Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Valeriji Šebek, višestrukoj nagrađivanoj i priznatoj vezilji, folklornoj umetnici-zanatliji, kao i rukovodiocu kluba vezilja „Granatalma” u Kulturno-umetničkom društvu zanatlija „Lányi Ernő” u Subotici, dodeljeno je priznanje za majstora folklorne umetnosti. Ovo prestižno priznanje svake godine dodeljuje se za deset zanatlija koje žive u Karpatskom basenu, umetničkih stvaralaca koji su postigli izuzetna dostignuća u oblasti folklorne umetnosti tokom dužeg vremenskog perioda. Valerija Šebek je ovu nagradu primila u Budimpešti kao priznanje za njen višedecenijski rad.
– Ova vest je došla kao iznenađenje, ali čovek ipak očekuje da će nečiji rad biti prepoznat posle toliko vremena. Dobijanje ove nagrade mi donosi veliku radost, jer je to kruna svih ovih godina rada na vezovima i u čipkarstvu, kazala je ova folklorna umetnica povodom dodele ovog priznanja.
Rad Valerije Šebek seže unazad kroz više decenija. U početku je pohađala kurseve u raznim kampovima. Učila je o tehnikama veza mnogih krajeva. Ali je uvek dolazila do zaključka da joj je omiljeni vojvođanski beli vez od čipke.
– Ovo nosim sa sobom iz detinjstva, jer je moja prabaka imala prelepu paradnu sobu. Imala je najlepše zavese i nameštene krevete. Kad smo bili deca, nije nam bilo dopušteno ni da ulazimo tamo. Mogli smo samo da zavirimo kroz vrata ako su bila odškriunuta. Ova paradna soba je bila jedna nezamisliva lepota, posebno jer sam živela u staroj kući sa otvorenim dimnjakom i bez struje – naša sagovornica nam je ispričala kako joj je u srcu ostalo da želi da jednog dana ima jednu takvu sobu. Žene u njenoj porodici nisu se bavile ručnom izradom, pa je osamdesetih godina učila od Ilonke Varga iz Radanovca. Zatim je 1988. godine raspisan konkurs u Subotici i tada su njeni radovi izloženi. Od tada je izrađivala vez sa belim rupicama, što je izrazito tipično za Vojvodinu. Ima banatsku i bačku ornamentiku.
– Ovi šare su sastavljene od manjih i većih rupica. Banaćani su voleli detaljniju i sitniju izradu. Bačvani su voleli veće rupice za ušivanje, jer nisu mogli da šiju male šare na zavesama i jorganima, jer bi se onda stapale i ne bi bile vidljive. Ove šare su korišćene na kućnom tekstilu, kao i na podsuknjama, kragnama košulja i bluzama. Dakle, gde god je to bilo na vidnom mestu, ovako detaljno je Valeria Šebek objasnila našem listu na kojim predmetima svakodnevne upotrebe se nalazila ova popularna šara u vreme naših baka.
Kasnije je savladala i izradu pletene čipke, ljubav koja ju je osvojila 2000. godine. Prvi put je čula za ovu tehniku na predavanju o čipki koje je održala Edit Katona u Budimpešti.
– Tehnika, stara nekoliko hiljada godina, datira još iz vremena faraona. Kasnije je preneta u Evropu. U nekadašnjoj Mađarskoj, najduže se zadržala u Korođu, Sentlaslu, Harastiju i Retfaluu. Međutim, bila je zaboravljena 150-200 godina. U ovom regionu je početkom 20. veka sakupljeno 11 ukrasa za glavu, koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Budimpešti, rekla je naša sagovornica, koji je bio toliko očarana jednim komadom koji je videla da je od tada neumorno istraživala pletenu čipku, odnosno tehniku „šprang”, jer nije ostao nikakav trag o tome kako se ona izrađivala. Jedina informacija koju je imala bila je da su niti morale biti podignute na ram. U muzeju u Budimpešti je pogledala pomenute ukrase za glavu, izbrojala od koliko redova su napravljene i proučila ih. Njeni dugogodišnji pokušaji su urodili plodom, jer se danas niti lako iščešljavaju između prstiju folklornih zanatlija. Ona takođe radi kao rukovodilac kluba za vezilje „Granatalma” u Kulturno-umetničkom društvu zanatlija „Lányi Ernő”.
Valerija Šebek sa priznanjem za majstora folklorne umetnosti (fotografija Bele Bartuš)
– Ova grupa je aktivna već jedanaest godina. Mladi ljudi nisu baš zainteresovani za šivenje, i razumljivo je da u mladosti i godinama osnivanja porodice ljudi imaju različita interesovanja. Nakon što deca odrastu, žene imaju više slobodnog vremena da se okušaju u vezenju. Međutim, uspela sam da prenesem tehniku pletene čipke na dvoje dece. Jedno od njih čak ima i rad koji je ocenjen od strane žirija. Njena sestra studira modni dizajn i napisala je svoj diplomski rad o ovoj tehnici, što se ispostavilo kao jedna odličan rad, rekla je Valerija Šebek za naše novine, objašnjavajući da rado prenosi svoje znanje mlađoj generaciji. Međutim, kako kaže, izrada pletene čipke je toliko mentalno zahtevno da malo koga privlači ovo zanimanje.
Njena široka lepeza aktivnosti uključuje i očuvanje izrade božićnih anđela i jagnjadi. U Subotici i okolnim selima, ovaj običaj postavljanja božićnih jelki postao je raširen među katoličkim stanovništvom početkom 20. veka. Anđeli od papira postavljani su na ove ukrašene jelke, a jagnjad od blata ispod. Etnografi iz Radanovca kod Subotice zabeležili su porodicu koja je dve generacije pravila ukrase za božićnu jelku kao domaćinsku delatnost. Oživitelj ove tradicije je folklorna umetnica Valerija Šebek, zahvaljujući kojoj je ova tehnika izrade božićnih anđela i jagnjadi opstala i do dan-danas. Tehnika, koja je važna i sa stanovišta kulturne istorije, jeste otisak narodne vizuelne kulture prošlog veka, jer se anđeo pojavljuje na više načina u mađarskoj folklornoj kulturi. Oni su takođe uvršteni i u Arhiv baštine vojvođanskih Mađara, pa se sada smatraju kulturnim blagom tipičnim za ove krajeve.
Valerija Šebek je proteklih godina dobila brojne nagrade i priznanja za svoj rad. Dobila je i Nagradu „Granatalma”, koja se smatra najvišim stručnim priznanjem narodnih zanata. Takođe smatra velikom čašću što su postojala dva konkursa na koje je slala svoje radove po pozivu. To su „A reformáció történelmi és kulturális öröksége az élő népművészetben” (Istorijsko i kulturno nasleđe reformacije u živoj narodnoj umetnosti), kao i konkurs pod nazivom „Kéz/Mű/Remek”, koji nudi reprezentativnu selekciju radova najistaknutijih majstora narodnih zanata. Ali je najponosnija na sada dodeljeno priznanje.
Nyitókép: Sa nekim od nagrađivanih radova (fotografija Bele Bartuš)
