“Očaravajuće tri godine“

Ekskluzivni intervju sa odlazećim američkim ambasadorom Kajlom Skatom

Márta Varjú

2019. augusztus 8., 20:25

Kommentek száma 0  A cikkhez tartozik képgaléria 

Odlazećem američkom ambasadoru Kajlu Skatu su me predstavili na oproštajnom prijemu kod ambasadora Crne Gore. Kad mi je ambasador Skat uzeo vizit kartu rekao je "Dobro veče gospođo", na mađarskom jeziku, sa divnim akcentom. Bila sam u čudu i odmah sam počela dapričam mađarski ubrzanim tempomo 75-godišnjem "Mađar sou". Ambasador me jemeđutim, s osmehom zaustavio da toliko baš ne zna mađarski. Razgovor smo nastavili na srpskom i tako je prilikom tog našeg slučajnog susreta u sali za sastanke predsedničke rezidencije subotičkog Hotela “Galerija“nastao ovaj eksluzivni intervju za "Mađar so".

Kajl Skat, ambasador Amerike (Foto: Arpad Gergelj)

Kajl Skat, ambasador Amerike (Foto: Arpad Gergelj)

Gospodine ambasadore, ako bistena kraju svog mandata sumirali utiske o Srbiji šta biste rekli?

– Odavno radim u diplomatiji, ovaj mandat mi je deveti po redu.  Prilikom svakog odlaska obuzimaju me uzbuđenost i nemir zbog budućnosti, ali i tuga što se sad oproštam od ove čudesno lepe države u kojoj sam proveo tri godine i stekao veliki broj prijatelja. U meni su sada pomešana osećanja radosti i tuge. 

Amerika ovde, a naročito u nekadašnjoj Jugoslaviji, dugo je smatrana novim svetom. Kad ste došli u Srbiju da li ste otkrili svoj novi svet?

– Mi u Americi smo još uvek novi svet iza sebe same. Ovde sam bezbroj puta čuo da su u vašem kraju jeli zlatnim viljuškama dok za moju domovinu još niko nije niznao. Mogu da kažem da je Srbija za mene bila novi svet, novi mandat, nova država koju baš i nisam najbolje poznavao. Ali, imao sam priliku da saznam brojne novine. Za vasje to prirodno, na mene je sve to delovao snagom novine. Najlepši deo našeg posla jeste u tome što nam se neprekidno pruža prilikaza nova saznanja,da upoznamo običaje, ljude, politiku, istoriju, državu.  

Da li ste na kraju mandata donekle promenili sliku koju ste bili stvorilio Srbiji?

– Došao sam sa realnim idejama. Naravno, dobro sam se pripremio iz istorije, učio sam je iz srednjoškolskih udžbenika, kako bih mogao vašim očima da posmatram ovdašnje prilike. Hodao sam otvorenih očiju. Primao sam. Nailazio sam na novinei zanimljivosti. Susreosam tužne stvari, mnogotužnijenego što sam verovao.Za protekle tri godine saznao sam mnogo o Srbiji. Bio je to očaravajući period, ne samo za mene nego i moju porodicu.

Osećate li potrebu da se u budućnosti ponekad vratite?

– Naravno, dolaziću. Mora da prođe neko vreme da sve slegne u nama. Ali, je sigurno da ću sporodicom ponovo doći u Srbiju.  

Da li ste imali priliku osim Beograda da upoznate i neke naše krajeve, mislim posebno na Vojvodinu?

– Od prvog trenutka sam se držao toga da ne bih voleo biti američki ambasador samo u Beogradu nego i u celoj Srbiji. Nema u državi grad sa najmanje 100.000 stanovnika koji nisam posetio. Mnogo puta sam bio u Vojvodini. ne samo zbog toga što je blizu Beograda nego i zbog toga što volim tuaustrougarsku atmosferu koja se ovdeoseća. Bio sam u Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Kikindi, Somboru, Apatinu, i više mesta u Banatu. Svugde sam bio u Vojvodini gde postoje američke kompanije, jer imamo dobre odnose s vama. Najviše mi se dopada vaš način života. Tempo je malo sporiji, ali su ljudi otvoreniji, druželjubiviji nego u drugim krajevima. 

Da li ste se susreli sa vojvođanskim Mađarima?

– Naravno. Imao sam priliku da sretnem političare, javne ličnosti i parlamentarce vojvođanskih Mađara. Mađarska manjina u Srbiji, po mojim utiscima, neguje dobre odnose i sa Srbijom i matičnomdržavom Mađarskom.Uveren sam da od svih manjina koje sam imao priliku da upoznam u Srbiji, mađarska manjina je integrisana sa najboljim rezultatima.

Kakvi su vaši utisci o nama?

– Divni ljudi koji dosledno brinu o svojoj kulturi i jeziku i u interesu toga neguju dobre odnose sa Mađarskom i Budimpeštom, a istovremeno su lojalni građani Srbije.To je posebno važno, jer mađarska manjina može da posluži kao primer drugimakakojedna nacionalna manjinamožeda bude integrisanau svojoj domovini i da sačuva svoj identitet. To smatram veoma važnim. Bitno je to i za Srbiju, s obzirom na to da mnogi Srbi žive izvan Srbije i njima bi primer ovdašnjih Mađara moglo poslužiti kako treba da se odnose prema državi u kojoj žive i kako da sačuvaju svoj identitet.      

Mađarska nacija je preživela traumu Trijanona. Iduće godine će biti stogodišnjica. 

– Bio je potreban dugačak period da bi Mađaripreživeli tu traumu i mogli koračati dalje. Ali, su napravili te korake. Zato i kažem da suprimeriintegracije Mađara, očuvanjeidentiteta naroda i napredovanjeodličani pokazatelji. Svesni ste gde živite i da kao Mađari morate ostati građani Srbije. To jeste uspešna priča. I svi mogu to i da vide.

Govorite mađarski. Da li ste teško naučili naš jezik? (Do ovog pitanja smo razgovor vodili na srpskom, ali kad je ambasador čuopitanje okrenuo je priču na mađarski)

– Znam mađarski i pokušaću da vam odgovorim mađarski. Četiri godine sam radio u Budimpešti. Kad sam boravio tamo, govorio sam mađarski, međutim, od tada sam dosta zaboravio. Mađarski jezik je težak. Složena je gramatika. Fond reči je jedinstven i bogat i zbog togaako se ne vežba jezik,teško ga je govoriti. Nisam imao priliku da ga vežbam, a prošlo je 15 godina i zato mi sad nije lako da pričam mađarski. Malo ga još znam, malo mi još ide.

Ambasador Amerike u Srbiji i Marta Varju, glavna urednica lista (Foto: Arpad Gergelj)

Ambasador Amerike u Srbiji i Marta Varju, glavna urednica lista (Foto: Arpad Gergelj)

Hvala najlepše. Kakvo mišljenje imate o mađarskoj kulturi?  (Pitanje sam postavila na mađarskom)

– Lakše mi je da nastavim na srpskom.Mađarska kultura je čudesno lepa, ljudi su ponosni na nju, kao i na običaje i nošnju. To se vidi primera radai i po odnosima koje država Mađarska održavasa Mađarima u Srbiji. Proveo sam četiri godine u Budimpešti. Bio je to jedan od najlepših perioda provedenih u diplomatiji. Moji sinovi su tada još bili mladi. Voleli su Budimpeštu, naročito su obožavali sladoled u tom gradu. Naučili su na mađarskom da broje i ostalo. Obožavali su šetnje na Margit sigetu. Rado se sećamo tog perioda.      

Da li ste čuli za "Mađar so", jedinom dnevnom listu vojvođanskih Mađara koji će ove godine slaviti 75. godišnjicu?

– Kako da ne. Nažalost, ne čitam vaš list, ali vam s radošću čestitam 75. godišnjicu. Taj period je dugačak i zaista je velika stvar da je jedan manjinski list mogao tako dugo da opstane u Srbiji. Znam da je teška situacija u štampi. Nije lako preživeti teškoće, promene i pritiske koje nosi novo doba, ali vi ste uspeli u tome, i četitam. Znam koliko je ljudima važno da se informišu o stvarima koje se odnose na njihovu regionalnu i lokalnu sredinu. Na osnovu svojih iskustava u Srbiji mogu da kažem daljude ovde to i najviše zanima. Zbog toga je odlično što vojvođanski Mađari imaju svoj listiz kojeg se informišu, alii neguju svoj jezik. To što u listu pridajete veliku pažnju pitanjima koje se tiču mađarske zajednice, zaista je velika stvar. Zbog toga sam i uveren da je „Mađar so“ odrednica u životu mađarske zajednice u Srbiji. Želim vam mnogo sreće da još najmanje 75 godina radite uspešno.    

Ima li ambasador slobodno vreme za hobi?

– Nema. Barem ne toliko, koliko bih voleo da imam. Supruga i ja obožavamo kulturu, rado odlazimo u pozorište, bioskop i na koncerte. Sad smo u Hotelu “Galerija“, jer smo prethodno veče bili na premijeri filma “Ajvar“, na palićkom filmskom festivalu. Hobi mi je biciklizam, ali u Srbiji nisam mogao da se bavim biciklizmom jer bimi već sam pokušaj zadao brige. Volim da igram tenis, nekoliko puta sam i imao priliku da ga igram na Paliću i drugim mestima.

Sigurno pratite i sportske manifestacije?

- Kako da ne. Pre dve godine sam želeo da gledam Đokovića na Dejvis kupu u Nišu, ali nažalost, on je baš tada bio povređen. Poznajem i Mađara Đere Lasla. Pratim tenis, dok fudbal manje, jer je to kod vas jako opasno. Nije svejedno za koga navijate, jer se drugi navijači odnosi neprijateljski prema vama. Zbog toga, fudbal pratim iz daljine, za razliku odkošarke. Srbija je priznata košarkaška nacija, to važi i za vaterpolo, koji takođe rado gledam, kao i američke sportove poput bejzbola.

Koji su vaši dalji planovi u diplomatiji?

– Pripremam se za radikalne promene. Nakon isteka ovog mandata i 40-godišnjeg službovanja u diplomatiji odlazim u penziju. Verujem da je period koji sam proveo u Srbiji najlepši kraj moje karijere. Vraćam se u Ameriku.Deca su mi odrasla, ali smo im potrebni. Dugo smo bili odvojeni jedni od drugih. Supruga i ja smatramo da smo još dovoljno mladikako binakon odlaska u penziju putovali i videli svet, obišli krajeve u kojima još nismo bili. Uglavnom sam službovao po Evropi. Bio sam u Rusiji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Italiji, Austriju i Srbiji, ali mnoge krajeve još nisam video.

Po obrazovanju ste nastavnik nemačkog jezika i književnosti. Iz vaše biografije se vidi da govorite više jezika. 

- Istina, diplomirao sam nemački jezik, ali sam od samog početka radio na inostranim poslovima. Govorim sedam jezika. Osim engleskog i nemački, ruski, italijanski, francuski, srpsko-hrvatski, kao i hebrejski i mađarski koje sam najteže naučio.

Osim španskog, govorite na svim svetskim jezicima.

– Zanimljivo, dasam upravosad krenuo da učim španski, jer kad se vratim u Ameriku verujem da će mi biti potreban. Posle engleskog, španski je najčešći govorni jezik.

U kojoj državi vam je boravak bio najzanimljiviji?

- Veoma teško pitanje. Svugde je bilo uzbudljivo. Sve zavisi od toga u kom periodu je boravio čovek u nekoj državi. Jako smo voleli u Mađarskoj, pre svega zbog toga što je tamo školovanje moje dece bilo odlično rešeno. Druga polovina devedesetih,period pre ulaska Mađarske u Evropsku uniju bio jezanimljiv periodu istoriji Mađarske. Bilo je zanimljivo raditi i u Moskvi, ali što se tiče samog rada, tamo je bilo teško. Izrael je bio poseban po tome što ta država lebdi na granici krize. Radio sam i u misijama Evropske unije, to smatram veoma važnim, komlikovanim i ozbiljnim zadatkom. Svoju karijeru sam počeo u Hrvatskoj gde su ljudi kao i u Srbiji biliotvoreni, druželjubivi, i gostoljubivi. Da ne zaboravim ni Italiju gde su nas očarali melodičan jezik, način života, jela, istorijski spomenici. U svim mestima gde sam bio dobro smo se osećali i ponosan sam što mi je sve to omogućeno u karijeri.    

Kakvo je službovanje u manjim i većim državama?

– U većim državama, kod velikih sila, američki diplomata je mala riba. U manjim državama diplomate su važniji i otvara im se mogućnost da održavaju kontakate na višim nivoima i možemo pregovarati na najvišem nivou vlasti i u politici, i u kulturi, i u privredi. Toza veće države nije karakteristično. Volim i jedno i drugo. Saznanje da mogu bilo gde službovati, jer je to za Vašington podjednako važno, ispunjava me zadovoljstvom. Ipak, imam osećaj da u manjim državama mi je pruženo više mogućnosti da uradim nešto trajno.

Vaša porodica je bila s vama u Srbiji?

– Samo supruga. Sinovi su odrasli, završili školovanje i bili su kod kuće. Mlađi sin je ovde proveo jedno leto. Naravno, deca su nam dolazila u posetu, ali je to bio jedan od mandata koji smo proveli bez dece. Tonam je dao određenu slobodu da putujemo, ilisvako veče budemo na nekom događaju, kao primera radi sad na palićkom filmskom festivalu.Nismo morali razmišljati o tome kako deca sutra moraju u školu. Naravno da su nam deca nedostajali iako smo održavali veze preko telefona i interneta, ali to ipak nije isto kao kad su sa vama.  

Da li vam se dopada srpska kuhinja?

– Kako da ne. Naše omiljeno jelo je mešani gril, jer svi u porodici volimo meso. Ali, su ovde odlični i voće i povrće. Veoma su kvalitetni, imaju sasvim drugačiji ukus nego kod kuće. Amerika je veliki kontinent i voće i povrće se ubiraju rano, pre sazrevanja kako bi se moglo tržište snabdevati. Oni imaju drugačiji ukus nego ovdašnji proizvodi. Jako volim da odlazim na pijace, kad god sam mogao i odlazio sam. Naročito volim ono što nude mali proizvođači, ali rado gledam i izloge zanatlija. Ako vas konkretno zanima šta volim od jela, moram vam priznati da je moje omiljeno jelo leskovačka pečenica, dok jagnjetina mi nije baš omiljeno jelo. Sve je stvar ukusa. Supruga obožava jagnjetinu. Volim i ukuse ovog kraja, riblju čorbu, riblji paprikaš, perkelt.

To su jela mađarske kuhinje. Jeste li ih probali?

– Da. Probao sam gulaš, svinjski perkelt, razne mađarske torte i deserte. Sve je veoma ukusno. Nažalost, obožavam slatkiše, a to je imao za posledicu da sam se ugojio pet do deset kila. Sad sam počeo dijetu izbacivanjem hleba, iako je ovakav hleb kao što je vaš nema nigde.  

Da li umete da budete vredni u kuhinji?

– Kad kuvam, pripremam američke specijalitete. U našoj porodici je običaj da muškarci griluju, a žene su u kuhinji. Volim da pripremammeksičke specijalitete. Znam da kuvam, ali ovde nisam baš imao priliku da kuvam. Kad odem u penziju biće prilike i za to.

Kako potiče vaš uobičajan dan?

– Takav dan ne postoji. Svaki dan je drugačiji. Često putujem i upoznajem ljude. Prenosim im poruku svoje države. Naravno, na najvišem nivou obavljam razgovore sa vašom Vladom, predsednikom, ministrima. Ali, ambasador upravlja i preduzećem. U našoj ambasadi je zaposleno 350 osoba, i radi jedna velika kancelarija sa menadžmentom, budžetom i svemu što je potrebno. Ipak, više sam na putu, van ambasade.

Šta biste preporučili mladima koji bi voleli da izaberu diplomatiju kao poziv?

– To da ne razmišljaju mnogo, nego da krenu tim putem. Bavim se diplomatijom 40 godina i ni danas ne verujem da me još i plaćaju za to. Toliko je moj posao interesantan i s tako velikom radošću ga obavljam da sam oduševljen i danas. Onima koji se zanimaju za spoljnu politiku, jezik i razne kulture, idealan je izbor diplomatija. Obožavam ovaj posao, Kada mladima držim predavanje, savetujem im da pronađu posao koji će voleti, jer će tako pronaći način kako da ostvare dovoljan prihod. Jako je važno da čovek voli ono što radi, jer trećinu života provede u radu. Svaki dan mora da odlazi na radno mesto i da obavlja zadatke. Ko to radi bezvoljno, život će mu se pretvoriti u pakao. Vidim, i vi volite ono što radite.

Šta je najvažnije u diplomatiji? Tolerancija, strpljenje ili jezik?

– Sve to, ali su najvažnije osećajnost prema drugima i senzibilitet. To, da znamo tuđim očima posmatrati stvari i da razumemo o čemu i kako razmišljaju ljudi. Naravno sve to treba raditi tako da pri tomstalno, u kontinuitetu predstavljamo državu, stavove i politiku zemlje odakle smo došli. Ako uspevamo da sve to objedinimo, obavili smo besprekoran rad. Ja sam se veoma pripremio pre nego što sam došao u Srbiju, ali me je možda najviše iznenadio to koliko je ljudima u ovoj državi važna istorija. Nisam računao na to da u Srbiji teret istorije s takvom težinompada na narod. Iskusio sam i to da su u ovim krajevima veoma važni požrtvovanost naroda i ideologija. Ne mogu da tvrdim da su oni važni samo u Srbiji, jer su važni i u čitavom regionu.Čovek mora da razume, da samo tada može na najbolji mogući način predstavljati svoju državu, ako na najbolji mogući način sarađuje sa državom u kojoj se nalazi.

Ako biste počeli sve iz početka, da li biste ponovo izabrali ovaj poziv?

– Ne bih razmišljao ni tren. Kada bih ponovo imao 23 godine i dobio poziv za diplomatiju oberučke bih prihvatio. Protekle četiri decenije u karijeri bile su čarobne. Moram međutim, priznati da mojoj porodici možda i nije bilo sve tako savršeno dobro. Supruzi, kao obrazovanoj dami, sigurno je bilo teško što je morala da ostavi svoj posao, kako bi mogla da me prati i da se bavi stvarima koji nisu u domenu njene struke. Ona je vodila računa o tome da deci pronalazi adekvatnu školu gde će imati dobro obrazovanje, a morala je stalno i da uči jezike kako bi u datoj državi mogla da se sporazumeva. Ni deci nisu bila laka trogodišnja selidbe sa jednog na drugo mesto i za to vreme da naučejezik države na odgovarajućem nivou. Trebalo je i da se navikne na novu sredinu i nove prilike. Potičem iz vojno oficirske porodice. U detinjstvu sam se selio svake druge godine. Ali, te selidbe su se odvijale u Americi, tako da nisam morao da učim novi jezik, kulturu i druge stvari i za toliko mi je bilo lakše.

Možemo li saznati kako vam se zovu supruga i sinovi?

– Zašto da ne? Supruga se zove Nevenka, iz Zagreba je, a po struci je nastavnica francuskog i engleskog jezika. Sinovima smo odabrali imena koja se koriste i u engleskom, i hrvatskom, i srpskom jeziku. Stariji sin se zove Mark, odnosno Marko, a mlađi Kristijan. Mlađi sin se zanima za međunarodnu politiku, voleo bi da radi u diplomatiji. Ima 23 godine i trenutno radi u Stejt departmenu na američkom viznom odeljenju. Stariji sin je biolog.

S kakvim uspomenama odlazite iz Srbije?

– Nosim u sebi najbolje uspomene iz Srbije. Narod je gostoljubiv, država je predivna, život takođe. Ne radi se mnogo, ima vremena za kafenisanje i noćni život. Dok sam bio ovde, uspeo sam da poboljšam odnose između dvejudržava, kako bi se ti odnosi postavile na sigurnije temelje. Nas Amerikance istorijska prošlost ne koči. Spremni smo da krenemo napred. Nismo baš sigurni u to da je to tako i u Srbiji.Ljudi nose veliki teret istorije. Svakodnevno susrećemo očajavanjei gotovo stalno okretanje unazad. To ne vuče unazad samo Srbiju, nego i region. Predsednik i Vlada vaše države neprestano rade na tome da se Srbija okrene budućnosti i da postigne rezultate. Ubeđen sam da će se to i uroditi plodom. Sad smo proslavili 50. godišnjicu sletanja na Mesec. Ako smo bili spremni tada da za osam godina stvorimo uslove za to sletanje, a pri tom ni svemirski program nismo imali, onda zbog čega ne bi mogla Srbija za jednu deceniju napredovati i priključiti se Evropskoj uniji.    

Nadamo se da na to ne treba previše da čekamo.

- Verujem da na to ne treba mnogo čekati. Razumem vašu nestrpljivost. Državu treba pretransformisati i potrebno je zalaganje.  


Mielőtt hozzászólna a cikkhez, kérjük olvassa el a moderálási alapelvet!

! Hozzászóláshoz be kell jelentkeznie:
Facebook belépés
Listázás:

  • HETI ROVATOK
  • Kerekeken
  • Napsugár
  • Nyugdíjasok oldala
  • Vonalkód
  • MELLÉKLETEK
  • Sportvilág
  • Üveggolyó
  • Magvető
  • Képes Ifjúság
  • Tarka Világ
  • Kilátó
  • Hétvége