Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.
NEDELJNA ANKETA
Da li je osnovnoškolsko obrazovanje dovoljno ili su privatni časovi neophodni?
Nastavni plan i program osnovne škole pruža deci adekvatno znanje. 14%
Mislim da uče mnogo nepotrebnih stvari. 51%
Pored osnovnoškolskog obrazovanja potrebni su i privatni časovi. 16%
Kasnije ne mogu da ostvare napredak bez privatnih časova. 19%
Udžbenici: 20.000 dinara. Školski pribor: oko 14.000 dinara. Torba: Ima je od prošle godine. Odeća: 5 dukserica i 2 trenerke, najmanje 15.000 dinara. Patike su još uvek dobre, donji veš smo kupili početkom leta... Ukupno: 49.000 dinara.
Sedam pored sina sa pripremljenim papirom kako bismo još jednom razgovarali o zadacima neophodnim za početak osmog razreda. Brzo završavamo sa zabeleživanjem sveski malih i velikih formata, mekih i tvrdih poveza, sa kvadratićima, linijama i prazne. Zatim prelazim na ono o čemu sam zaista želela da razgovaram sa njim: privatni časovi. Prošlo je tri godine otkako je postalo jasno da postoji malo stranih jezika sa kojima mogu da pomognem. Iako koristim engleski na nivou komunikacije, zahtevi sada prevazilaze ovo... Prema prethodnom objašnjenju nastavnice, oni pripremaju učenike kao da moraju da polažu jezički ispit na kraju osnovne škole. Pa, do sada je postalo jasno da generacija iz 2012. neće biti prva kome će ovo uvesti na maloj maturi. Ali to nije nimalo olakšalo listu zadataka. Srećom, moja ćerka odlično zna engleski jezik, pa pomaže mom sinu u tome. Međutim, nemački jezik nije ostao ni kod jednog od nas ni na jednom nivou, pa David uzima privatne časove od sredine petog razreda. U to vreme, plaćala sam nastavnici nemačkog isto kao i učiteljici koja je mom sinu predavala srpski: 700 dinara po satu. Sledeće godine, cena časova nemačkog je skočila na 1.000 dinara, ali se i dalje radilo o času od 60 minuta. Međutim, prošle godine me je nastavnica obavestila da ne želi dalje da povećava cenu, već je bila primorana da smanji vreme časa na 45 minuta... Durila sam se u sebi, ali oboje smo znali da nemam izbora: nastavnica u školi ne može svojim učenicima da drži privatne časove, tako da je trenutna nastavnica koja vodi jezičku školu jedina koja može da pomogne mom sinu. U međuvremenu, ispostavilo se da bez posebnih časova postoje problemi ne samo sa gorepomenutim predmetima, već i sa matematikom i fizikom. Ali srećom, sa ovom drugom, pažnja majke i dede je dovoljna da David napreduje...
Međutim, na početku osmog razreda moramo da razmišljamo i o maloj maturi, za koju je čak i moja ćerka, koja je imala odlične školske rezultate, morala da se priprema za jedan predmet uz privatne časove. Pa smo sin i ja razmišljali da li bi moja pomoć bila dovoljna ili bi trebalo da potražim privatnog nastavnika i za matematiku. Na kraju smo ovu odluku odložili za početak drugog polugodišta. Međutim, časovi mađarskog jezika biće potrebni od početka godine, jer je slobodno vreme članova porodice takođe ograničeno. Moja ćerka, studentkinja, je takođe pristala da pripremi mlađeg brata za biologiju, koja je bila zacrtana kao izabrani predmet...
– Ne razumem: zašto nastavni plan i program ne može biti osmišljen tako da deca ne moraju da pohađaju privatne časove?!, odbrusio je moj muž. Drugim rečima, on je samo naglašeno postavio pitanje koje većina roditelja ima na umu. Jer samo posmatranjem sopstvene okoline postaje jasno da polovini učenika u razredu trebaju privatni časovi iz najmanje 2-3 predmeta kako bi postigli prihvatljive rezultate u školi. A ista je bila situacija i pre šest godina, kada je moja ćerka završavala osnovnu školu.
Počela sam da se pitam da li su ove razmere lokalni kuriozitet ili karakteristika celog obrazovnog sistema Srbije. Aktivno istražujem razne izvore skoro nedelju dana, ali još uvek ne mogu da pronađem zvanične podatke o tome koliki procenat dece ima potrebu za privatnim časovima na nivou države. Međutim, objašnjenje za nedostatak statističkih izveštaja je svuda isti: značajan deo privatnog podučavanja, ili obrazovanja u senci, odvija se u sivoj zoni, i bez prijavljivanja i oporezivanja ne može se pripremiti zvanični izveštaj o njegovoj rasprostranjenosti. Razmere se uglavnom mogu zaključiti samo iz anketa na lokalnom nivou, navoda roditelja i pedagoških istraživanja: prema nezvaničnim procenama, 40-60 procenata srednjoškolaca i učenika osnovnih škola uzima privatne časove barem tokom određenih perioda u godini. A pre maturskih i prijemnih ispita za fakultet, posebno je tipično da učenici traže pomoć od privatnih nastavnika – veštačka inteligencija je na moj upit ovako sumirala sadržaj anketa na lokalnom nivou koje su istraživači sproveli u Vojvodini. Izveštaji su takođe otkrili da je primarni razlog za rasprostranjenost privatnih časova preopterećen nastavni plan i program i nedostatak nastavnika.
Situacijom ovde su se bavili i istraživači na međunarodnom nivou. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) je pripremila sveobuhvatni, zvanični izveštaj posebno za Srbiju: u njemu detaljno analiziraju integritet obrazovnog sistema i sistemske razloge za privatno podučavanje. Upitnici međunarodnih PISA istraživanja redovno mere procenat petnaestogodišnjih učenika koji plaćaju posebne časove van škole: ovo je glavna osnova za studiju „Social Inequality in Shadow Education”, koja ističe da je u Srbiji besplatno javno obrazovanje dopunjeno velikim privatno finansiranim sistemom obrazovanja u senci.
Prema sociološkim i ekonomskim analizama, u slučaju prosečne porodice sa dvoje dece, gde bar jedno dete treba da polaže malu maturu ili prijemni ispit, troškovi privatnih časova mogu da dostignu 15–30 procenata celokupnog mesečnog porodičnog budžeta. Prema rečima stručnjaka, ovaj odnos je skandalozno visok, jer dok su u zapadnoevropskim zemljama privatni časovi više privilegija bogatih, u regionu porodice sa nižim prihodima plaćaju ovaj iznos iznad svojih mogućnosti. Prema društvenoj percepciji ovde, ovo nije luksuz, već osnovni uslov za opstanak deteta u školi i dalje školovanje. Istraživanje OECD-a takođe ističe da je zbog ove roditeljske odgovornosti značajan broj porodica u Srbiji primoran da se odrekne pristojnog životnog standarda: smanjuju izdatke za letovanje, kulturne aktivnosti ili kvalitetniju odeću kako bi platili privatne časove. Međutim, porodice sa niskim prihodima ili koje žive u ekstremnom siromaštvu nisu u mogućnosti da generišu ovaj iznos iz svojih budžeta. To dovodi do toga da finansijska situacija direktno određuje ko će upisati srednju školu i fakultet, što pogoršava društvene podele, navodi se u izveštaju OECD-a. Takođe se ističe da su privatni časovi postali ne samo obrazovni već i ozbiljan socijalni i egzistencijalni faktor u regionu.
Negativan društveni uticaj obrazovanja u senci ističe i domaća studija koju je sprovela Vera Spasenović, profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, o rasprostranjenosti, vrstama i posledicama privatnih časova. Studija je zaključila da je obrazovanje u senci složen fenomen koji utiče na učenike, obrazovni sistem i društvo u celini. U rezimeu, autorka ističe: „Srbija je među onim zemljama u kojima su privatni časovi prepoznati od strane šire javnosti, ali ignorisani od strane obrazovne politike, i nedostaju sveobuhvatna istraživanja o ovom pitanju.” Ona dodaje da se ovim fenomenom ne treba baviti tek nakon što je već duboko ukorenjen u praksi, jer do tada može biti prekasno. Stoga se Vera Spasenović zalaže za promenu stava prema fenomenu privatnog podučavanja i poziva na proaktivan pristup razumevanju i rešavanju problema. „Prvi korak za kreatore politike u Srbiji u tom pogledu mogao bi biti da počnu sa prikupljanjem i analizom podataka o rasprostranjenosti, karakteristikama i efektima privatnih časova, a zatim traže rešenja koja učenicima pružaju neophodnu podršku u učenju bez ugrožavanja jednakosti i ravnopravnosti u obrazovanju”, navodi ova profesorka sa Univerziteta u Beogradu.
Jedno je sigurno: ne usuđujem se ni da razmišljam o jednakosti i ravnopravnosti kada pokušavam da shvatim kada ću, uprkos višestruko udvostručenom opterećenju na radu, sesti sa sinom na nedeljnom nivou da učimo matematiku i fiziku, ili kada će moju ćerku najmanje opterećivati podučavanje engleskog i biologije. Ovo će nam uštedeti skoro 16.000 dinara mesečno... Na kraju krajeva, troškovi pripremnih časova mađarskog, kao i srpskog i nemačkog, i dalje će iznositi blizu 12.000 dinara na kraju meseca. A nismo čak ni razgovarali o plaćanju dodatnih aktivnosti koje cenim, poput folklornog plesa ili treninga... Niti je pomenuto da visoko obrazovanje moje ćerke takođe nije besplatno u Srbiji.
