Ugrabili su pravu temu u pravo vreme

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.

Kao što smo već pisali o tome, uz velike ovacije je propraćena objava da je nagrada „FIPRESCI”, međunarodnog panela filmskih kritičara, dodeljena debitantskom dugometražnom igranom filmu Gabora Holtaija, pod  naslovom „Itt érzem magam otthon” / „Kao kod kuće”. Ovaj film govori o ženi koju kidnapuje jedna porodica i pokušavaju da joj utuve u glavu da je ona oduvek bila član te porodice, ali da je ona jednostavno odlutala i zaboravila na to.

Žiri nije bio škrt sa pohvalama, čak štaviše, nisu se ustručavali pri hvalospevima ovog filma. Istakli su da iako ima mračnu temu i atmosferu, ipak je osvežavajućeg karaktera. Istovremeno je depresivan i zastrašujući, ali ipak i duhovit. To je jedno višeslojno i veoma precizno delo. Priča priču kroz koju izražava problem u širem smislu i jednu snažnu društvenu kritiku kroz metafore. Razgovarali smo sa rediteljem Gaborom Holtaijem na palićkom filmskom festivalu.

Zašto si izabrao triler kao filmski žanr?
– Kada smo sa scenaristom Atilom Verešom smišljali ovu priču, još nismo bili odlučili o žanru. Onda se, paralelno 2020/2021. godine, pojavila situacija da smo želeli da dobijemo sredstva za realizaciju. U Mađarskoj je postojao takozvani sistem finansiranja na jednom šalteru, i bili smo svesni da jedan film koji izražava oštru društvenu kritiku verovatno neće proći. Tada smo došli na ideju da važnu temu koja nas zanima ugradimo u žanr trilera, priču o otmici, a da pokušamo da dobijemo sredstva za  tako što ćemo istaći samo da je triler. Rećićemo da je žena oteta i pokušava da pobegne, i to je sve. Verovatno ne moram da kažem da nismo uspeli. Ali naša priča je ostala, i kada smo počeli da snimamo i sastavljamo scene, postajalo je sve jasnije da će ovo biti jedan film sa prilično ozbiljnom i mračnom atmosferom. Kada smo gledali grubu montažu sa montažerkom Evom Vicom Kovač i Atilom Verešom, mislili smo da nećemo lepiti žanrovsku etiketu, ali smo bili gotovo sigurni da će ga gledaoci i kritičari identifikovati kao triler ili psihološki triler, i nismo imali problem sa tim.

Štaviše, triler nije lako definisati, a žanrovi se danas sve više spajaju. Šta ti misliš o tome?
– Možemo navesti žanrovske elemente koji zajedno čine jedan triler. Međutim, žanrovi se zaista sve više spajaju. Preciznije, filmski stvaraoci sve više donose odluke da u svoje priče ugrade više žanrovskih elemenata i zato ova vrsta definicije počinje da se razvodnjava, takoreći. Mislim da se može navesti i za žanr horora, da je autorski pristup počeo snažno da se pojavljuje u filmskim delima, a taj autorski pristup je jedna od najmoćnijih sila koja razvodnjava žanrovske elemente koji se smatraju klasičnim i proširuje njihove granice.

Da li se trudiš da tvoj način izražavanja bude prepoznatljiv u tvojim filmovima?
– Nemam svestan stil na umu. Ne vodi me jaka stilska odluka kada snimam film. Imam na umu koja je najbolja kinematografska implementacija date scene ili dela priče. Kada se to spoji u film, počinjem da se nadam da sam uspeo da primenim najbolja rešenja i generalno će postojati ta vrsta prepoznatljivog elementa koji se odnosi na mene. Istovremeno, mislim da to ne prepoznajem ja, već gledaoci ili kritičari.

Kada ste radili na priči ovog filma, kojom temom ste se prvo bavili?
– Naš kratki film iz 2019. godine, „Második kör” (Drugi krug), koji je prethodio našem igranom filmu, takođe je u osnovi govorio o ugnjetavanju. O rađanju dece u Mađarskoj jednog paralelnog sveta, gde i o tome odlučuje odbor. Nakon što je ovaj naš kratki film dobro prošao i imao relativno uspešnu turneju, znali smo da se i dalje moramo baviti temama vezanim za ovo. Što se mene tiče, rođen sam 1985. godine i jedno od mojih osnovnih osećanja dok sam odrastao bilo je da demokratija baš i ne funkcioniše najbolje u Mađarskoj. Koliko god se trudili da stvorimo viši standard života za sebe, stalno se čini da se vraćamo ponašanjima koja su bila ukorenjena u ljudima pre prethodne promene društvenog poretka. Smatram da je ovo veliki problem i kada smo snimali ovaj dugometražni igrani film, osećali smo kao da se spiralno vraćamo unazad i da nešto mora da se preduzme povodom toga.

Kakva je vaša saradnja sa Atilom Verešom?
– Radimo zajedno više od deset godina i slično razmišljamo o različitim pričama. On je takođe poznat kao pisac, piše knjige o temama kosmičkog horora i verujem da se ta vrsta pripovedanja i ton koji on predstavlja mogu veoma dobro primeniti na velikom platnu. Nadam se da ćemo nastaviti da radimo zajedno sa Atilom Verešom i ubuduće, prateći savremenu liniju triler-horora koju obojica trenutno predstavljamo.

Kakav će biti nastavak vaše zajedničke saradnje?
– Imamo sreće jer se naš film uspešno kotira. I kao što se kaže u izreci, gvožđe se kuje dok je vruće. Sada osećamo da je naše gvožđe vruće, pa pokušavamo da ga kujemo koliko god možemo. Razvijamo dva projekta. Naš glavni projekat je adaptacija kratke priče „Közötteket” (Među vama) iz zbirke pripovetki Atile Vereša „Éjféli iskolák” (Ponoćne škole).

Žiri je takođe pohvalio i glumačku postavu ovog filma. Istaknimo da je Aron Molnar, jedan od glavnih likova, rođen u Novom Sadu. Kako je nastala ova glumačka postava?
– Rozika Lovaš i Aron Molnar su takođe igrali u filmu „Második kör”. I ta zajednička saradnja je bila toliko dobra da smo Atila Vereš i ja bili sigurni da ćemo ih pozvati da igraju i u ovom filmu. Poslali smo im scenario, onda smo morali da čekamo još četiri godine, ali su nam stalno oni bili u vidu, kao što je to bio i Ištvan Znamenak, koji je takođe glumio u našem kratkometražnom filmu.

Kako uspevate da film dovedete do publike?
– Naš film ima zanimljiv put. Pre svega, nismo očekivali da će distribucija u Mađarskoj proizvesti tako dobre rezultate. Nismo baš imali novca za marketing, nismo mogli da nadjačamo oglase filmova koji su se objavljivali paralelno sa našim. U suštini, objavljivali smo ga na internet platformama Rozike Lovaš i Arona Molnara. Iskreno, nisam očekivao da ćemo dopreti do mnogo ljudi i da će to biti kao mehur koji, kada pukne, nestati jer više ne možemo da promovišemo film. Ali dok kad se to već desilo, toliko ljudi ga je videlo da nije bilo potrebe da ga više promovišemo. Gotovo se od usta do usta proširio glas o ovom filmu i da ga vredi pogledati. Naravno, za to je bila neophodna sreća, a ne model vredan praćenja. Film je dobro prošao, ljudi su ga voleli i pričali su o njemu. Ugrabili smo dobru temu, progovorivši u pravo vreme. Što se tiče međunarodne distribucije, prošlog februara smo ponudili naš još tada uvek nedovršen film na filmskom marketu „European Film Market” koji se održava paralelno sa filmskim festivalom „Berlinale”, da vidimo da li je neko zainteresovan. I tu smo imali sreće, jer se odmah na početku javila francuska globalna kompanija „Celluloid Dreams” da ga kupi za distribuciju. To je bila jedna ogromna stvar, jer je to jedna zaista kul kompanija, na tržištu su već četrdeset godina i to je bio prvi put da su kupili jedan mađarski film. Dakle, od tada se oni bave našom međunarodnom distribucijom. Zato se i desilo da jedan mađarski film, snimljen za mađarsku publiku, prvo nije prikazan u Mađarskoj, već u Brazilu. Meni je ovo bilo prilično smešno. Međutim, za razliku od domaće distribucije, ovo bi mogao biti model koji treba razmotriti pri međunarodnoj distribuciji. Istovremeno, u našem slučaju je pomogla i ta činjenica da je u pitanju žanrovski film. Situacija je sasvim drugačija sa autorskim filmovima, pa čak i ako iza njih stoji kompanija, veoma je važno na kojim festivalima se pojavljuju i koje nagrade dobijaju. U poređenju sa veličinom publike koja je zainteresovana za autorske filmove, autorskih filmova ima relativno mnogo, tako da je konkurencija jaka.