„Lep je osećaj služiti zajednici i stvarati vrednosti“

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Predsedništvo Udruženja vojvođanskih mađarskih novinara dodelilo je ove godine nagradu za mladog novinara godine Denešu Furou, novinaru „Mađar soa”. Nagrada nije samo priznanje za njegova profesionalna dostignuća, već i za posvećenost sa kojom je svakodnevno prisutan u redakciji, bilo da se radi o onlajn vestima, reportažama za vikend ili komentarima. Za Deneša, istorija nije samo stručna sprema, već i živi odnos, što je jasno vidljivo i u njegovim člancima. U našem razgovoru dotakli smo se raznih pitanja, od početnog iznenađenja, preko potrage za njegovim profesionalnim putem, do njegovih budućih planova, uključujući i to, kako se od istoričara pretvorio u strastvenog novinara, a i koje ga teme najviše zanimaju.

Kakva sećanja imaš iz svog detinjstva, koje su stvari bile predmet tvoga interesovanja u to vreme?
– Moji roditelji su se 1991. godine preselili u Mađarsku sa mojim jednogodišnjim bratom, bežeći od rata i pokušavajući da tamo započnu novi život. Međutim, godinu dana nakon mog rođenja, vratili smo se kući u Temerin, gde i danas živim. Pošto mi je majka rođena u Tordi, često sam provodio leta u Tordi, gde su živeli baka i deka, kao i prijatelji. Imam lepe uspomene na detinjstvo. U tom periodu, kao i moji vršnjaci, moj svakodnevni život je bio određen igrama i radostima bezbrižnog detinjstva, ali kako sam bivao stariji, moja interesovanja su se sve više pomerala u drugim pravcima. U tom pogledu, moj stariji brat, Andor, odigrao je odlučujuću ulogu. On je još u osnovnoj školi odlučio da će postati nastavnik istorije, pa je često okretao stranice knjiga o istroiji. Sa pet ili šest godina sam i ja listao te knjige, gledao slike, i u meni se razvila ljubav prema istoriji koja je ostala sa mnom od tada.

Da li se još uvek sećaš prvog puta kada je jedan od tvojih novinskih članaka objavljen u štampanom izdanju? Kakav je bio osećaj tada, a koliko se danas osećaš drugačije i iskusnije?
– Da budem iskren, teško mi je da se setim tog prvog članka. Istina je, nije bilo tako davno, samo pre šest godina, ali sam od tada napisao toliko članaka da mi prvi baš i ne pada na pamet, ili ga se barem ne sećam baš najbolje. Kao što sam pomenuo, počeo sam da radim u „Mađar sou” pre šest godina, i u početku sam se bavio prevodima. Moj prvi pokušaj očigledno nije ispao onako kako su urednici zamislili, ali su mi pomogli, dali savete i pokazali put. Vremenom se razvio stil i pristup koji je bio prihvatljiv i iz profesionalne perspektive. Nakon toga, pisanje tekstova je postala rutina. Moje prvo priključivanje onlajn odeljku je bilo nešto kasnije, nakon godinu i po dana, takođe u svojstvu prevodioca. Morao sam i tamo prvo da vežbam, sve je bilo novo, ali posle otprilike pola godine već sam bio raspoređen i zapravo. Moja prva onlajn dužnost bila je krajem jula 2021. godine, i morao sam da pišem o požaru u Bačkoj Topoli. Bila je to važna vest, pa sam morao brzo da delujem. Moje kolege su se trudile da pomognu na svaki način da sve ide glatko, i na kraju smo uspeli da rešimo zadatak. Sada uglavnom radim na onlajn platformi, ali naravno pišem i za štampano izdanje, uglavnom komentare, kao i reportaže i intervjue za vikend dodatak. Rad na mreži mi je postao toliko prirodan da se potpuno stopio sa mnom. Sve ide rutinski, čak ni ne primećujem da je prošlo pet ili čak osam sati, toliko sam uronjen u posao. Osećam da sam stekao mnogo iskustva tokom proteklih godina, ali naravno da i dalje postoje greške koje treba ispraviti. Trudim se da se stalno usavršavam.

Diplomirani si istoričar, a tvoje interesovanje za prošlost se pojavljuje u mnogim tvojim tekstovima. Kako ti ta pozadina pomaže u novinarskom radu?
– Ova pozadina je očigledno presudna, budući da prvenstveno volim da se bavim istorijskim temama. Više puta sam objavljivao članke ove vrste u rubrikama „Mađar soa”. Kada sam još češće bio na terenu, nekoliko puta sam izveštavao o komemoracijama u Čurugu, na primer, a pisao sam i o burnoj sudbini Mađara u Čurugu. Iako sada radim puno radno vreme kao novinar, nisam potisnuo zanimanje istoričara u drugi plan. Pored svog posla, nastavljam da se bavim istraživanjem, uglavnom temama lokalne istorije, ali me zanima i prošlost celog regiona.

Da li imaš novinski članak ili serijal na koji si posebno ponosan?
– Da, imam ih nekoliko. Jedan od onih koje sam već pomenuo je moja reportaža o sudbini Mađara u Čurugu, što je bio moj prvi vikend članak. Moja koleginica Čila David i ja smo izašli u Čurug jednog tmurnog zimskog dana. Posetili smo kuće mađarskih porodica koje su prognane početkom 1945. godine. Stigavši na obale mrtve Tise, obišli smo kuće jednu po jednu, jer smo na osnovu dostupnih izvora uspeli da gotovo tačno utvrdimo zgrade u kojima su nekada živeli Mađari, a koje je moja koleginica Čila David pokušala da fotografiše iz što više uglova sa svojom karakterističnom revnošću. Osvrćući se unazad, to je takođe igralo ulogu u tome da je su nas prijavili policiji, koja nas je legitimisala. Nismo upali u veće probleme, ali ovaj incident čini okolnosti ovog novinskog članka još nezaboravnijim. Nakon toga, otputovali smo u Bečej, gde sam razgovarao sa Julijom Teleki o iskušenjima koja su se dogodila pre skoro osam decenija. Iako se ona sama nije mogla sećati događaja koje je tada preživela, uspela je da stvori detaljnu sliku o užasima logora smrti u Bačkom Jarku na osnovu kasnijih iskaza njenih rođaka i drugih preživelih. Bio je to dirljiv i emotivno nabijen razgovor, koga ću se uvek sećati. Pisanje tog članka je takođe bilo određeno ovim iskustvima. Druga tema koja mi je draga su dunavski mostovi u Novom Sadu. O njima sam pisao više puta, bili su predstavljeni u kalendaru „Mađar soa”, kao i u vikend dodatku „Hetvege”. Sada radim na novom, sveobuhvatnijem serijalu, jer uvek postoji neki novi detalj koji još nije istražen. Gotovo mogu reći da dobro poznajem istoriju dunavskih mostova u Novom Sadu, ali još uvek ima mnogo toga da se istraži na tu temu kako bi bila što potpunija.

Pomenuo si i da si stalni član tima „Magyar Szó Online”. Šta je za tebe najveći izazov pri ​​ovom radu?
– Član sam tima „Magyar Szó Online” više od četiri godine i mogu reći da je naporan zadatak pratiti i, pre svega, odgovoriti na izazove koji se javljaju. Biti član onlajn tima znači veliku odgovornost, pošto, zahvaljujući alatima masovnih medija, naši čitaoci se informišu iz članaka koje objavljujemo, njih će prvo videti. Stoga, dežurni mora pokušati da što preciznije, ispravnije i sažetije formuliše suštinu date vesti. To je često veoma teško, jer morate obratiti pažnju na mnogo stvari odjednom, pa se u tekstovima neizbežno mogu naći jedna ili dve greške, koje se naravno mogu ispraviti, ali uvek zahtevam maksimum od sebe. Možda je najveći izazov za mene da iz svake vesti izvučem maksimum, i da našim čitaocima pružim zanimljive informacije od javnog interesa, što tačnije i brže moguće.

U skorije vreme čujemo mnogo o tome da se profesija novinara izrazito promenila u poslednje vreme. Koliko perspektive vidiš u novinarstvu za jednog mladog Mađara iz Vojvodine danas?
– Istina je, danas se posao novinara menja i sve više je povezan sa onlajn prostorom. U prošlosti su novinari bili veoma poštovani, posebno u selima, smatralo se velikim događajem ako bi ih neko „piskaralo” počastilo posetom, a istovremeno, i pristup političara je bio potpuno drugačiji. Međutim, internet je, kao i u mnogim drugim oblastima, doneo radikalne promene u ovoj oblasti. Danas političari lako mogu da obaveste svoje pratioce o svim važnim vestima putem društvenih mreža, tako da im više nije neophodan rad novinara. Pored toga, doživljavam da je poštovanje prema profesiji novinara opalo, posebno u ovim turbulentnim vremenima. Bio sam užasnut kada sam nedavno šetao ulicama Novog Sada i video male zidne nalepnice koje podstiču na vešanje novinara. Naravno, ne želim nikoga da obeshrabrim da se bavi novinarstvom, ali bih svakako naglasio da je ova karijera vredna izbora samo za one koji osećaju snažnu posvećenost tome i istinski vole ono što rade. Mladi Mađari u Vojvodini takođe imaju razne mogućnosti ako se odluče za profesiju novinara. U našim medijskim kućama mogu da nauče trikove ove profesije od mnogih iskusnih i odličnih kolega, mogu da putuju na mnoga mesta, upoznaju mnoge ljude, kao i da se upoznaju sa temama o kojima su ranije imali samo površno znanje. A kroz profesionalni razvoj, pred njima se otvara čitav niz mogućnosti. Kao i druge profesije, novinarstvo takođe dolazi sa mnogim poteškoćama i izazovima, ali istovremeno ima i svoje lepe strane koje daju motivaciju u svakodnevnom životu. Lep je osećaj služiti zajednici i stvarati vrednosti, a isto tako i kada jedan dobro napisan novinski članak stvarno ima uticaj na čitaoce. Novinarstvo se može posmatrati i kao poziv, gde možemo da stvorimo prave vrednosti svojom radoznalošću, profesionalnim znanjem i istrajnošću.

Kako si se osećao kada si saznao da si dobio nagradu za mladog novinara godine? Šta ti ovo priznanje znači?
– Pre svega, bio sam veoma iznenađen, jer uopšte nisam očekivao da ću dobiti ovo priznanje. Bio sam na odmoru kada mi je brat rano ujutru poslao poruku sa čestitkom. U početku nisam znao šta da mislim o svemu tome, nisam razumeo šta se dešava, samo sam pomislio da se dogodilo nešto važno što mi još nije poznato. Onda sam to potražio na Fejsbuku, i tada sam video da sam zaista nagrađen. Ovo priznanje nije samo jedna povratna informacija za mene da sam na pravom putu, već i svojevrsni podsticaj da nastavim sa svojim radom i da se profesionalno razvijam. Naravno, zahvalan sam i kolegama koji prate i podržavaju moj rad, cene šta i kako radim. Priznanje je takođe potvrda i motivacija da svoj posao ubuduće obavljam još posvećenije. Nadam se da je ovo samo jedna stanica u mojoj karijeri i ​​da me u budućnosti čeka mnogo ovakvih inspirativnih trenutaka.

Kakvi su tvoji planovi za blisku budućnost? Koje te teme sada najviše motivišu, ili čak i neke nove oblasti koje još nisi istraživao kao novinar?
– Trenutno se uglavnom bavim istorijskim temama, kao što sam već napomeno, ponovo radim na tekstu o istoriji mostova u Novom Sadu. Za sada ne planiram da se bavim novim oblastima, ali bilo je primera gde sam se okušao negde drugde. Na primer, dobio sam zadatak sportskog novinara, koji mi je do tada bio potpuno stran, ali sam ga rešio. Međutim, trenutno manje razmišljam o profesionalnom razvoju ili karijeri nego ranije, jer tokom leta očekuju me radosti očinstva, tako da će se u narednom periodu moje misli prvenstveno vrteti oko moje male porodice.