Odbrambena linija u srcu Evrope

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

„Veliki liberalizam služi uništenju nacionalne svesti i potpunoj integraciji, što znači eliminaciju Evrope nacija”, kaže Nora Baboš Feher, koja smatra da je nacionalno opredeljena sadržina koju predstavlja bend „Kormoran” možda danas važniji nego ikada ranije. Pre koncerta benda u Kanjiži, pevačica i frontmen benda poreklom iz Mola otvoreno je govorila za dnevni list „Mađar so” o tome zašto Mađari treba da budu ponosni na svoj nacionalni identitet, zašto treba da štite svoj maternji jezik, kako muzika može postati rušitelj fizičkih granica i zašto neviđeno bliska veza između matične zemlje i Srbije nudi osećaj duhovnog oslobođenja za vojvođanske Mađare.

Kakav osećaj te obuzima pri izlazku na scenu ovde u Vojvodini, odnosno u Kanjiži, na samo pola sata od tvog rodnog sela? Koliko je drugačije pevati pred vojvođanskom publikom nego bilo gde drugde u Karpatskom basenu?
– Definitivno je uzdižući osećaj za mene što sam konačno ponovo ovde u Vojvodini posle mnogo, mnogo godina. Mislim da smo bili u Senti 2017. godine, a zatim u Bezdanu prošlog decembra, ali nismo obuhvatili celu publiku u Bačkoj, jer su učesnici uglavnom dolazili iz naselja u rasejanju. Veoma sam uzbuđena što sada stižemo u Kanjižu. Sigurno je da je nastupati na domaćem terenu uvek mnogo teže nego pevati pred strancima stotinama kilometara daleko. Znam da će ovde u publici biti mnogo ljudi koje poznajem i sa kojima sam u dobrim odnosima. Pogotovo otkako smo se vratili u zemlju, a moji stari odnosi sa prijateljima i poznanicima, koje sam retko sretala dok smo živeli u Budimpešti, postali su jači. Zaista se radujem koncertu i veoma sam uzbuđena, nadam se da će se publici dopasti naš repertoar.

Počela si kao devojka iz Mola, a danas si pevačica jednog od najuticajnijih nacionalnih rok bendova u Mađarskoj. Kako ti je vojvođanski identitet pomogao da autentično preneseš poruke benda „Kormoran”?
– Bila sam veoma mlada, imala sam samo dvadeset jednu godinu, kada sam se pridružila bendu. Tada verovatno nisam ni shvatala kolika je odgovornost biti vođa jednog tako dugogodišnjeg benda. To se mnogo promenilo u proteklih šesnaest godina, a očigledno sam se i ja menjala. Ono što je sigurno jeste da od detinjstva osećaj pripadnosti, da sam Mađarica, i to vojvođanska Mađarica, budi veoma jak osećaj u meni. Gde god sam išla u svetu, uvek sam bila veoma ponosna na to. Često sam isticala da zaista jesam Mađarica iz Vojvodine. Imamo mnogo pesama koje govore o gubitku teritorija izvan granica matične zemlje, i o tome kako možemo sačuvati svoj mađarski identitet, čak i ovde, izvan granica matične zemlje. Kao pevačica, veoma je lepo pevati pesme za koje nisam sigurna da mogu da ih opišem rečima, pa čak ni pesmom, ali kroz pesme Gergelja Koltaija mogu praktično da izrazim osećanja koja i ja osećam, u koja verujem i koja ističem.

Pesme grupe „Kormoran” su takođe decenijama himne nacionalnog jedinstva koje prevazilazi granice. Kao pevačica, kako doživljavaš trenutak kada nekoliko hiljada ljudi peva istovremeno, na primer, „Ki szívét osztja szét” (Ko svoje srce deli) ili „Kell még egy szó” (Treba još jedna reč)?
– Definitivno je veoma uzdižući osećaj kada publika peva bilo koju pesmu jednog pevača ili muzičara. Nema boljeg osećaja nego videti publiku kako peva, oseća i doživljava te stvari kroz pesmu i zaista razume o čemu se u pesma govori. Mislim da to može biti veoma uzdižući osećaj za jednog muzičara.

Zašto je u današnjem modernom svetu veća nego ikada potreba za pesmama zasnovanim na narodnoj muzici i na osnaživanju nacionalnog identiteta?
– Kada je Gergelj Koltai osnovao bend „Kormoran” 1976. godine, bili su prvi u Mađarskoj koji su kombinovali autentičnu narodnu muziku sa rok muzikom. Do tada u Mađarskoj nije bilo tipično da se narodna muzika kombinuje sa bilo čim. Muzički svet je zbog toga prilično čudljivo gledao na Gerge i ceo bend, jer nisu zaista verovali da će ovo funkcionisati i da li je to uopšte ispravno. Ovo je, ako smem tako da kažem, u to vreme razbesnelo dosta ljudi. Zato, deset ili petnaest godina nakon osnivanja, bend „Kormoran” možda nije toliko poznat po svom uspehu u Mađarskoj, koliko po uspesima u inostranstvu. Zanimljivo je da je ovakva muzika mnogo lakše bila prihvaćena u inostranstvu. Međutim, ako se osvrnemo na proteklih desetak godina, teško da mogu da navedem bend kod kojeg se ne pojavljuje ova muzika. Svakako postoji popriličan broj bendova koji to ne rade, ali poenta je u tome što sada počinju da kombinuju narodnu muziku sa mnogim muzičkim žanrovima. Na kraju krajeva, posle pedeset godina, dokazano je da ono što je Gerge započeo zaista funkcioniše, i to ne samo sa rok muzikom, već očigledno i sa drugim muzičkim žanrovima. Koliko je ovo dobro ili loše iz perspektive narodne muzike, možda će postati jasno tek decenijama kasnije. Međutim, sigurno je da je narodna muzika postala mnogo dostupnija. Ljudi koji možda do sada nisu ni slušali narodnu muziku mogli su da upoznaju svet narodne muzike. Ako na to gledamo iz ove perspektive, onda je to pozitivan ishod, jer da bi narodna muzika opstala, neko je morao da počne da je uparuje sa drugim muzičkim žanrovima, i kao rezultat toga, više smo pažnje posvetili njenoj autentičnoj verziji. To je iz perspektive same muzike. Nacionalni sadržaj koji predstavljamo sa orkestrom je danas važniji nego možda u prošlosti, jer smo Mađarska i mi ovde, preko granice, sami u srcu Evrope kada pokušavamo da zaštitimo i sačuvamo svoj mađarski identitet, svoju veru i da se zalažemo za svoje principe. Veoma je važno istaknuti čak i danas da ako je neko rođen kao pripadnik mađarske nacionalnosti i tako se i deklariše, treba da bude ponosan na to. Gde god sam putovala po svetu, uvek sam bila veoma ponosan što sam Mađarica. Uvek sam isticala da sam Mađarica, ali vojvođanska Mađarica. Moj osećaj nacionalnog identiteta je bio veoma jak u tom pogledu još od malih nogu, možda i preko mojih roditelja. Ne znam da li postoji drugi narod na svetu za koji je prihvatanje identiteta greh, a u našem slučaju, biti Mađar. Nisam čuo ni od jednog drugog naroda da kaže, oh, nemojte da se ističete kao veliki Nemci ili veliki Srbi! Međutim, jedno je sigurno, da bismo preživeli, moramo biti ponosni i stajati iza svojih principa, da su nam naša vera i nacionalni identitet važni.

Ti se čak možeš smatrati i živim mostom između matične zemlje i zajednica izvan granica matične zemlje. Da li misliš da muzika može premostiti fizičke granice koje su podignute između nas više od sto godina?
– Muzika može skoro sve. Muzika leči, smiruje, a ponekad i uzbuđuje. Verujem da je muzika jedna od stvari koje su ključne u životu i koje mogu zaista uticati na ljude. Pošto je moderna tehnologija učinila bilo koju muziku dostupnom svima gotovo trenutno, ona ima još veću moć nego kada se puštala na gramofonu ili radiju. Takođe često dobijamo pisma u kojima se kaže da je jedna od naših pesama pomogla nekoj osobi da prevaziđe poteškoće ili da je izlečila dušu. Muzika je definitivno sposobna da premosti fizičke granice, i verujem da je i naša muzika sposobna za to. S druge strane, ne znam da li se rana koju osećaj razdvojenosti izaziva među Mađarima izvan granica matične zemlje ikada može zalečiti. Možda su već svi prihvatili ovu situaciju, prošlo je već više od sto godina, a fizičke granice će verovatno ostati ovakve. Više ne nazivamo datum potpisivanja Trijanonskog mirovnog diktata nacionalnim danom žalosti, već danom našeg nacionalnog jedinstva. Možda bi sada trebalo da se fokusiramo ne na žaljenje za onim što se dogodilo pre sto i šest godina, već da se fokusiramo na to da oni od nas koji su još uvek ovde probamo da budemo složni i da nam ostane mađarski identitet. Čuvajmo naš jezik, trudimo se da naša deca uče mađarski, govore mađarski i osećaju se kao Mađari. Muzika može sve, može nam pomoći da ojačamo osećaj jedinstva, a možda i da srušimo fizičke granice.

Predstavljanje dostignuća vlade nacionalnog opredeljenja takođe je bilo među temama manifestacije u Kanjiži. Kao umetnica, kako vidite koliko je duhovna i kulturna veza vojvođanskih Mađara sa Mađarskom ojačala poslednjih godina?
– Sa bendom posećujemo mnoga mesta preko granice, posebno na severu Mađarske, ali mnogo posećujemo i Transilvaniju. I ovde vidim da je duhovna i kulturna veza između dve zemlje mnogo ojačala. To važi i za odnos matične zemlje i Transilvanije, ako i severa Slovačke. Vidimo koliko sjajnih mađarskih izvođača stiže preko granice. Zoltan Maga i Akoš su nam dolazili, a Magdi Ruža će stići na leto. Zahvaljujući podršci vlade, bezbroj škola i vrtića je obnovljeno i preko granice. Ne kažem da domaća vlada, pokrajina ili opština ne podržavaju obnovu obrazovnih ili kulturnih ustanova, ali mislim da su možda potrebne obe strane da bi se realizovala jedna velika investicija. Sve ove investicije služe razvoju kulturnog života. U pozorištima Mađarske i Budimpešte sve je više predstava koje dolaze sa područja izvan matične zemlje. Predstave senćanskog pozorišnog ansambla ili pozorišta „Kostolanji Deže” u Subotici često se mogu videti u pozorištima u Mađarskoj i na selu i u glavnom gradu. Takve kulturne veze su definitivno ojačale između dve zemlje. Odnos između mađarske i srpske države nikada nije bio ovako blizak i dobar, a to rezultira odlukama i postupcima koji mogu doneti i neku vrstu duhovnog oslobođenja vojvođanskim Mađarima.

Nacionalno jedinstvo nije samo koncept, već kontinuiran rad. Šta možeš učiniti, stojeći na sceni, da bi Mađari koji žive u zajednicama u rasejanju i tamo gde čine većinski deo stanovništva osetili da smo iste krvi?
– Koliko god to čudno zvučalo, izlazak na scenu predstavlja odgovornost. Očigledno nije kao odgovornost lekara koji je spasao ljudske živote. Ovo je drugačija vrsta odgovornosti, a to je ono što ja prenosim sa scene. Naša publika je veoma raznolika i obuhvata različite starosne grupe, od male dece do mladih i starijih, mnogi ljudi slušaju našu muziku. Stoga je odgovornost šta dete čuje, šta vidi i šta oseća dok pevam pesmu. Kada je naš vođa benda, Gergelj Koltaj, zamišljao da bi želeo da vidi odvojene oblasti istorijske Mađarske na sceni u liku izvođača, mislim da je njegov cilj bio da još autentičnije prenese poruku koju bend predstavlja. To jest, da smo iste krvi i da treba da imamo osećaj pripadnosti i da budemo ponosni što smo Mađari, bez obzira gde živimo u svetu. Na kraju krajeva, kao ljudi koji žive izvan granica matične zemlje, doživeli smo mnogo toga. Očigledno ne Trijanonsku podelu, ali sam doživela da je kineski gastarbajter u matičnoj zemlji dobio stalnu boravišnu dozvolu pre nego što sam ja, kao Mađarica koja živi izvan matične zemlje, dobila privremenu boravišnu dozvolu za nastavak studiranja. A takođe i kakav je osećaj vratiti se kući od kuće, ili obrnuto. Zato se mogu u potpunosti poistovetiti sa Gergeovim pesmama i rečenicama koje one izražavaju.

Po vašem mišljenju, šta je najveća pretnja nacionalnoj svesti i nacionalnom jedinstvu?
– To je teško pitanje. Mađarska je sama u sredini Evrope. Ona pokušava da održi i sačuva one konzervativne vrednosti koje danas jedva da imaju ili nemaju nikakav značaj u Evropskoj uniji. Po mom mišljenju, veliki liberalizam služi uništenju nacionalne svesti i potpunoj integraciji, što znači eliminaciju Evrope nacija. Prema tome, svi su jednaki i mogu sebe zamisliti kako god žele, njihova religija nije važna, nije bitno kojim jezikom njihovo dete govori i uči, ili da li je uopšte razvilo bilo kakav nacionalni identitet. Evropska unija pokušava da postigne da svi budu samo Evropljani, bez ikakvog nacionalnog identiteta. Mađarska se sa punim pravom bori protiv toga. Na kraju krajeva, živimo u središtu Evrope i pokušavamo da sačuvamo našu hiljadugodišnju prošlost i državnost, koju ni Tatari ni Turci nisu uspeli da unište. Nećemo im dozvoliti ni sada da nas pobede i unište mađarski narod.