U prisustvu blizu hiljadu zvanica svečano je inaugurisan novi predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić. Kao činjenicu konstatujem da nisam bio na dugačkom spisku pozvanih, kao ni predsednici izabranih samouprava ostalih nacionalnosti. Ovome bih mogao i da se radujem, budući da oni koji me poznaju znaju da se klonim protokolarnih događaja, a stajanje u dugom redu po sparnoj vrućini ne može da kompenzuje ni svečanost događana, ni ponuđena predsednička prepečenica, niti srbijanske đakonije sa pršutom. Dakle, nema u toj stvari ničeg zaprepašćujućeg ili eventualno uvredljivog, ali i pored svega za mene predstavlja signal, a valjda i za celu našu zajednicu. Čini se da u ovom slučaju ne može da se govori o jednom izolovanom događaju, već mnogo pre o kontinuitetu, budući da u protekle dve godine predsednike nacionalnih saveta nijednom nije primio predsednik rešublike Tadić, ali ni premijer Cvetković. Ovde ću primetiti da su u pomenutom periodu i u Mađarskoj inaugurisani jedan premijer i dva predsednika republike, na te događaje sam, zajedno sa mađarskim rukovodiocima drugih regija, dosledno pozivan. I ovo navodi na razmišljanje i – usuđujem se da kažem – karakteristično je za novu mađarsku vladu. Pomenuću kao zanimljivost da se grad Subotica, sedište Nacionalnog saveta Mađara, nalazi na istoj razdaljini od Beograda i Budimpešte, sa oba glavna grada nas povezuje autoput, a izgleda da ipak, iz pravca Beograda Suboticu zaklanja Fruška Gora – piše predsednik Nacionalnog saveta Mađara Tamaš Korhec u autorskom dnevniku kojeg objavljuje „Mađar so“.
