Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Govoriće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, kontakti koji se stiču, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti, sve prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku školovanja u domovini.
STVAR INDIVIDUALNE ODLUKE
Robert Fejstamer: Nikada mi nije palo na pamet da se odselim iz Kanjiže
Osnovnu školu sam završio u Kanjiži 1994. godine, u to vreme situacija u zemlji je bila potpuno drugačija od današnje. Patili smo od embarga devedesetih, ponekad nije bilo struje, ponekad goriva, a bilo je perioda kada je mesečna plata bila 1 evro. U ovakvim okolnostima se morala izabrati i pohađati srednja škola. Odluku su doneli roditelji, pa je izbor pao na srednju tehničku školu u Subotici. Razlog je bio jednostavan: u neizvesnoj situaciji, porodica treba da bude blizu, kako bi, ako se nešto desi, mogli brzo i efikasno da reaguju, prisetio se Robert Fejstamer svojih uspomena na karijerne odluke.
– Studentske godine su već bile pod uticajem spoljnih okolnosti. Mnogi iz mog razreda su ostali u zemlji, bilo je i prijatelja i poznanika, više nas je nastavilo da studira zajedno u Subotici na Ekonomskom fakultetu. Ovo je takođe bio turbulentan period, dešavalo se da je nastava prekinuta zbog bombardovanja, ili da su izostali ispitni rokovi. Tokom studentskih godina, takođe sam se više uključio u aktivnosti civilnih organizacija, kada sam postao član, a kasnije i rukovodilac Saveza učenika vojvođanskih Mađara. Kada nije bilo nastave ili ispitnog roka, organizovali smo festivale, predavanja vezanih za dalje obrazovanje ili čak tim bilding za civilne organizacije, čuli smo od našeg sagovornika.
– Zastupanje manjine u to vreme nije bilo podrazumevano. Često je bilo izgreda od strane većinskog naroda, tuča, obračuna – na ulici, na fakultetu, u lokalima za izlazak. Ali najveći nedostatak je uvek bio nepoznavanje jezika države. Svi su se trudili da što više nauče srpski. Ne zato što se mađarski jezik nije mogao koristiti, već zato što kao student više nije bilo moguće snaći se bez znanja srpskog. Stekao sam na fakultetu diplomu na smeru finansijskog menadžmenta, što je pokrivalo radno mesto bankarskog službenika, ali nikada nisam radio u ovoj profesiji. Nisam ni tražio posao u ovoj oblasti, rekao je Robert Fejstamer.
Tokom studentskih godina, samostalno sam učio organizacioni razvoj i menadžment, pisanje i upravljanje konkursima, civilne, korporativne i državne oblike finansijskog upravljanja. U stvari, nisam čak ni tražio posao, on me je pronašao kroz moju omladinsku civilnu aktivnost. Tokom 2005. godine već sam osnovao i vodio opštinsko preduzeće za pisanje konkursa i ekonomski razvoj u Kanjiži – na zahtev tadašnjeg rukovodstva lokalne samouprave.
Od početka mojih srednjoškolskih godina, iz Mađarske su me stalno pronalazili sa mogućnostima daljeg obrazovanja i zapošljavanja, jer su mnogi moji drugovi iz razreda započeli studije u inostranstvu i tamo pronašli posao. Ne bih mogao da kažem koja sila me je zadržala – možda je to bila porodica ili drugovi iz razreda, ili kasnije aktivnosti u civilnoj sferi – ali nikada mi nije palo na pamet da se odselim iz Kanjiže. Možda je tome doprinelo i to što sam dobio priliku da putujem tokom studentskih godina, to jest početkom 2000-ih godina, naš sagovornik je podelio ova svoja lična iskustva sa nama.
– Trenutno radim kao gradonačelnik Kanjiže i ponekad zaista razmišljam kako sam došao dovde, budući da sam u javnom životu od 1998. godine, ali sam se stranačkom politikom počeo baviti tek posle 2007. godine, i kao rezultat toga, izabran sam na ovu funkciju 2016. godine, nakon 18 godina aktivnog javnog rada. I dalje verujem, kao što sam verovao i 1998. godine: vredi ostati u zemlji i boriti se za ciljeve u koje verujemo i sa kojima mislimo da možemo učiniti svet oko sebe boljim. Nije bilo lako donositi ove odluke, prolaziti kroz srednjoškolske i studentske godine u neizvesnom, ratnom periodu uz embarga, ali je uvek postojala nada da će sledeća godina biti bolja.
Zbog mog radnog mesta, imam drugačiji pogled na zajednicu, vojvođanske Mađare i naš opstanak, ali je i dalje veoma teško uporediti individualni prosperitet sa opstankom zajednice. Verujem da je ostajanje uz svoju domovinu stvar individualne odluke, ali sam siguran da svako ima volju da to učini. Ima onih koji ostaju u zemlji i biraju teži put, ima onih koji odlaze u inostranstvo, ali ih srce vuče za dom i vraćaju se stručno osposobljeni da ojačaju svoju zajednicu, a ima i onih koji se vraćaju samo kao „gosti” jer su svoju sreću pronašli u inostranstvu. Nemoguće je dati dobar savet po ovom pitanju, pošto je svaki život jedinstven i poseban. Ali ono što je sigurno jeste da svakome ko se oseća malo nesigurno oko toga da li da ode ili ostane, savetujem da ostane i bori se za svoju zajednicu – tako što će ovde studirati, ovde raditi i ovde osnivati porodicu. Nije lako nigde, ali ovde u zemlji situacija je mnogo lakša nego što je bila pre 30 godina, čuli smo od Roberta Fejstamera.
OVDE MI JE MESTO
Dr Viktor Brusnjai: Verujem da se i ovde može izgraditi budućnost, ako ste uporni, odlučni i ne odustajete
Dvadesetosmogodišnji dr Viktor Brusnjai diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, trenutno je rezident interne medicine i skoro dve godine radi na Institutu za plućne bolesti u Kamenici. Njegovu karijeru pokreće porodična motivacija, uporno učenje i dubok osećaj profesionalizma, kao i ubeđenje da se u Srbiji može uspeti ako je neko spreman da posveti vreme i energiju svojim ciljevima.
– Oduvek me je zanimala medicina. Zdravstvo je porodična tradicija koja seže nekoliko generacija unazad: moji roditelji i brat rade kao stomatolozi, jedan od mojih deda je bio lekar, drugi veterinar, moj stric se takođe opredelio za lekarsku profesiju, a baka je pomagala ljudima kao farmaceut. Privukla me je oblast opšte medicine. Osetio sam da se ovde mogu ostvariti. Završio sam školovanje u mađarskom odeljenju Gimnazije „Svetozar Marković” u Novom Sadu. Na kraju osnovne i srednje škole dobio sam Vukovu diplomu. Takođe sam se trudio da dobro studiram na Medicinskom fakultetu, pa mi je zahvaljujući ovim rezultatima dodeljeno nekoliko stipendija, uključujući državnu, pa i osnovnu stipendiju Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, kao i stipendiju „Dositeja”. Studentske godine su bile ispunjene napornim radom. Već u prvoj godini sam naučio da nema slobodnog leta. Učio sam svaki dan, nisam čekao ispitne rokove. Medicinska karijera zahteva ne samo znanje, već i strpljenje, marljivost i, pre svega, istrajnost, rekao je dr Viktor Brusnjai, koji je nakon diplomiranja praksu obavio na odeljenju za endokrinologiju univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine, a zatim je pola godine radio u novosadskoj službi hitne pomoći. Nakon toga je dobio svoj sadašnji posao, u Institutu za plućne bolesti u Kamenici.
– Mogu sebe nazvati srećnim što sam relativno brzo uspeo da dobijem stalni posao. Međutim, od prošlog leta sam odlučio da se specijalizujem za internu medicinu. Ovo su petogodišnje postdiplomske studije koje zahtevaju mnogo energije i vremena pored mog trenutnog posla, ali se dugoročno isplati, čuli smo od našeg sagovornika, kome je blizina zajednice i porodice uvek bila važna. Zato nikada nije razmišljao o studiranju ili radu u inostranstvu.
– Dobro sam govorio srpski i pre nego što sam počeo da studiram na fakultetu, tako da nisam nailazio ni na kakve jezičke barijere. Stručni termini na latinskom nisu mi pravili probleme, jer mi je srednjoškolsko obrazovanje pružilo dobru osnovu, pa sam se mogao uglavnom koncentrisati na savladavanje medicinske terminologije. U klasi nas je bilo oko dvesta, ali se razvila jedna prijateljska atmosfera. Razvio sam mnogo novih odnosa i stekao mnogo prijatelja. Mnogo puta smo učili zajedno sa našim sadašnjim kolegama, pomagali jedni drugima, a taj zajednički rad i podrška su nam mnogo pomogli da se lakše nosimo sa izazovima. Bilo je strožih i blažih profesora, ali nikada nisam imao neprijatnih iskustava, dodao je Viktor Brusnjai, koji veruje da se i ovde može izgraditi budućnost, ako ste uporni, odlučni i ne odustajete. Naišao je na podršku i na svom trenutnom radnom mestu. Kako kaže, tim je veoma dobar, a rukovodstvo je razumno i spremno da pomogne. Istovremeno, često sreće pacijente koji govore mađarski i koji rado razgovaraju sa lekarom na svom maternjem jeziku. Ovo može biti posebno važno tokom složenijeg bolničkog lečenja, jer su razumevanje bolesti i izgradnja poverenja suštinski delovi oporavka.
– Mislim da vredi pokušati i ovde. Nije uvek lako, ali ako je neko spreman da uči i razvija se, naći će svoje mesto. Mnogi ljudi odustaju od ovog puta na početku i razmišljaju samo o mogućnostima u inostranstvu, iako ne morate odmah svemu okrenuti leđa. Jezičke barijere se takođe mogu savladati. Srbija je za mene moj dom. Ovde sam odrastao, ovde su moji koreni, ovde je moja porodica. Osećam da ovde pripadam, naglasio je naš sagovornik, koji bi želeo da u budućnosti uspešno završi specijalizaciju i na duže staze nastavi karijeru u Institutu za plućne bolesti u Kamenici.
Nyitókép: Robert Fejstamer (fotografija Arpada Gergelja) i dr Viktor Brusnjai (fotografija Vladimira Đurovića)
