Čak i tada sam bila sigurna da želim da studiram matematiku, pa sam dosta vremena provodila razmatrajući opcije. Bila sam u trećem razredu kada sam prvi put čula za smer finansijska matematika koji je dostupan u Novom Sadu na jednom događaju Saveza mađarskih učenika Vojvodine. Tada sam odlučila da želim da nastavim u tom pravcu. Iako mi je matematika oduvek bila omiljeni predmet, u to vreme sam definitivno osećala da sigurno ne bih želela da postanem nastavnica, priseća se uspomena u vezi odabira karijere ova nastavnica iz Bečeja, koja se dotakla i svojih iskustva sa poznavanjem srpskog jezika:
Edina Feher (snimak iz arhive Edine Feher)
– U četvrtom razredu sam se već svesno pripremala za Prirodno-matematički fakultet, a pohađala sam i pripremne časove. Tokom tih časova shvatila sam da mi je znanje srpskog jezika prilično manjkavo, pa sam morala ozbiljno da se potrudim i u ovoj oblasti. Tada sam naučila osnovne matematičke izraze na srpskom, a ti časovi su se pokazali veoma korisnim. Naša nastavnica u srednjoj školi je čak napravila i mađarsko-srpsko-engleski matematički rečnik, koji sam kasnije mnogo koristila.
Na fakultetu je bilo više mađarskih studenata, što je bila i prednost i mana. Podržavali smo se, držali smo se zajedno, ali zbog toga smo imali manje prilika da vežbamo srpski jezik. Prva godina je bila posebno teška, posebno su finansijski predmeti bili izazov, jer u početku nisam baš razumela o čemu se govori na predavanjima. Matematički predmeti su, međutim, bili lakši, iako je bilo i dosta teorije sa kojom se trebalo baviti. Vremenom su se, međutim, jezičke poteškoće sve lakše prevazilazile, pa sam postajala sve samouverenija, navela je Edina Feher.
– Nakon završetka prve godine master studija, direktorica Tehničke škole u Bečeju me je kontaktirala rekavši da traže matematičara jer se prethodni kolega seli u inostranstvo. Pošto sam dobijala stipendiju iz Bečeja, pronašli su mene. U to vreme, imala sam da odslušam još jednu godinu studija, pa sam se dugo lomila šta da radim. Štaviše, kao što sam već spomenula, izabrala sam finansijsku matematiku, jer sam u tada još mislila da definitivno ne želim da predajem u školi. Na kraju sam odlučila da pokušam, a ako se ne budem osećala dobro, promeniću posao. Od tada radim tamo, skoro dvanaest godina.
Tokom godina sam držala časove u veoma dobrim odeljenjima i usput sam shvatila da zaista uživam u podučavanju. Poslednju godinu na fakultetu sam završila pored posla, pa sam tada uzela predmete neophodne za nastavničku karijeru. Nije bilo lako, ali su profesori imali razumevanja za to što nisam mogla da budem prisutna na svakom času. Ideja o nastavku studiranja u inostranstvu bila mi je na pameti još od srednjoškolskih dana, ali tokom studentskih godina, moja odluka se formirala: ovde želim da živim. Naša porodica i prijatelji su svi ovde, a moj muž i ja smo uvek zamišljali našu zajedničku budućnost u Vojvodini. Otkako imamo decu, još više cenimo bliskost sa našim voljenima, naglasila je naša sagovornica.
– Još uvek predajem u Tehničkoj školi u Bečeju. Za mene, kao majke male dece, ovaj posao se dobro uklapa i sa našim životima. Iako se mnogo toga promenilo tokom godina, moj odnos sa kolegama je dobar, a uvek postoji i odeljenje koje mi je posebno blisko.
Verujem da svako može pronaći nešto što bi voleo da radi, samo treba da se potrudi za to. Većina studenata mađarske nacionalnosti se plaši da nastavi školovanje u zemlji zbog jezičke barijere. I ja sam jedva govorila srpski kada sam počela da studiram na fakultetu, a čak i nakon diplomiranja, imala sam još prostora za napredak. Ali uz istrajnost i marljivost, svako može da prevaziđe ove prepreke. A učenje novog jezika može nam samo koristiti. U Srbiji postoje veoma dobre visokoškolske ustanove, i ako ste snalažljivi i fokusirani, možete mnogo toga postići i ovde kod nas. Trudim se da to prenesem na svoje učenike – a onda, naravno, svako sam donosi svoju odluku. Za mene, smisao ostajanja ovde leži u tome što sam ovde mogla da se ostvarim, postignem ciljeve i pronađem sebi zajednicu. A to je vrednost koju ništa ne može da zameni, zaključila je Edina Feher.
