Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom.
Zaposleni Zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara i stručnjaci koje je zavod angažovao počeli su u ponedeljak procenu zavičajne kuće u Adi i popis inventara predmeta u ovom objektu. Đenđi Kormanjoš, direktorka zavoda, dr Leda Šiling, etnografkinja, kao i Eva Šoti, predsednica Kulturnog društva „Aranykapu”, koje upravlja ovim objektom, održale su konferenciju za novinare na licu mesta o zavičajnoj kući u Adi i procesu procene.
Đenđi Kormanjoš je rekla da su do sada u zavičajnim kućama pet banatskih naselja prikupljali etnografske i lokalne istorijske zbirke. Procena je sprovedena u Sajanu, Tordi, Ruskom Selu, Belom Blatu i Vojlovici, a u Bačkoj, pre zavičajne kuće u Adi, u Tornjošu.
– Zavod za kulturu vojvođanskih Mađara pokrenuo je ovaj projekat pre više od dve godine, u okviru kojeg želimo da arhiviramo i prikupimo zbirke lokalne istorije vojvođanskog tipa zavičajnih kuća. Cilj ovoga je da se skrene pažnja na lokalne istorijske zbirke i zbirke iz perspektive zaštite kulturnog nasleđa, objasnila je Đenđi Kormanjoš. – U Srbiji, kao i u Vojvodini, postoje lokalne istorijske zbirke u nekoliko gradskih ili regionalnih muzeja u malim gradovima. Pored njih, veoma su važne i te lokalne istorijske zbirke i one zavičajne kuće koje sadrže lokalne istorijske zbirke koje se nalaze u malim naseljima. Zato smo u protekle dve godine napravili inventar lokalnih istorijskih zbirki. Do sada smo uglavnom sakupljali u regiji Banata, a ovo je sada druga zavičajna kuća ovde u Bačkoj gde smo bili. Pre godinu i po dana bili smo u Magda-laku u Tornjošu, sada smo ovde u Adi, u zavičajnoj kući kojom upravlja društvo „Aranjakapu”, rekla je čelnica zavoda.
– Cilj serije programa je takođe da se skrene pažnja na zaštitu kulturnog nasleđa. Po našem iskustvu, ne postoji program u Vojvodini, pa čak ni u Srbiji, u okviru kojeg bi se raspisivao konkurs za dodelu bilo kakvih finansijskih sredstva ili konkursi za očuvanje zavičajnih kuća ili kuća koje sadrže lokalne istorijske zbirke. Međutim, mi vidimo da za ovo postoji velika potreba. Veoma često i ovde, u Vojvodini, doživljavamo da su civilne organizacije, kulturna udruženja ili privatna lica čuvari ovih zbirki, čak i etnografskih zbirki, koji imaju vrlo malo mogućnosti da sami sprovode konzervaciju ili konzervaciju koja je važna sa stanovišta lokalne istorije ili etnografske zbirke, izjavila je Đenđi Kormanjoš.
Postoji interesovanje za bazu podataka etnografskih i lokalnih istorijskih zbirki zavoda kako u matičnoj zemlji, tako i na područjima naseljenim pripadnicima mađarske zajednice izvan matične zemlje, saznali smo od Đenđike Kormanjoš. Ona je napomenula da su i transilvanijski stručnjaci zainteresovani za ovu bazu podataka, jer bi želeli da kreiraju sličnu. Istakla je da je baza podataka važna za komparativnu etnografiju u Karpatskom basenu, jer pruža uvid u etnografske predmete i lokalne istorijske zbirke određenog regiona.
– U bliskoj budućnosti bismo želeli da ojačamo našu saradnju i profesionalni odnos sa muzejem na otvorenom u Sentendreu. Kontaktirali smo i savez zavičajnih kuća u matičnoj zemlji, koje je takođe zainteresovano za naš rad i naše baze podataka. To nam potvrđuje da smo na pravom putu i da moramo da nastavimo ovaj rad. Takvo istraživanje je dug proces, traje oko pola godine. Nekoliko dana provodimo u zavičajnoj kući, gde etnografski stručnjaci pregledaju datu kolekciju. Nakon toga počinje popis inventara kolekcija. U inventar kolekcije unosimo različite podatke, arhiviramo je i dodajemo metapodatke. Nakon toga se otprema u bazu podataka, gde joj zainteresovani, stručnjaci ili čak istraživači mogu besplatno pristupiti u formi slika, čuli smo od direktorke zavoda. Dodala je i to da je do sada prikupljena i digitalizovana mađarska kulturna baština Vojvodine dostupna u digitalnom arhivu vojvođanskih Mađara, riznici baštine vojvođanskih Mađara i na Banatdiji. Predsednica kud „Aranjkapu”, koji upravlja zavičajnom kućom Ade, Eva Šoti, rekla je da je ova zavičajna kuća osnovana 1999. i 2000. godine uz pomoć žena iz grupe za vez „Hetmeze virage”. Zgrada je kupljena uz podršku lokalne samouprave Ade, u kojoj su meštani zajednički prikupili izloženi nameštaj, predmete i alate. Istakla je da Kulturno društvo „Aranjkapu” brine o ovoj zavičajnoj kući od 2010. godine, u kojoj su od tada započeti razni radovi i renoviranja uz podršku Fonda „Čori Šandor” i Fonda „Betlen Gabor”, kao i opštine Ada. Eva Šoti je predstavila zavičajnu kuću, koja je tradicionalna trodelna kuća sa paradnom sobom, kuhinjom i zadnjom sobom, povezane dugim, otvorenim prolazom. Nasuprot tome je dvorište sa malom kuhinjom. Štala u zadnjem delu kuće je pretvorena u radionicu, a zatim slede štala i šupa. Potonja se koristi za događaje, kao i velika travnata bašta iza nje.
Što se tiče istraživanja zavičajne kuće na Adi, etnografkinja Leda Šiling je rekla da se predmeti mere, fotografišu, inventarišu i komentarišu pre nego što se uvrste u bazu podataka. Ovaj posao obavljaju dve ili tri osobe sa odgovarajućom tehničkom pozadinom i traženjem resursa. Mnogo im znači ako postoji lokalna pomoć koja može da ispriča istorijat predmeta, ko ih je donirao, gde i kada su korišćeni, da li potiču iz mesta ili možda iz nekog drugog naselja. Leda Šiling je napomenula da zbirka u Adi koja čeka obradu sadrži brojne predmete i da bi je u početku možda klasifikovala kao zbirku lokalne istorije. – Videćemo šta će se otkriti na kraju popisa inventara i sređivanja materijala, rekla je etnografkinja.
Nyitókép: Zavičajna kuća u Adi (fotografija Žolta Činčika)
