Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Nakon završetka srednje škole, vredi se odlučiti za nastavak studiranja na fakultetu ili na visokoj strukovnoj školi u Vojvodini/Srbiji. Znamo da je zbog blokada i protesta visoko obrazovanje trenutno u veoma komplikovanom i haotičnom stanju, ali verujemo da će se situacija poboljšati. U narednim nedeljama, naši sagovornici u našem novinskom serijalu govoriće o karijernim odlukama, prednostima studiranja u domovini, poteškoćama sa srpskim jezikom, kao i o prevazilaženju njih. Razgovaraće o prednostima postojanja Studentskog doma „Evropa” u Novom Sadu, o sigurnosti koju pružaju studentske stipendije za sadašnje i buduće studente koji studiraju u Vojvodini, kao i o činjenici da je učenje jezika većinskog naroda, umrežavanje koje se gradi, kao i raznolikost kvalitetnih slobodnih aktivnosti prilike koje vredi iskoristiti. I da vredi ozbiljno razmisliti o nastavku studiranja u domovini.
MOJE ZNANJE ME PRATI KROZ CEO ŽIVOT
Aniko Detki Kokai, psihološkinja i psihoterapeutkinja: Ako ozbiljno shvatite ono što radite i postanete dobar profesionalac, možete uspeti i ovde
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Aniko Detki Kokai iz Temerina diplomirala je na katedri za poslovnu psihologiju Fakulteta „Dr Lazar Vrkatić” Univerziteta Union u Novom Sadu. Zatim je završila četvorogodišnje stručno usavršavanje, nakon čega je postala psihoterapeutkinja. Njen dugoročni plan je uvek bio da živi i radi u svojoj rodnoj zemlji.
– A za to je bilo neophodno da steknem diplomu u Srbiji. Znala sam da ako svoju budućnost zamišljam ovde, neophodno će biti učenje srpskog jezika. Zbog nedostatka osnovnog znanja jezika, u početku sam se suočavala sa ozbiljnim poteškoćama na fakultetu, ali sam mislila da će ove godine biti dobar period da naučim srpski, pa da nedostatak znanja jezika kasnije ne izaziva probleme. Morala sam istovremeno da savladam stručnu terminologiju i svakodnevni govor, dok sam morala da polažem i usmene ispite, da komuniciram i da ostvarujem rezultate. Učenje je napredovalo sporo i sa mukom. Prevodila sam, beležila i provodila duge sate radeći na dužim, žargonskim rečenicama. Imala sam mnogo ispita i na nekima sam pala, ali sam morala da stanem na noge i krenem dalje. Mnogo mi je pomoglo to što sam bila okružena profesorima, kolegama iz klase i studentima koji su me podržavali i delili sudbinu samnom. Mnogi od njih su u početku bili u sličnoj situaciji, pa su se prema meni ophodili sa razumevanjem. Mnogi profesori su prepoznali naše jezičke poteškoće, ali su ipak sa odobravanjem govorili o nama pred drugima. Dali su mi mogućnost za odvojene konsultacije ili da polažem ispite u manjim celinama. Međutim, nisu mi smanjili zahteve, naše ocene su bile realne, ali je svaka povratna informacija takođe priznavala naš trud. Kako je vreme prolazilo, sve više sam imala osećaj da napredujem, da se razvijam, više razumem i više rezultata ostvarujem. To mi je dalo nadu. Shvatila sam da učenje jezika nije nemoguća misija, već dugoročna investicija. Ako živite u Srbiji, morate se sa tim suočiti u nekom trenutku, naglasila je Aniko Detki Kokai, koja je dodala da voli svoju profesiju, što ju je ohrabrilo da istraje.
– Biti psiholog je za mene poziv, a ne samo izabrani smer. Ne znam kako bih uspela da je završim da sam izabrala smer koji mi se nije sviđao, koji mi nije bio blizak. Pored ljubavi prema profesiji, podrška mojih roditelja i moj sopstveni osećaj svrhe i istrajnost takođe su bili veoma važni. Nisam imala sumnju da ću ovo odraditi do kraja. Oduvek sam Novi Sad smatrala posebnim gradom. Ovde sam studirala kao srednjoškolka, tako da mi lokacija nije bila strana. Volela sam njegov živahni kulturni život i način na koji širi vidike, a istovremeno nudi i mnoge mogućnosti za provod, što nije zanemarljiv faktor iz perspektive jednog studenta. Takođe bih istakla značaj Studentskog doma „Evropa”, iako nisam tamo živela, jer u to vreme nije još postojao. Ali danas ovaj dom predstavlja ogromnu vrednost za mađarske studente: formira zajednicu, pruža mogućnosti za povezivanje, tu nastaju prijateljstva i pruža duhovnu pozadinu onima koji se bore sa sličnim poteškoćama, objasnila je naša sagovornica.
Aniko Detki Kokai je završila master studije 2014. godine, pa je započela svoje studije za psihoterapeuta 2015. godine.
– Sada radim privatno kao psihoterapeut. Ovog proleća sam otvorila sopstveni psihološki centar. Ovaj centar daje podršku ljudskim i porodičnim odnosima. Takođe sprovodim psihološke procene, ali se bavim i psihoterapijom, uključujući sistemsku terapiju za porodice i parove. Radim na dva jezika – na srpskom i mađarskom –, a srpski jezik mi više ne predstavlja prepreku. Ovo znanje koje sam stekla – i moja diploma i moje znanje jezika – pratiće me kroz ceo život. Gde god da radim, bez obzira na to kako se moj profesionalni put bude menjao, uvek mogu da se oslonim na to. Samostalnost, sloboda i odgovornost sopstvenog posla dolaze sa mnogim teškoćama, ali njegove radosti su neprocenjive. Ne bih mogla da zamislim da dugo živim u inostranstvu. Osećam da mi je ovde dom, ovaj sistem mi je poznat, ovi ljudi su moje tačke povezivanja. Važno mi je da budem blizu svoje porodice. Verujem da ako osoba ozbiljno shvata ono što radi i postane dobar profesionalac, može se afirmisati i ovde, može se snaći i u svojoj zemlji. Naravno, mora se raditi – kao i svuda – i mora se uložiti mnogo energije da bi se neko afirmisao, ali rad donosi plodove. Svako ko oseća poziv za neku profesiju može pronaći svoje mesto i u Srbiji, naglasila je Aniko Detki Kokai.
UČENJE TOKOM CELOG ŽIVOTA
Janoš Puškaš, direktor Pedagoškog zavoda Vojvodine: Budimo radoznali i otvoreni za nova znanja
– Ako bih govorio o svojoj karijeri, verovatno bih počeo od toga da sam, kada sam završio osnovnu školu na mađarskom nastavnom jeziku, nastavio sam da se školujem u Srednjoj medicinskoj školi u Zrenjaninu, gde sam maturirao na farmaciji. Zatim sam diplomirao na Tehnološkom fakultetu „Mihajlo Pupin” kao nastavnik informatike. U to vreme sam osećao da nisam još zatvorio knjigu, već da sam je tek otvorio, jer znamo da se veštine stečene diplomom i veštine koje se očekuju na poslu često ne poklapaju. Zato sam redovno pohađao kurseve i išao konferencije, pa sam se stalno usavršavao. Istraživači danas to nazivaju učenjem kroz ceo život, naglasio je Janoš Puškaš, direktor Pedagoškog zavoda Vojvodine.
– Kao i svaka mlada osoba devedesetih godina, i ja sam imao mnoga pitanja: ko sam ja, odakle potičem, ko su moji preci, kako su živeli, kako su se snalazili? U to vreme sam čak napravio i porodično stablo, pa sam se upoznao sa tim da su moji preci bili jednostavni ljudi, koji su služili sebi, svojim porodicama i svojoj zajednici. Ustajali su ujutru i radili svoj posao. Mislio sam da ni ja nemam šta drugo da činim nego da radim svoj posao, pa sam nastavio da učim, pohađao sam formalne obuke i išao sam na konferencije, uz to sticajući iskustva iz svakodnevnog života. Tada to nisam znao, ali danas istraživači to na engleskom nazivaju „lifewide learning”.
Sve je to dovelo do toga da, iako nisam dobio posao nastavnika informatike kada je nastavnica fizike u školi otišla u penziju, sa 35 godina sam se prekvalifikovao za nastavnika fizike i tehničkog obrazovanja u Beogradu. Dobio sam stalni posao i mogao sam da ostanem dete među decom: radoznao i prijemčiv za nove stvari. Kada sam postao direktor Pedagoškog zavoda Vojvodine, imao sam priliku ne samo da pohađam kurseve usavršavanja i da učestvujem na konferencijama, već i da ih organizujem. Ponosan sam što je zavod organizovao kurseve usavršavanja koji služe razvoju digitalnih kompetencija. Tokom njih smo ne samo predstavili prednosti tehnološkog razvoja, već smo skrenuli pažnju i na opasnosti. Podstakli smo nastavnike da međusobno dele svoja iskustva kako bi zaštitili decu, objasnio je naš sagovornik, koji je dodao i sledeće:
– Među konferencijama bih istakao temu interkulturalnosti u obrazovanju – kako možemo živeti zajedno, a ne samo jedni pored drugih, u jednoj multikulturalnoj zajednici. Pored toga, pokušavamo da organizujemo i nove programe, na primer zelenu pedagogiju. Kroz njih pokušavamo da oktkrijemo preliminarnim istraživanjima šta je zaista potrebno i kako to možemo prikazati na način koji koristi našoj zajednici. Sve ovo spominjem zato što moramo stalno da učimo, tražimo mogućnosti, da se ne navikavamo i da ne bežimo, već da se suočimo i da se uhvatimo ukoštac sa problemima, naveo je Janoš Puškaš, koji je govorio i o tome da se ljudi tokom života suočavaju sa raznim zadacima:
– Iskrslo je da mi, mladi ljudi koji smo dolazili u jedno kulturno udruženje, čije je rukovodstvo ostarilo, oživimo to udruženje. Tamo se podučava tokom vikenda, sa interaktivnim tablama, pa održavamo kurseve koji omogućavaju deci iz mešovitih brakova da uče o našoj kulturi i vide da je dobro nastaviti školovanje na mađarskom jeziku.
2019. godine mi je ukazana čast da su me zamolili da ponovo pokrenem fudbalski klub „Lehel” u Mužlji. Prihvatio sam ovaj izazov, a danas smo stigli do toga, da imamo zatvoreni teren sa veštačkom travom i pružamo mogućnosti svim uzrastima da igraju fudbal i slobodno treniraju. Imamo i ženski tim do 15 godina, a u narednim danima registrovaćemo i prvi ženski tim za odrasle, sa kojim ćemo se takmičiti od septembra. Imamo i ženski i muški rukometni tim, koji postižu dobre rezultate širom Vojvodine, saznali smo od našeg sagovornika, koji smatra veoma prikladnim i istinitim sledeći citat Ludviga van Betovena: „Čak i najveći talenat može biti izgubljen usled navike”.
– Kada sam posmatrao svoje pretke, video sam da iako su spolja delovali rezignirano rutinom, oni su se zapravo borili za egzistenciju iz dana u dan. Svaki dan su počinjali iznova, a ako bi suša odnela useve, ponovo su orali i sejali, verujući da će sledeći put uspeti. To je ono što sam naučio od njih: moramo se obrazovati ako želimo da idemo u korak sa vremenom, i moramo obratiti pažnju na promene koje se dešavaju oko nas, kako bismo mogli da služimo sebi, svojim porodicama i našoj zajednici, naglasio je Janoš Puškaš.
Nyitókép: Aniko Detki Kokai i Janoš Puskaš
