Dogovor Evropske Unije i Turske o migracijskom talasu, čija je primena počela u ponedeljak, analitičari ocenjuju različito. Velika očekivanja stoje vezana uz ovaj sporazum, pošto je migrantska kriza jedna od najtežih koje tište Evropu. Kritičari sporazuma, između ostalih i Amnesty International, kažu da je ovaj sporazum nehuman, i da se iz Evropske Unije niko ne bi smeo sistematski vraćati u Tursku. Drugi govore da dogovor ne može zaista pomoći u rešavanju problema, s obzirom na broj izbeglica koji se nalazi u Grčkoj i s obzirom na nove mase koje mogu stići tokom leta. Druga kriza koja potresa Evropu je svakako jačanje islamističkih terorističkih organizacija, kao i sve intenzivnije jačanje ekstremno desničarskih snaga. Spoljnopolitički novinar lista „Politika“, Miroslav Lazanski, pokušava za naš list da odgovori na pitanja kako Evropa može da izađe na kraj sa ovim problemima koji kontinent bacaju u potpuni haos.
LICEMERJE ZAPADA
Kako ocenjujete dosadašnju efikasnost sporazuma između EU i Turske?
– Za sada je jasno samo da je Turska sklopila dobar dil sa Evropskom Unijom. Do sada je Turskoj dodeljeno 3 milijarde evra pomoći, a država može, ubuduće, verovatno da računa i na novu novčanu pomoć. Pored toga, postignut je i napredak u pogledi procesa pridruživanja EU, kao i u pogledu liberalizacije viznog režima. Prema dogovoru, u poslednja dva dana, nekoliko stotina migranata je vraćeno iz Grčke u Tursku, sto je zanemarljiv broj u odnosu na sve izbeglice koliko ih je do sada stiglo u Evropu. Uopšte nisam siguran da ovaj sporazum može rešiti krizu, ali je proces tek započet, te ne smemo ishitreno davati ocene. Sa druge strane, razumem ja i Tursku, jer trenutno na njenoj teritoriji već živi između dva i tri miliona izbeglica.
Kako bi se ova kriza mogla rešiti pravedno i efikasno?
– Po mom mišljenju, u pogledu izbegličke krize ne postoji pravedno rešenje. Države Evropske Unije koje su doprinele rušenju režima Moamera Gadafija, mislim prvenstveno na Francusku i Veliku Britaniju, sada se elegantno izvlače. Velika Britanija jedva da je primila izbeglice iako je, za one koji poznaju situaciju, jasno ko je uopšte pokrenuo „ofanzivu“ na Bliskom Istoku. Da li ove involvirane zapadne države mogu dati racionalan odgovor na pitanje zbog čega je uopšte trebalo napasti Libiju. Samo zato što je Gadafi bio diktator?! Na Bliskom Istoku se svaka država, izuzev Izraela, temelji na diktaturi ili poludiktaturi, niti jedna zemlja tamo se ne može nazvati demokratskom. Prvo što je Bliski istok jako uzburkan, a sada se čude što je prema zapadnim zemljama krenuo talas ljudi, neviđen u poslednjih nekoliko decenija. Tuđ račun ne bi nikako trebalo da se naplaćuje zemljama bivše Jugoslavije, kao ni Mađarskoj ili Češkoj.
JAČANJE DESNICE
Pored izbegličke krize, drugi najveći problem Evrope je teroristička pretnja. Jačanje islamističkih terorističkih organizacija, a paralelno sa tim i jačanje ekstremno desničarskih snaga potresaju kontinent do temelja. Koliko se Evropa približila nekoj vrsti „ratnog stanja“?
- Ne bih rekao da se Evropa približila bilo kom tipu rata. Desnica je jačanje započela još pre migrantske krize, skoro u svim zemljama Evropske Unije. Naravno, desnica na vešt način iskorišćava aktuelna dešavanja i pokušava da proširi svoj uticaj na što šire slojeve evropskih društava. Pokušava da proširi mišljenje da evropski narodi ne bi trebalo da plaćaju tuđe greške i prihvataju više stotina hiljada migranata sa Bliskog Istoka. Možemo govoriti o ljudskim pravima ili rasizmu i ksenofobiji, ali u osnovi, a sad ne mislim na činjenicu da su migranti jeftina radna snaga, kakvi bi se protivargumenti mogli nabrojati naspram izjava da odeđeni evropski narodni ne žele da prihvate ljude koji dolaze iz drugih kultura. I to je prihvatljiv način mišljenja jer, na kraju krajeva, niko nema pravo da obaveže nikoga da protiv svoje volje pusti u svoju kuću goste koje ne želi. Niko nema pravo nikoga da obaveže da protiv svoje volje prihvati masu izbeglica. Sa druge strane, slabost levice je takođe problem, šta više, ja bih rekao da na evropskom nivou levica i ne postoji. Naravno, formalno-pravno gledano, postoje stranke leve orijentacije, ali su se te stranke udaljile od osnovnih ideja levice i većinom su prihvatile ideje kapitalizma. Klasična levica, u najužem smislu reči, više ne postoji. Paralelno sa slabljenjem levice započeto je jačanje desnice. Blok desničarskih partija je izrastao u najoriginalnije političke činioce: njihovi pogledi su rigorozni, ali i autentični.
TREBA DA SE IDENTIFIKUJU POKRETAČKI MEHANIZMI TERORIZMA
Šta mislite o konstatacijama da je u borbi protiv terorizma opravdano selektivno shvatanje ljudskih prava i sloboda?
– Nije verovatno da bi bilo koja evropska politička stranka bila voljna javno da se bavi ovom dilemom, a koja je, u intelektualnom pogledu, zaista veliki izazov za sve: trebalo bi ograničiti nečija prava kako ne bi bila povređena prava nekog drugog. Jedan od postulata demokratije je da svako koristi svoje slobode na način da time ne ugrožava slobode drugih. Inače bi se na ove pretpostavke mogao naći odgovor, i to mnogo elegantnije, a ne samo na način da se zaista ograničavaju prava pojedinaca. Na primer, vlasti imaju prava pooštriti uslove ulaska u države i kontrolu prelaza. Drugi ključ jeste jačanje saradnje između bezbedonosnih agencija. I Pariz i Brisel su dokazali da nivo saradnje među službama nije zadovoljavajući. Borba protiv terorizma zahteva globalnu saradnju. Nije istina da je terorizam novonastala pojava u Evropi i da se u koštac sa ovom pojavom ne mogu uhvatiti i službe i nadležni. Terorizma je bilo i ranije, još pre nego što se bilo šta desilo na Bliskom Istoku. Podsetimo se samo grupe Bader-Majnhof, IRE ili Karlosa. Evropa je imala više decenija da se suoči sa terorizmom i da se pripremi za borbu protiv njega, a na prvom mestu, u toj borbi je saradnja između sigurnosnih i bezbedonosnih službi. Sa druge strane, bilo bi važno da se u državama sveta stvori konsenzus u vezi pojma terorizma. Za sada ne postoji jedinstven stav u vezi toga šta se smatra terorizmom i ko se smatra teroristom. Neodrživo je da članove neke grupacije u jednoj državi poštuju kao borce za slobodu, a u drugoj da ih smatraju teroristima. Terorizam u svakom pogledu iziskuje jedinstvo. Bilo bi dobro da nadležni pokušaju da identifikuju pokretne mehanizme terorista, da otkriju šta se dešava u glavama onih mladih britanskih, švedskih ili nemačkih hrišćana, koji se ne vezuju ni na koji način za islamske zajednice u njihovim državama, a ipak prelaze na islamsku veru i odlaze da se bore na Bliski Istok. Da li ih pokreće avanturizam, višak enerigije, znatiželja, razočarenje u sopstvenu okolinu, materijalna dobra ili nešto sasvim drugo? Bilo bi dobro da dobijemo odgovor na ovo pitanje, pa zatim i da rešimo tu pojavu, a ne da se bavimo njom samo kada se teroristički čin već izvrši.
Prema vašoj oceni ima li Islamska Država unapred formulisan plan u vezi izvršavanja sledećeg terorističkog napada ili se to određuje neposredno pre akcije?
– Verovatno se dešava i na jedan i na drugi način. Na ovo pitanje teško mogu da dam adekvatan odgovor, jer nisam ni tajni agent, a ni terorista. Sigurno postoji jedan opšti, takozvani, master plan, ali se verovatno ravnaju i prema aktuelnostima. A to što Islamska Država, s vremena na vreme, objavljuje razne mape na kojima se vide države koje planiraju da napadnu, je većinom samo zastrašivanje. Ni jedna teroristička organizacija ne najavljuje unapred gde će izvršiti sledeći napad. Ove mape predstavljaju deo psihičkog terora i na taj način se pokušava sa držanjem evropskog stanovništva u stalnom strahu.
