„Ovde sam zaista kao kod kuće!”

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Katalin Mihalji, kojoj je dnevni list „Magyar Szó” dodelio nagradu za životno delo, svoj posao obavlja sa nepokolebljivim entuzijazmom i posvećenošću skoro već četiri decenije. Ona je urednica rubrike za kulturu i obrazovanje, kao i novinskog dodatka „Kilátó” (Vidikovac) u našim novinama. Tokom proteklih decenija podučavala je generacije novinara da bi oni postali samouvereniji u pisanju tekstova. Kao jedan od stubova subotičke redakcije, njene kolege uvek mogu da računaju na nju u svemu, pa joj se svako može obratiti za savet, pa čak i za poneku lepu reč. Povodom dodele nagrade za životno delo, razgovarali smo o ključnim trenucima njene karijere, o važnosti javnog angažovanja, kao i o njenim budućim planovima.

Kad si saznala da dobijaš ovogodišnju nagradu za životno delo od dnevnog lista „Magyar Szó”, gotovo da nisi mogla da poveruješ. Možeš li rečima opisati šta se tada i u periodu nakon toga odigravalo u tebi?

– Volim da radim i spadam u kategoriju ljudi koji ne očekuju priznanje za trud, pa rade najbolje što znaju sa zadacima koji su im dodeljeni. Tokom karijere, dva puta sam dobijala nagradu za novinara godine od „Mađar soa”, pa mi se činilo logičnim da ova nagrada za životno delo neće biti dodeljena meni, tako da je to zaista bilo jedno iznenađenje. Pored uređivanja dnevnih novinskih stranica o kulturi i novinskog dodatka „Kilató”, kao i drugih dodatnih zadataka, nisam imala mnogo vremena da razmišljam o ovoj nagradi, ali je za dodelu nagrade napravljen jedan kratak video, pa sam se pre njegovog snimanja setila da sam nekoliko puta bila pozivana da radim negde drugde, i uvek sam odmah, bez oklevanja, rekla ne, što takođe dokazuje da sam pronašla svoje mesto kod ovog dnevnog lista i da sam ovde zaista kao kod kuće. Naravno, ne bi bilo dobro da slava od ove nagrade udari u glavu, jer je ovo na neki način timski rad, svi smo mi zupčanici u jednoj velikoj mašini, a sada je pažnja na trenutak bila usmerena na nas, dobitnike. Ali nakon svečanosti, naravno da ću opet da se fokusiram na svoje zadatke, jer pred nama su radni dani puni obaveza.

Kada je u pitanju nagrada za životno delo, čovek neizbežno uređuje, sumira i procenjuje stvari u sebi. Kako gledaš na ovih skoro četiri decenije koje si provela u „Mađar sou”?

– Na početku sam radila pri novosadskoj rubrici, zatim sam prešla u rubriku za kulturu. Godine 1992. preselila sam se u Suboticu i tamo nastavila da radim kao novinarka za kulturu, a zatim i kao urednica od 2008. godine. Dobra stvar kod novinarstva je to što je svaki dan drugačiji. Svet se mnogo promenio. Današnji mladi ljudi ne mogu ni da poveruju da smo osamdesetih godina pisali članke na klasičnoj pisaćoj mašini ili da smo diktirali daktilografima. Danas nam je tehnološki napredak mnogo olakšao posao, ali istovremeno, internet platforme nam predstavljaju i veliki izazov, pa moramo da pronađemo svoje mesto u toj dualnosti. Ono što se, međutim, nije promenilo jeste da je danas Čitalac i dalje najvažniji, kao što je važno i da svakodnevno dobiju nešto zbog čega se isplati kupiti novine ili se pretplatiti se na njenu onlajn verziju, jer u njima pronalaze nešto što samo mi možemo da im ponudimo.

Očigledno je da je veoma teško istaći neke važne trenutke, ali da li postoje trenuci na koje si posebna ponosna ili trenuci koje bi ipak rado poništila kada bi mogla da vratiš unazad točak vremena?

– Razvila sam veoma dobar odnos sa nastavnicima, direktorima škola i rukovodiocima u prosveti, i bila sam izuzetno zadovoljna kada su se neke važne informacije koje se tiču učenika ili roditelja prvo pojavile u „Mađar sou”. Dobar je osećaj kada sam od kolega čula da je neki od razrednih starešina pročitao moj tekst na roditeljskom sastanku, a takođe i kada je jedan od mojih prijatelja među nastavnicima pomenuo da je vezano za jedan od mojih tekstova, data tema razmatrana sa učenicima čak i tokom časa razrednog starešine. Bila sam veoma dirnuta kada su dva roditelja nedavno pomenula da sam prvi pisala o njihovoj deci, muzičarima koji su kasnije postali međunarodno poznati, kada su još svirali u Subotici. Bivši predsednik akademije nauka Mađarske je sa zahvalnošću rekao da sam ga, kada je izabran, intervjuisala pre velikih novina sa nacionalnom pokrivenošću u Mađarskoj. O ne, da li ovo sada deluje kao hvalisanje? Što se tiče druge krajnosti, dobro se sećam svake svoje greške i promašaja. A takođe je sigurno da danas ne bih podržala štrajk nastavnika koji bi trajao nedeljama, kao ni održavanje skraćenih časova kroz duži period, kao što sam to činila početkom devedesetih godina, jer su štetne posledice takvih stvari teško otklonjive.

Da li je bilo trenutaka kada si osećala da bi se najradije vratila nastavničkoj profesiji, o kome si sanjala kao dete, a koji si već isprobala na početku karijere?

– Pre nego što sam počela da radim u „Mađar sou”, jedno kratko vreme sam predavala istoriju u Novom Kneževcu, Banatskom Aranđelovcu i Srpskom Krsturu, iako po kvalifikaciji nisam nastavnica istorije. Još uvek sam radila na novosadskoj rubrici kada me je direktor jedne od srednjih škola pozvao, rekavši da iz evidencije Filozofskog fakulteta vidi da sam jedina koja može da predaje filozofiju, logiku, sociologiju i predmet pod nazivom marksizam, koji je, srećom, od tada ukinut, na mađarskom jeziku. Tadašnje rukovodstvo „Mađar soa” je odlučilo da treba da predajem u pola radnog vremena. Kasnije sam dva puta bio pozivana da radim u srednjoj školi u Subotici, ali sam odmah rekla ne. Osetila sam da je „Mađar so” pravo mesto za mene. Čak ni u teškim vremenima, nikada nisam zažalila zbog ove odluke.

Ali sve u svemu, da li si ovako zamišljala sebe kada si konačno izabrala novinarstvo, ili si tad još videla pred sobom jednu sasvim drugačiju budućnost?

– Ako uzmemo sve u obzir, onda da. S tim da nisam šefovski tip, i nadala sam se da ću posle nekoliko godina rada kao urednica imati priliku da se ponovo isključivo fokusiram na pisanje. Naučila sam izvučem pouku iz svakog događaja kojem sam prisustvovala, iz svakog intervjua koji sam uradila, pa se ne sećam nijedne prilike da mi je neki od njih bio dosadan. Naravno, kao urednica, svakom članku koji mi je poslat pristupam sa radoznalošću.

U kojoj meri je razvoj tvoje karijere rezultat svesnih odluka? U prethodnom razgovoru si pomenula vreme kada si prešla da radiš u rubriku za kulturu „Mađar soa” kao neku vrstu prekretnice, iako je danas rubrika o kulturi „Mađar soa” gotovo poistovećena sa Katalin Mihalji.

– U novosadskoj rubrici sam zaista uživala kada sam mogla da pravim reportaže u fabrikama, ili na primer, kad smo objavili da će tog i tog dana u redakciju doći nadležni za vodovod ili gasovod, pa ste im mogli postavljati pitanja između 14 i 15 časova. Naravno, novosadski čitaoci su se javljali, pa sam zabeležavala odgovore, a takođe sam pitala i nadležne o datoj temi, zatim sam zapisivala te informacije, i to se objavljivalo u više nastavaka u novinama. A postojala je i rubrika pod nazivom berza poslova, koja mi je bila poverena kada je pokrenuta. Svake nedelje sam išla u pokrajinski zavod za zapošljavanje, pa sam pisala gde i kakvih slobodnih radnih mesta ima u Vojvodini. To sam radila dok nisam premeštena u Suboticu. Izgradila sam izuzetno dobre odnose u lokalnim zajednicama u Novom Sadu, javljali su mi ako imaju nešto novo. Slali su me i na političke događaje, a i urednik turističke rubrike je očekivao da mu pišem. Pre nego što je Zoltan Čorba napustio mesto glavnog urednika, njegov poslednji potez je bio da me preusmeri na rubriku za kulturu. Bila sam užasnuta kako ću se ponovo snaći, jer je Erika Kabok pisala neverovatno dobre članke na temu obrazovanja, Ištvan Ladi je izuzetno stručno pisao o filmovima, Gabriela Bartuc o pozorištu, Eva Narai o likovnim umetnostima, Šandor Balint o književnosti, a Klara Pilc Keceli i Lenke Šerer su impresionirali kolege i čitaoce svojim svestranim i dubokim znanjem. Činjenica da sam oduvek volela da čitam, išla u pozorište i povremeno prisustvovala otvaranju izložbi delovala je nedovoljno. Ali Erika Kabok, urednica, mi je pomogla da prebrodim ove početne poteškoće i davala mi je lepe zadatke. Ne znam kako bi se moja karijera odvijala da sam prešla u rubriku za ekonomiju ili unutrašnju politiku. U svakom slučaju, i dalje redovno čitam članke u obe rubrike. Rubrika za kulturu se poistovećuje sa mnom jer sam ovde najduže.

Možeš li definisati šta je potrebno da bi neko postao dobar novinar u kulturi? Koliko je teško to dostići i koliko se te veštine mogu razvijati?

– Najvažnija stvar je radoznalost, zanimati se šta pisac govori na književnoj večeri o nastanku dela i šta misli o knjizi itd. Važno je da novinar bude uzbuđen zbog toga koje su slike odabrane kao materijal za izložbu, da bude iskreno zainteresovan za to kako se data drama pretvara u pozorišnu predstavu, da uživa tokom koncerta, bilo da je dati izvođač jedan veliki umetnik ili jedan izuzetno talentovani učenik srednje muzičke škole. Da bude zainteresovan za novosti u obrazovanju i u školama. Ako imate interesovanje, večnu radoznalost, onda možete postati dobar kulturni novinar uz darovitost za pisanje. A morate i da čitate, beletristiku, novine, internet platforme, sve.

I sama si radila sa mnogo mladih ljudi tokom proteklih nekoliko godina. Kako doživljavaš kada neko postane istinski novinar u tvojim rukama, a kako doživljavaš kada uložiš mnogo energije u nekoga, a onda se ispostavi da ne ispunjava tvoja očekivanja?

– Posao se uglavnom sastoji od ispravljanja tekstova koji su napisani tokom početnih pokušaja, detaljnog razgovora o tome kome treba postaviti koja pitanja itd. Naravno, postoje mlade kolege koje rade u Novom Sadu, na primer, i moja metoda je tada da ispravim tekst, a zatim im ga vratim, sa napomenom da je tako trebalo da ga napišu. Ako neko ozbiljno misli da želi da radi u kulturnoj rubrici „Mađar soa”, onda će ti tekstovi biti sve bolji i bolji. Ponosna sam na njih! Neki su otišli ​​iz kulturne rubrike jer se nisu mogli naviknuti da svake večeri idu na događaje, pošto se u to vreme održavaju književne večeri, otvaranja izložbi i koncerti. Jedna mlada koleginica je, na primer, otišla jer se nije mogla naviknuti da ne zna kakvi će joj biti zadaci sledeće nedelje, kakvo će joj biti slobodno vreme.

Kad smo već kod mladih ljudi, koliko je sa tvoje strane svesna odluka da generacijske razlike ne posmatraš kao prepreke, već kao prilike?

– Dobro je što u redakciji ima dvadesetogodišnjaka, četrdesetogodišnjaka i starijih ljudi, baš kao što ih ima i među našim čitaocima. Mladi ljudi poznaju današnje trendove, a stariji ljudi koriste svoje iskustvo. Nije dobro ako u novinama nisu prisutni predstavnici svake generacije.

Svi u redakciji te smatraju osobom koja pomaže svima, kojoj se svi mogu obratiti za savet, pa čak i za poneku lepu reč. Kako doživljavaš odgovornost koja ide uz ovo?

– Ovo je timski rad, svi želimo da pravimo dobre novine, a da bismo to uradili, potrebno je da pomažemo jedni drugima u radu. A ako je potrebno, davajući ohrabrenje da pomognemo jedni drugima kada se upadne u zastoj, ćorsokak ili samo manju dilemu. Moja je dužnost da učinim sve što mogu da mlade kolege, tek na početku svoje karijeru, postanu dobri novinari. Ako neko ovde ne pripada, pre ili kasnije će ionako potražiti druge mogućnosti

Pored tvojih novinarskih i uredničkih aktivnosti, poslednjih nekoliko godina si bila uključena i u rad brojnih organizacija i ustanova. Zašto si ovo smatrala važnim i koji je razlog tvoje posvećenosti zajednici?

– Počelo je sa Novosadskim udruženjem za pomoć učenicima i studentima, gde sam kao novinarka prisustvovala diskusijama, i pitali su me da li želim da budem jedan od osnivača, da doprinesem radu. A želela sam, jer sam smatrala to važnim. Isto je bilo i sa književnim kampom „Kosztolányi Dezső” u Subotici, jer mi se dopala ideja dr Gabora Vajde da 160 mladih ljudi tokom letnjeg raspusta sluša predavanja istaknutih književnih istoričara kroz 10 dana, ili da subotom ili tokom zimskog i letnjeg raspusta održavamo događaje lista „Jó Pajtás” sa Žužom Mirnič, na kojima su se održavala veoma uzbudljiva predavanja o književnosti, matematici, etnografiji, zaštiti prirode, a deca su mogla čak da uče i o radu vatrogasaca. U Kulturno-umetničkom društvu zanatlija „Lányi Ernő”, desilo se da me je dr Laslo Seleši Vago, koji je već tad bio teško bolestan, zamolio da budem predsednik ovog udruženja. Prihvatam da radim samo stvari koje me zanimaju, ali šta ću kad me zanima širok spektar stvari. Verujem da čovek ima moralnu dužnost da podrži dobar cilj ili zadatak.

Iako se često šališ o prolaznosti vremena, nekako vezano za tebe niko ne pomisli na penziju, jer se i dalje bacaš na posao sa velikim entuzijazmom i trudom. Da li se ponekad poigraš sa idejom šta će biti kada to vreme dođe? Da li ga već sa nestrpljenjem ili više sa zebnjom očekuješ?

– Drugog decembra se navršilo 38 godina otkako sam počela da radim u „Mađar sou”. Sledeće godine ću napuniti 65 godina. Ne znam kada ću se penzionisati, ali sam sigurna da ću se tada vratiti u svoj rodni grad, u Kanjižu. Nemam pojma kako ću provesti svoje penzionerske godine, iako me je jedan od prijatelja zadirkivao da ako me intervjui sa glumicom Piroškom Molnar ili voditeljkom Judit Endrei na Jutjubu zaokupe, onda mi nije u planu lagodno provođenje penzionerskih dana.

Svako ko te poznaje zna da si uvek puna ideja i planova. Koje su tvoje najvažnije ideje koje trenutno čekaju na ostvarenje?

– Baš sam pre neki dan pomenula glavnoj urednici da će novinski dodatak „Kilátó” sledeće godine proslaviti svoju 65. godišnjicu. Pored toga, moja je želja da mađarski učenici i studenti nastave svoje obrazovanje u srednjim i visokim obrazovnim ustanovama ovde, a smatram da je važno i da u novinama predstavim talentovane mlade ljude koji ovde žive, a koji se bave jednom od grana umetnosti.