Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
U biblioteci, dok mi pogled prelazi preko polica sa delima mađarske književnosti, često razmišljam: koliko bi generacija bilo potrebno da ih sve pročitamo? Koliko bi dana, meseci bilo potrebno da posetimo sve umetničke galerije i javne zbirke u kojima se čuvaju dela mađarskih slikara i vajara? Koliko bi vremena bilo potrebno da odslušamo sve sačuvane mađarske narodne pesme, ili dela Bartoka, Đerđa Kurtaga, Petera Etveša i drugih velikih kompozitora? Da pogledamo sve mađarske filmove? Znam, ideja je apsurdna, takav poduhvat je nemoguć, ali nam pomaže da shvatimo bogatstvo mađarske kulture i kakvo se neizmerno blago akumuliralo u Karpatskom basenu. I sve je to naše.
Dok pišem ovu rečenicu, prisećam se često citirane misli Bele Bartoka, koji je imao strog pogled i još strože principe: „Kultura se ne može naslediti. Kultura naših predaka isparava u trenutku ako je svaka generacija ne stekne za sebe iznova i iznova.”
To je bajka koju čitamo svojoj deci uveče, roman ili pripovetka o kojoj dugo razmišljamo nakon što ostavimo knjigu, pesma koju, kada je čujemo na radiju, pevušimo zajedno sa izvođačem. Kultura je deo naše svakodnevice čak i kada, umesto večernjeg „opuštanja”, žurimo na probu ansambla za folklorno pevanje, grupe za folklorni ples, ili amaterskih glumaca kulturno-umetničkog društva. Kada prevaziđemo lenjost i pogledamo jednu izložbu, pozorišnu predstavu ili poslušamo jedno zanimljivo izlaganje predavača iz Vojvodine ili matične zemlje.
Ali postoji jedan dan u godini, 22. januar, dan nastanka naše Nacionalne himne, kada slavimo naše najvažnije zajedničko blago, mađarsku kulturu. Na ovaj dan i dane oko njega, više pažnje posvećujemo našim zajedničkim tradicijama i predstavljamo naše materijalne i duhovne vrednosti na brojnim događajima. One koje se nasleđuju i prenose sa generacije na generaciju, ali – nadovezujući se na gore citirane Bartokove msili – one žive i opstaju samo ako im se svaka generacija obraća za odgovore na svoja pitanja, ili jednostavno želi da uživa u njima. A mađarska kultura istinski živi samo ako u sadašnjosti postoje oni koji, koristeći sredstva književnosti, likovne umetnosti, muzike, pozorišta i filma, formulišu svoja pitanja i odgovore, a mi im pristupimo sa istinskim interesovanjem i radoznalošću. Na kraju krajeva, bez nas, bez primalaca, nema mađarske kulture.
Verujem da doživljaji čitanja, filmska i pozorišna iskustva koja upijamo tokom celog života formiraju naš način razmišljanja i služe kao vodič kako treba ili ne treba da se ponašamo u datoj situaciji. Uverena sam da nas svaki segment mađarske kulture osnažuje u našem osećaju pripadnosti.
Nyitókép: MTI
