Prinosi i cene u bilansu stanja

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.

Žetva se polako privodi kraju u Vojvodini, ali rezultati generalno pokazuju jednu dosta kontradiktornu sliku. Najveća briga poljoprivrednika ove godine nije količina roda, već sama cena.

Žetva je skoro završena na teritoriji Vojvodine. Prema rečima proizvođača, prinosi su prihvatljivi na mnogim mestima, ali profitabilnost je ponovo više određena otkupnim cenama nego količinom roda. Postoje i velike regionalne razlike u prinosima. Zbog raspodele prolećnih padavina, razvile su se značajne razlike između različitih regiona. U Severnoj Bačkoj i centralnoj Vojvodini, mnoga gazdinstva su ostvarila prinos pšenice od 5–7 tona po hektaru, a kod ječma čak i nešto više. Prinosi preko 7 tona su takođe zabeleženi na nekim poljima na područjima sa boljim zemljišnim uslovima. Međutim, u slabijim, sušnijim područjima, ni rezultati od oko 4 tone nisu bili neuobičajeni. Kvalitet pšenice je generalno dobar, sa sadržajem proteina i glutena koji zadovoljava zahteve mlinova na mnogim mestima, što bi moglo poboljšati mogućnosti otkupa, ali same cene su najveći problem.

Na početku žetve, otkupna cena pšenice iznosila je oko 20-23 dinara/kg, a konačno se čini da se ustalila na 20 dinara, što mnogi proizvođači kažu da ne pokriva adekvatno povećane troškove. Troškovi đubriva, pesticida, semena, goriva i mehanizacije ostaju visoki, tako da čak i uz prosečnu ili dobru žetvu, profit ostaje mali ili čak ga uopšte ni nema.

Zbog toplog, suvog vremena u junu, žetva je počela ranije nego obično i odvijala se pod povoljnim uslovima. Ovo je smanjilo gubitke pri žetvi, ali je istovremeno nedostatak prolećnih padavina ograničio potencijal prinosa u nekim područjima. Rano sazrevanje i suvo vreme bili su tipični i za druge centralnoevropske regione gde se uzgaja žitarica.

U Vojvodini je ovogodišnja žetva donela prilično prosečne do dobre rezultate sa agronomskog stanovišta. U većini gazdinstava glavni problem nije prinos, već činjenica da profitabilnost proizvodnje ostaje niska po trenutnim otkupnim cenama. Robert Nemeš, poljoprivredni inženjer na Institutu za ratarstvo i povrtarstvo istakao je da je severni deo naše pokrajine već i pre sto godina se smatrao regionom proizvodnje žitarica. Nije slučajno što su ovde izgrađeni veliki mlinovi i osnovane mlinarije.

– Analizirajući podatke sa kolegama, utvrdili smo da bi zapravo sama količina padavina bila dovoljna, ali raspodela nije bila svuda idealna. Poljoprivrednici i dalje pokušavaju da obave posao po opisima u ranije objavljenim stručnim publikacijama. Ove godine je više bilo u znaku toga da i tamo gde nije bilo znatnijih ulaganja, ipak je bilo useva. Oni koji su bili malo skromniji u pogledu ulaganja, možda su malo bolje prošli nakon što su uporedili rashode i prihode.

Obično, kada ste pozvani na razne prezentacije i predavanja, težite da skrenete pažnju na to kako bi se i druge poljoprivredne kulture mogle uključiti u plan useva, kao i na samu potrebu za strukturnim promenama. Da li postoje pozitivni primeri u tom pogledu?

Postoje pozitivni primeri, ali iskustvo pokazuje da se većina ljudi u ratarskoj proizvodnji drži starih navika. Što znači da se pored pšenice ili ječma u plodored uključuju i kukuruz, suncokret i uljana repica. Da bi se to promenilo, nije dovoljno da proizvođači počnu da proizvode nešto drugo. Ako nema ko da kupi useve, ako nema solventne potražnje za njim, onda se to ne može pokrenuti. Postoje i dobri primeri, to jest obećavajući. Na primer, u slučaju maka, postoje oni koji ga već proizvode na većim poljoprivreednim površinama, a postoji i potražnja za njim, pa postoje kupci koji ga izvoze u različitoj formi i na različitim nivoima prerade. U slučaju drugih kultura, počev od semena slačice, vredelo bi istražiti takve mogućnosti. Međutim, okolnosti su i dalje iste, tako da se proizvođačima ne može zameriti činjenica da se većina njih drži tradicionalnog plodoreda. Privreda, stočarstvo, fabrike i sve ostalo izgrađeno je na kukuruzu i teško se toga otresti. Međutim, klimatske promene su stvorile okolnosti gde su se mnogi ljudi u preoteklim godinama okrenuli od njega, pa žitarice dominiraju u plodoredu.

Što se tiče šećerne repe, njena proizvodnja zahteva velika ulaganja, ali se u prošlosti gajila na velikim površinama jer je bila veoma profitabilna. Kakva je situacija sa šećernom repom sada?

Klimatske promene takođe imaju uticaja i u ovom slučaju. Ove godine smo imali toplotni talas sa temperaturama od približno 40 stepeni. Međutim, zbog suše i suvog vazduha, možemo govoriti o pustinjskoj klimi pre nego o tropskoj. To nije dobro za šećernu repu, ali neke fabrike šećera više ni ne rade, zbog čega pokušavaju da je gaje na mnogo manjim površinama nego pre dve ili tri decenije.

Poslednjih godina, sirak za stočnu hranu se mnogo pominje kao alternativa, čak i kukuruzu, pošto bolje podnosi sušu i visoke temperature. Kakva je situacija, da li se dešava nešto novo na temu sirka?

Stočni sirak bi zaista mogao biti alternativna kultura, ali njegovo gajenje još uvek nije široko rasprostranjeno u Vojvodini. Proizvođači bi trebalo da saznaju šta bi bilo potrebno za njegovo uspešno gajenje, ali nažalost ni kupci ne pokazuju veliko interesovanje za njega, jer je kukuruz i dalje bio tražen. Mogao bi se koristiti i ishrani goveda,  krava muzara i ovaca. Malo ljudi ga proizvodi, uglavnom za sopstvenu upotrebu. Ako se osvrnemo na ovu godinu, proizvodnja kukuruza bi ovog puta mogla biti izuzetno uspešna. Do sada su vreme i raspodela padavina bili relativno povoljni za to na mnogim mestima. Međutim, prerano je voditi se pretpostavkom da će u proseku rod biti dobar. Koliko će roditi i kakav će biti kvalitet otkriće se u narednih mesec ili mesec i po dana.

Cene su zaista niske

Tokom perioda pre žetve, činilo se da bi ove godine količina, kvalitet i cena roda mogli biti bolji nego prethodnih godina. Bio je slučaj kada je neko „još kao zelen”, krajem aprila, unapred prodao stočni ječam za 19 dinara i 50 para. Ispostavilo se da je bolje prošao od onih koji su ga sada prodavali. Branko Dudić, direktor poljoprivredne zadruge „Bačka” u Bačkoj Topoli, rekao je da je rod otkupljivan na dnevnom nivou formiranim cenama, a količine isporučene proizvođačima plaćene su po tržišnim cenama. Ječam je u Bačkoj Topoli i okolini rodio oko 6 tona po hektaru, dok je pšenice rodilo 5,5 tona. U proteklih nekoliko dana isplaćivan je avans od 17,70 dinara za ječam i 19,50 dinara za pšenicu, a konačna cena mogla bi biti između 20 i 21 dinar. Cena uljane repice danima je stajala na 58 dinara, a poslednjih dana neki kupci su i smanjili njenu cenu.

Ne menja se samo klima, već i udeo u formiranju cena

Odnos između cena pšenice, brašna i hleba postepeno se relaksirao tokom poslednjih 100 godina. U prošlosti je cena hleba bila određena uglavnom cenom žita. Danas je, međutim, mnogo više pod uticajem plata, cena energenata i transporta, kao i troškova trgovine. Odnos između ova tri proizvoda može se ilustrovati i matematički. Jedan kilogram pšenice može se samleti u približno 0,75–0,80 kilograma brašna. Za jedan kilogram hleba potrebno je približno 0,65–0,75 kg brašna. Iz tog razloga, cena pšenice je uvek bila važna osnova za cenu brašna i hleba, ali se udeo troškova prerade i drugih troškova vremenom povećavao. Laici često pretpostavljaju da ako pšenica poskupi, hleb automatski postaje skuplji za isti iznos, ali u stvarnosti samo mali deo cene hleba direktno zavisi od cene pšenice. Međutim, cene pšenice, brašna i hleba se nikada nisu potpuno formirale zajedno u poslednjih sto godina. Početkom 20. veka, značajan deo cene hleba je i dalje određivalo samo zrno, jer su proizvodnja i prerada bile manje mehanizovane. Cena pšenice je stoga imala jači uticaj na cenu hleba. Danas je situacija drugačija. Cena pšenice čini oko 5–10 procenata potrošačke cene hleba, cena brašna uobičajeno čini 15–25 procenata, a ostatak čine troškovi mlinarstva, pekarstva, transporta, pakovanja, energenata, plata i trgovine. Zbog toga se cena pšenice može čak i prepoloviti, dok cena hleba gotovo da ne opada. U periodu između dva svetska rata, cene pšenice, brašna i hleba bile su relativno usko povezane jedna sa drugom. U periodima inflacije, cene sva tri proizvoda su rasle zajedno. U socijalističkim ekonomijama, poput bivše Jugoslavije, hleb se smatrao osnovnom namirnicom, pa je država često održavala njegovu cenu niskom subvencijama ili državno ograničenim cenama. U skorije vreme, rast cena pšenice obično je dovodio do viših cena brašna, ali na cenu hleba su sve više uticale plate i cene energenata. Tokom proteklih 15 godina, zbog nedostatka radne snage, rasta cena energenata i inflacije, cena hleba je rasla mnogo brže od cene pšenice. To je dovelo do situacije u kojoj, iako je pšenica i dalje važan faktor, ona sada čini samo relativno mali udeo konačne cene hleba.