Doživeti i podeliti radost muzike sa drugima

Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.

Nastavnica muzike Piroška Lošonc je poznata ličnost među ljudima u Kanjiži. Ona je od detinjstva fascinirana harmonikom. Razgovarali smo sa njom o njenoj karijeri i o tome kako je Kulturni savez vojvođanskih Mađara odao priznanje njenom radu nagradom „Magyar Életfa” (Mađarsko drvo života).

Da li smatrate da je ovo vaše najveće priznanje, odnosno koje mesto zauzima ova nagrada na vašoj listi nagrada?
– U životu sam dobila brojne nagrade, kao rezultat nastupa i takmičenja. Dobila sam Pedagošku nagradu, Oktobarsku nagradu, nagradu „Pro Urbe”, orden bronzani krst za zasluge Mađarske, a sada je i KSVM odao priznanje za moj rad nagradom „Magyar Életfa”. Dodela ove prestižne nagrade je velika čast za mene. Kada sam čula ovu vest, kao da je stalo sve oko mene. U početku sam pomislila da se neko samo šali sa mnom. Ceremonija dodele nagrada u Senti je bila divna, koja je počela zvonjavom zvona crkve u Kanjiži. Početak ceremonije je bio dirljiv, kao da su nama, ljudima u Kanjiži, poslali jednu posebnu poruku. Nagrađeni su podelili ovu radost, i svi su slavili.

U Kanjiži vas ne treba nikome predstavljati, ali malo znamo o vašem životu. Kada i kako je počela vaša ljubav prema muzici? Kako se kasnije razvijala vaša muzička karijera, tokom srednjoškolskih godina i nakon toga?
– U našoj porodici nije bilo profesionalnih muzičara, iako je moj deda umeo da svira harmoniku. Moj otac je bio zanatlija, kolarski majstor, a radio je skoro uvek bio uključen u radionici. Moja majka je imala lep glas, volela je da peva i mnogo je pevala nama deci, od nje smo naučili mnogo pesama. Kada je moja majka bila mala devojčica, svirala je harmoniku kako bi dečaci i devojčice mogli veselo da igraju tokom žetve i drugih svečanosti.

Moji roditelji su išli na pijacu i vašare, i najčešće su nam donosili poklone (slatkiše, medenjake). Međutim, jednom su nas – brata i mene – iznenadili malom harmonikom. Bili smo veoma srećni, ali nismo znali da na njoj sviramo. Moja majka je imala dobar sluh i mogla je da svira pesme na njoj. Imali smo sreće jer su se novi stanari uselili u susednu zgradu. Kod njih sam prvi put videla klavir i gitaru, skoro svi su znali da sviraju instrument. Njihov sin, Bela Žoldoš, koji je u to vreme bio student, naučio me je da čitam note i sviram mnoge pesmice. Taj instrument sam jako zavolela. Moji roditelji su ubrzo saznali da u okviru Radničkog univerziteta počinje muzički kurs. Moglo se učiti na sledećim muzičkim instrumentima: klavir, harmonika, violina i truba. Dopala mi se harmonika i bila sam raspoređena kod nastavnika Jožefa Laćaka. Dobila sam još jednu crvenu harmoniku, sa osamdeset basova. Oni koji su dobro napredovali u muzičkim studijama mogli su da polažu ispite u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac” u Senti. Uspešno položeni ispiti su me ohrabrili da nastavim, ali tada sam već morala da idem u Sentu dva puta nedeljno, jer još uvek nismo imali muzičku školu u Kanjiži. Morala sam da nosim svoj instrument na svaki čas, jer muzička škola nije imala muzičke instrumente. Moji nastavnici su bili: Vilmoš Nađ, Franciška Stojkov, dok je solfeđo i muzičku teoriju predavala nastavnica Gizela Požar. Volela sam da idem tamo, ali ponekad mi se nošenje harmonike u ruci činilo veoma teškim. Iz Kanjiže sam krenula u 13 časova, a vratila se u 19 časova sa zadimljenim parnim vozom. Nakon osnovne škole, upisala sam se u srednju muzičku školu u Subotici, smer muzička teorija i harmonika. Moji učitelji su bili Maria Međeri i njen suprug, Lajoš Međeri, nastavnik muzike i kompozitor. Njemu se pripisuje i uvođenje kursa harmonike u subotičku muzičku školu.

Učili su nas veoma poznati učitelji i dali su nam čvrstu osnovu za život. Gotovo je nemoguće nabrojati ih sve, ali pomenuću neke: Gabriela Egete, Josip Peić, Maćaš Molcer, Ana Levai, Mirko Molnar, Piroška Sarić, Bela Tikvicki. Tamo sam naučila osnove horske i orkestarske muzike.

Muzika je iskustvo, obrazovno sredstvo i graditelj zajednice. Osetila sam koliko je dobro raditi sa decom već u srednjoj školi. U srednjoj školi sam imala prilike da nastupam u horu, kamernoj grupi i iskusim radosti sviranja u orkestru. Mnogo dugujem svojim nastavnicima, kako profesionalno tako i lično. Nakon srednje škole, 1967. godine, uspešno sam se upisala na Muzičku akademiju u Beogradu. Pošto sam dobila stipendiju u četvrtom razredu srednje škole, želeli su da što pre počnem da radim, pa sam na Muzičkoj akademiji studirala privatno, dok sam radila na Radničkom univerzitetu ovde. Četiri dana nastave, zatim dva dana studiranja. Rado sam se prihvatila zadatka ovde. Predavala sam četiri dana, pa sam putovala vikendom i studirala.

U prvoj godini sam dobijala mnogo zadataka. Na moju inicijativu otvoreni su muzički vrtić i prvi pripremni razred, ali sam predavala i solfeđo i harmoniku. U to vreme je mnogo dece pohađalo osnovnu školu, pa sam radila u prepodnevnoj i popodnevnoj smeni. Bila sam srećna jer sam videla entuzijazam kod dece, učili smo sa mališanima na metalofonu i dečjim instrumentima. Sa mojim početnicima harmonikašima i horom, već smo izvodili predstavu u amaterskom pozorištu. Ideja o orkestru me je takođe okupirala i već smo nastupali sa lepim, melodičnim komadima.

Orkestar je postajao sve popularniji i dobijali smo mnogo poziva na opštinske događaje. Godine 1970. nastupali smo i na vojvođanskom dečjem muzičkom festivalu u Somboru. Dobili smo mnogo pohvala i od tada smo sve češće nastupali pred publikom. Deca su rado dolazila da sviraju u orkestru i sa entuzijazmom su vežbala. Broj nastupa se takođe povećavao. Godine 1972. učestvovali smo i na državnom festivalu harmonikaških orkestara i solista u Puli. Istina, nastupio je samo mali ansambl i dva solista. Roditelji su sami snosili troškove. Imali smo veliki uspeh, dobar nam je bio nastup. Zatim su nam naknadno refundirani putni troškovi od strane opštine. Naš sledeći zadatak bio je osnivanje udruženja, čiju osnivačku skupštinu smo održali 19. januara 1973. godine u klubu Radničkog univerziteta. Izabrali smo rukovodstvo: predsednika Lukača Horvata, potpredsednika Ferenca Biača, predsednika izvršnog odbora Benedeka Molnara Čikoša, sekretara Jožefa Palinkaša i ostale članove: Lukača Kovača, Marka Ćurčića, vaspitačicu u vrtiću Ilonu Vazšonji, učiteljicu Mariju Takač i Pirošku Lošonc. Ovu grupu smo ovekovečili i na jednom tablou. Rad je išao dobro, dobili smo rukovodstvo, tekući račun, pečat, zastavu, sve što je bilo potrebno i važno da se sa radom ne prestane. Ovo udruženje smo nazvali Prijatelji muzike.

Kakve ste uspehe postigli? Obišli ste pola sveta sa harmonikaškim orkestrom. Kakve su bile te godine? Kakve lepe uspomene imate na njih?
– Orkestar – „crvene košulje” – postajao je sve popularniji. Uspešni nastupi su delovali ohrabrujuće na nas. Na našem spisku nastupa bili su i vojvođanski dečji muzički festival (Sombor, Novi Bečej), festival amaterskih muzičkih udruženja (Ruma), umetnički susret srpske omladine (Knjaževac), susret harmonikaških orkestara i solista (Pula), ali smo učestvovali i na međunarodnim takmičenjima (1974: Anesi, Francuska – takmičenje II Grand Prix Europeen de’l Accordeon (srebrna medalja), 1976: Šatel, Francuska – III Grand Prix Europeen de’l Accordeon (zlatna medalja i Evropski kup), 1976: Lozana, Švajcarska – gostovanje, 1978: Šamberi, Francuska – V Grand Prix Europeen de’l Accordeon (zlatna medalja, Evropski kup i specijalna nagrada), 1979: Eks le Ben, Francuska – takmičenje Grand Prix International del Accordeon (zlatna medalja, Evropski kup i specijalna nagrada, nastupali smo sa dva orkestra, srebrna medalja za orkestar pionira, zlatna medalja za omladinski orkestar), solisti: 11 zlatnih medalja, 7 srebrnih i 3 bronzane medalje, Piroška Lošonc dobija zlatnu medalju za najistaknutijeg dirigenta takmičenja, 1982: Pula, 19. državni susret harmonikaških orkestara i solista – kristalni pehar za najveći orkestar). Naši najveštiji solisti su četiri puta predstavljali Jugoslaviju na svetskom takmičenju harmonikaša (1981: Kastelfidardo Italija – Irina Ilkić, 1982: Ređo Emilija Italija – Irina Ilkić, 1983: Karakas Venecuela – Eleonora Molnar Čikos, 1984: Bern Švajcarska – Eleonora Molnar Čikos).

1996 – Kastelfidardo Italija, Međunarodni festival harmonike, 1998 – Španija: gostovanje, 2003 – Kastelfidardo Italija, Međunarodno takmičenje.

Bili smo na mnogim mestima, nekoliko puta u Francuskoj, Italiji, Švajcarskoj, Španiji, ali i u mnogim gradovima bivše Jugoslavije, Mađarskoj itd. Tokom pet decenija bili smo na mnogim mestima, mnogo toga smo videli i doživeli. Generacije su se menjale, ali kada govorimo o uspehu, moramo pomenuti i njihove preduslove, kako na domaćim, tako i na stranim nastupima. Uspeh se može postići samo nastupima na visokom nivou. Iza navedenih rezultata stoji ogromna snaga volje, želja za znanjem i žrtvovanje. Članovi bendova bili su učenici osnovnih i srednjih škola, kao i studenti, koji su tokom svojih orkestarskih aktivnosti naučili kako da rade i bore se za uspeh. Uprkos svim poteškoćama, držali su se zajedno i delili teret svog rada i uživali u njegovim plodovima. Stizali smo do mesta koja bi pojedinačno bila nemoguća.

Šta trenutno radite? Koliko je muzika deo vašeg života?
– Pošto sam u penziji, imam manje mogućnosti da učestvujem u muzičkom obrazovanju mladih. Harmonikaški orkestar i dalje radi. Od 31. januara 2011. godine naš rad smo nastavili pod nazivom udruženje prijatelja harmonike Kanjiže. Našim nastupima smo proslavili 40., 45. i 50. jubilej nastanka udruženja, uz pomoć bivših članova. Sviranje u orkestru je i dalje deo mog života.

Šta za vas znači muzika i da li podstičete mlade ljude da se bave muzikom? Ako jeste, zašto se isplati baviti se njome?
– Ljubav prema muzici i ljubav prema deci su mi uvek pomagale u svim teškoćama. Tokom godina sam naučila da se radujem malim stvarima i da ih cenim.

Iskreno sam zahvalna svojim učenicima, njihovim roditeljima, rukovodstvu koje je u svakom trenutku bilo uz mene, kao i našim opštinskim i pokrajinskim sponzorima. Bez njih nikada ne bismo stigli do ovakvih mesta i takmičenja.

Prvi uspešan nastup, pobede na rezultatima, ulili su nam snagu i hrabrost. Uvek sam imala misao u glavi da moramo dobro da nastupimo, da se ne sramimo, jer su mnoge radne organizacije (mnogo, mnogo ljudi), institucije, doprinele plaćanju putnih i drugih troškova, da bismo otputovali na domaća i inostrana takmičenja. Vežba, uporan rad su nas naučili da se mora raditi za uspeh i za dobre rezultate. Zato je ova nagrada zajednička zasluga svih nas.

Među mojim bivšim učenicima ima onih koji su izabrali ovu profesiju. Ali ima i onih koji rade u vrtiću, osnovnoj školi, muzičkoj školi, srednjoj školi, kao lekari, medicinske sestre, pravnici, privatni preduzetnici, ali ljubav prema muzici i radost sviranja u orkestru su ostali.

Više njih su do dan-danas ostali aktivni članovi orkestra, pa im je još uvek važan deo njihovih života. Naš cilj je bio jedan: da doživimo i prenesemo radost i ljubav prema muzici drugima. Čuvam hiljade i hiljade uspomena, a tako ga čuvaju i deca koja su bila deo orkestra. Zadovoljna sam i srećna jer sam radila i nastavljam da radim ono što volim. Osećam da sam uspela da mnogo dece upoznam sa muzikom i da postignem da je zavole. Smatram sebe srećnom osobom jer sam mogla da radim ono što je moja profesija, moj posao, kao i moj hobi.