Ada zauvek u srcu

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.

Ove godine, nagrada za životno delo opštine Ada dodeljena je Elfride Vargi iz Ade, penzionisanoj sekretarki druge mesne zajednice Ade. Prema obrazloženju nagrade, ona je doprinela razvoju opštine Ada svojim savesnim i uzornim višedecenijskim radom, kao i sa svojim raznovrsnim javnim angažmanom. Povodom dodele ove nagrade za životno delo, razgovarali smo sa Elfride Vargom o proteklim decenijama, tokom kojih su se njen privatni život i javne aktivnosti često preplitale sa svetlijim ili mračnijim periodima njenog rodnog grada, Ade. Ova šezdesetčetvorogodišnja žena, posvećena lokalna patriotkinja, većini ljudi je poznata samo kao sekretarka mesne zajednice. Malo ko zna da je ona pravi „ađanski drotoš” čiju je mladost i zrelo doba u velikoj meri odredio lokalni gvožđarski milje, i koja je radila kao metalobrusač, zatim kao mašinski inženjer, i konačno preuzela na sebe i aktivnu javnu ulogu.

Sa kakvim osećajem ste primili ovo prestižno priznanje koje ste dobili od opštine Ada, svog rodnog grada?

– Bila sam veoma srećna i veoma dirnuta što sam nominovana za nagradu za životno delo, posebno zato što se ovo obično dodeljuje u starijoj životnoj dobi. Nagrada je za mene bila priznanje da sam dobro obavljala svoj posao i da sam ono što sam znala radila najbolje što sam umela. Možda sam mogla i više, bolje, ali sam se uvek trudila da svoj posao obavljam kako treba. Veoma dobar osećaj mi daje to da rezultate mog rada i javnih aktivnosti priznaje i prepoznaje moj rodni grad kao dobre i delotvorne.

Priznanje dodeljeno od svog rodnog grada nazvali ste važnim. Koliko su vaše poreklo i koreni iz Ade bili presudni u vašem životu?

– Uvek sam bila veoma ponosna što sam meštanka Ade. Kao pripadnica generacije 1962. godine, rođena sam u Adi u mesnom porodilištu, dok su generacije koje su došle posle nas već rođene u bolnici u Senti. Ja sam rođena Ađanka, oduvek sam sebe smatrala za Ađanku. Moja majka je bila krojačica u lokalnoj tekstilnoj kompaniji „Beko”, moj otac je ceo život proveo u sportu, bio je na čelu sportskog društva opštine Ada. Moje devojačko prezime je Tucakov. Moji preci sa očeve strane bili su srpski optanti koji su se naselili u Adu iz Deska, Mađarske, tokom Trijanonskog perioda. Dakle, potičem iz mešovitog braka.

Kakve uspomene imate iz svog detinjstva i školskih godina?

– Išla sam u osnovnu školu u Adi, gde sam bila upisana u odeljenje na srpskom jeziku, kao i većina dece rođene iz mešovitih brakova. Nisam baš dobro govorila srpski, jer smo se kod kuće sporazumevali isključivo na mađarskom. Verovatno sam bila upisana u srpsko odeljenje zato što je moj otac bio školovaniji od majke, pa su mislili da će moći da mi pomogne da više naučim. U osnovnoj školi sam jako volela da recitujem, redovno sam nastupala na proslavama i učestvovala na takmičenjima u recitovanju. Imala sam divnu učiteljicu srpskog jezika, Jelisavetu Surlu, kojoj mnogo dugujem, jer me je slala na takmičenja u recitovanju i pomogla mi da u potpunosti savladam srpski jezik, pošto mi je maternji jezik bio mađarski. Takođe sam bila veliki ljubitelj sporta i vežbanja kada sam bila mlada. Bila sam aktivna članica lokalne gimnastičke grupe, sa kojom smo učestvovali na opštinskim i pokrajinskim takmičenjima. U međuvremenu, završila sam i muzičku školu u Adi, iako nisam bila talentovana, ali me je direktor Andor Jakubovič, koji je bio divan čovek, naterao da zavolim harmoniku. Kasnije, kada sam već bila u srednjoj školi, postala sam članica lokalnog harmonikaškog orkestra, koji je formirala nastavnica harmonike Monika Lipai. Svirala sam u orkestru nekoliko godina, na šta sam i danas veoma ponosna. Imali smo mnogo nastupa, učestvovali smo na festivalima, između ostalog i u Šapcu i Puli.

Bili ste učlanjeni u lokalni harmonikaški orkestar kada ste bili u srednjoj školi. Dakle, ostali ste u Adi nakon osnovne škole i upisali ste se u srednju tehničku školu, koja se smatra muškom školom?

– Spadala sam u generaciju koju je pogodila reforma srednje škole, po kome su uveli 9. i 10. razred. To nije bila najsrećnije rešenje, jer sam posle toga morala da biram zanimanje, ali sam bila u nedoumici. Učenje jezika mi je bilo blizu srca, i uz majčinu intervenciju, među prvima sam učila engleski u Adi, i na kraju sam se upisala u jezičku gimnaziju u Subotici. Međutim, nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da moram da napustim Adu, da odem u drugu sredinu, među druge ljude. Tako sam u poslednjem trenutku, tokom avgustovskog naknadnog upisa, uzela svoju dokumentaciju, a da moji roditelji nisu znali, i upisala se u srednju stručnu školu za obradu metala u Adi, što je bila najbolja odluka u mom životu. Na naknadni upis sam otišla sa dve Vukove diplome, ali one nisu bile potrebne, morala sam odmah da izaberem zanimanje, ali nisam imala pojma šta da upišem. Mogla sam da biram između metalostrugara, metaloglodača i metalobrusača. Na kraju sam izabrala ovo drugo zanimanje nakon što su rekli da je to najodgovarajuće za devojke. Tako sam postala metalobrusač, odnosno oštrač metala. Bila sam jedina devojka u odeljenju na srpskom jeziku od dvadesetak učenika. Sve vreme sam bila predsednica odeljenja, a dečaci su me voleli jer sam rado pomagala svima. Nakon završetka srednje škole stekla sam diplomu metalobrusača i mašinskog tehničara.

Upis u srednju školu u Adi nazvali ste najboljom odlukom u svom životu. Zašto?

– Zaista sam volela Tehničku školu, gde sam u nekoliko mandata bila i član roditeljskog saveta. Postoji neka vrsta karmičke veze između nas. Ova ustanova je osnovana 1962. godine, a tada sam i ja rođena, pa smo u isto vreme proslavili i 50. rođendan. Veoma sam ponosna što su moje pisane uspomene, koje sam napisala na podsticaj učiteljice Kuzme Vere, uvršteni u godišnjak ove škole povodom pedesetogodišnjeg jubileja. Pored toga, i moj sin je završio ovu srednju školu u godini pedesetogodišnjeg jubileja, pa se i njegova slika sa maturskog tabloa nalazi u ovoj spomen-knjizi, kao i što se nalazi i slika mog pokojnog muža, koji je takođe tamo maturirao. Mnogo sam dobila od ove škole, na koju me veže mnogo uspomena. Nastavni kadar je bio dobar, a popodne smo išli u školu, odakle smo nakon poslednjeg časa žurili u bioskop na večernju projekciju. Upravo u školi sam upoznala svoju veliku ljubav, koja je kasnije postala moj prvi muž, iako se ovaj brak raspao, ali je uspomena na njega ostala. Posle Titove smrti, učestvovala sam sa Tehničkom školom u štafetnoj trci povodom Dana mladosti u Beogradu 25. maja 1980. godine, kao i na masovnoj sportskoj demonstraciji i paradi, koja je verovatno bila poslednja. Išli smo na mnogo izleta sa ovom školom, a zahvaljujući nastavniku fizičkog Lazaru Mijiću, koji mi je bio i razredni starešina, redovno smo išli na skijanje nakon što je škola kupila skije za učenike. To se smatralo za luksuz i mnogi od nas ne bi mogli da nauče da skijaju da nije bilo ove škole. Kasnije sam i ja išla na skijanje sa porodicom i prijateljima.

Gde i kako se omladina zabavljala u to vreme?

– U Adi je jedan od centara društvenog života za omladinu bila diskoteka, ali su popularni bili i korzo, bioskop i male kafane, kao i škola plesa, gde me je majka vodila kao pratilac. Sve su to bila društvena mesta koja su okupljala mlade ljude. Uvek sam imala puno društva, provodili smo dosta vremena na tim mestima i zaista sam uživala. Pored toga, Tisa i plaža pored reke, koju volim i gde smo redovno odlazili, posebno leti, takođe su bili bitna mesta. U mladosti sam takođe redovno nastupala i vodila programe lokalnih proslava. Zato sam, sa sedamnaest godina, 1979. godine, dobila Oktobarsku nagradu za mlade od opštine Ada, koja je ekvivalent sadašnjoj nagradi „Iuventus Pro Urbe”, i smatrala se velikom čašću.

Kuda vas je vaš put odveo nakon završetka srednje škole?

– Upisala sam se na Mašinski fakultet u Novom Sadu. Veliku ulogu u tome odigrala je i atraktivna stipendija koju je nudila fabrika mašinskih alata „Potisje”. Provela sam godinu dana na ovom fakultetu, ali mi je nedostajao jedan ispit za upis na drugu godinu, pa sam prešla na višu tehničku u Novom Sadu. Atmosfera ovde je bila mnogo prijatnija i neposrednija. Na fakultetu sam stekla mnogo prijatelja, uključujući i mlade ljude iz drugih republika, a imali smo i profesore koji su govorili mađarski. Moj omiljeni profesor je bio Stefan Kukić, koji je govorio mađarski, i kod koga sam na kraju i diplomirala. Mi Mađari smo ga međusobno u šali zvali Kampo Pišta. Diplomirala sam na višoj školi u junu 1986. godine, a u avgustu sam počela da radim u fabrici mašinskih alata i livnici „Potisje”.

„Potisje” u Adi je bila velika kompanija koja je zapošljavala dve hiljade ljudi i isporučivala mašinske alate širom sveta. Kakve uspomene imate na vreme provedeno tamo?

– Radila sam na više poslova u toj kompaniji. Bilo je dobro, isprobala sam mnogo toga. Počela sam u odeljenju za pripremu proizvodnje, a onda me je, videvši moju agilnu prirodu, Jožef Ahac prebacio u odeljenje marketinga, gde sam se bavila prodajom mašina. Prvo sam radila u domaćoj prodaji, gde smo u to vreme prodavali mašine preko veleprodajnih preduzeća. Zatim sam prešla u odeljenje spoljne trgovine. Zatim sam se bavila kooperacijom, što je bio veliki izazov, pošto sam koordinirala uslužne poslove između „Potisja” i lokalnih i seoskih preduzeća. U međuvremenu sam upoznala svog drugog muža, Janoša Vargu, oca moje dece, koji je radio u odeljenju za izradu alata. Venčali smo se, ali su onda došla teška vremena, ratni period i vojna obaveza.

Kako ste preživeli turbulentne godine devedesetih?

– Sve je bilo spakovano u auto, u slučaju da moramo da idemo, da bi mogli odmah da krenemo. Često sam naginjala za odlazak u inostranstvo. Mnoge moje kolege su otišle u Kanadu, što je bilo primamljivo, a trojica od mojih ujaka žive u Nemačkoj, pa smo mogli i tamo da odemo. Sudbina je htela da ostanemo, a moj muž je bio pozvan na vojnu službu samo kada to već nije predstavljao problem. Naša ćerka, Laura, rođena je 1989. godine, a sin, Žolt, 1992. godine. Tokom perioda hiperinflacije, samo povremeno smo išli da radimo u „Potisje”. U to vreme sam mnogo posećivala Mađarsku jer sam se pridružila jednoj MLM firmi, distribuirala njene proizvode i od toga smo živeli. Rođaci iz inostranstva i naši roditelji su nam mnogo pomagali da se snađemo kod kuće, i na kraju smo ostali. Preživeli smo i NATO bombardovanje 1999. godine, i mnogo vremena smo smisleno provodili sa decom.

Vaš javni angažman je takođe povezan sa ovim periodom. Zašto ste se uključili u javni i politički život?

– Želela sam da se oslobodim Miloševićevog režima, da promenim i poboljšam naše živote. Zato sam se 1997. godine pridružila Savezu vojvođanskih Mađara, gde sam uzela aktivno učešće. Bila sam član predsedništva mesne organizacije u Adi, ali sam 2000. godine aktivno učestvovala i u oktobarskim demokratskim promenama. Bila sam jedna od vođa protesta organizovanog u centru Ade 5. oktobra. Gledajući unazad, ovo je bio dosta smelo za jednu majku sa malim detetom, jer je moglo i loše da se završi, ali sam bila mlada i želela sam da napravim promenu. Iste godine, predložena sam za predsednika opštinskog izvršnog odbora u Adi, ali na kraju nisam imenovana. Želela sam da obavljam ovu funkciju, ali sam bila razočarana i gurnuta u drugi plan, iako sam nastavila da podržavam stranku kako god sam mogla. Međutim, odlučila sam da napustim politiku i prihvatim mesto sekretara u drugoj mesnoj zajednici, gde sam ostala 26 godina. U međuvremenu, dala sam otkaz i u fabrici, koja je bankrotirala.

Zašto ste prihvatili mesto sekretara u mesnoj zajednici?

– Svakako bih našla posao kao mašinski inženjer, ali sam želela da radim za zajednicu, od razvoja infrastrukture do izgradnje odnosa. U 2000-im godinama nisam bila među favoritima tadašnjeg rukovodstva u lokalnoj samoupravi, a onda je 2008. godine za predsednika opštine Ade izabran mladi i ambiciozni Zoltan Bilicki, sa kojim sam težila bliskoj saradnji. To se ispostavilo kao dobra odluka, jer je u proteklih 18 godina, uz podršku lokalne samouprave na području opštine Ada, sprovedeno mnogo investicija i razvoja u interesu zajednice. Iako priznajem, nikada nisam pomislila da ću iz druge mesne zajednice otići u penziju. Prošla sam kroz jedan od najtežih perioda u svom životu pre desetak godina, nakon što mi je muž iznenada preminuo. Ćerka je studirala, sin u srednjoj školi, ali srećom imam veoma dobru decu punu razumevanja koja su mi pomogla da prebrodim teškoće. Ponosna sam na sebe što sam odgajila takvu decu i što su ona izabrala za sebe životnog partnera koji mi pruža isto. Gubitak muža bio je prelom u mom životu, koji me je na kraju ojačao, kako bih mogla da delujem još efikasnije. Život je uvek pored mene stavljao nastavnike, kolege, članove porodice, decu i parove koji su me podržavali i činili me boljom.

Kakvi su vaši planovi nakon penzionisanja?

– U poslednje vreme, multipla skleroza mi je otežala život, što sputava moje svakodnevne aktivnosti jer se teško krećem, ali moj partner, Ištvan Čuzdi, mi mnogo pomaže u prevazilaženju ovoga. Okupila nas je ljubav prema Tisi, i zahvaljujući njoj sam završila u udruženju „Sidro”, koje upravlja pristaništem Ade, čiji sam sada u drugom mandatu predsednica. Imam obaveze i tamo, kao i u lokalnim novinama „Kerkep“, koje sam uspela da spasem od zatvaranja pre 10 godina, ali sada je potrebno rešiti finansiranje ovih novina na zadovoljavajući način. Pored toga, nadam se da će me deca uskoro obradovati unucima.