Naš novinski članak možete pročitati i na mađarskom jeziku.
Panel-diskusija pod nazivom „A rendszerváltás óta hova jutott a Kárpát-medencei magyarság?” (Gde su dospele mađarske zajednice u državama regiona Karpatskog basena nakon promene sistema?) održana je prošlog petka u okviru 4. letnjeg festivala „Nyárhangoló”. Šandor Ležak, pesnik i dobitnik nagrade „Jožef Atila”, potpredsednik parlamenta Mađarske, osnivač narodne visoke škole „Lakitelek”, kao i dr Balint Pastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara, odgovarali su na pitanja i podelili svoje mišljenje o stanju mađarskih zajednica u Karpatskom basenu. Diskusiju je moderirao Zoltan Brašnjo, glavni i odgovorni urednik radija Panon. Šandor Ležak, u čijem dvorištu je održan susret u Lakiteleku, koji mnogi definišu kao početak političke tranzicije, dao je retrospektivu društvenih procesa deceniju pre i posle promene društvenog uređenja, koje vidi u svojevrsnom sudbonosnom i književnom okviru. U svom govoru je naglasio da politička posvećenost ne može biti udaljena od realnosti, a književnost i nacionalna kultura pružaju osnovu za autentičnu orijentaciju. Vezano za političku tranziciju i njen početak, Balint Pastor je mogao da iznese manje ličnih iskustava, budući da je u to vreme još bio dete, ali je govorio o naučenim lekcijama, o nacionalno-političkim, kao i o političkim procesima nacionalnih manjina koji su započeli zahvaljujući promeni i nakon promene društvenog uređenja, a čiji je i sam bio učesnik i stvaralac.
Šandor Ležak i Balint Pastor su dali izjave za „Mađar so” nakon ovog događaja. U nastavku možete pročitati razgovor sa dr Balintom Pastorom.
– Pošto ste ga na početku javnog razgovora nazvali živom istorijskom ličnoću, možda ne biste shvatili kao uvredu ako su pitanja formulisana za vas zasnovana na jednoj od ranijih misli Šandora Ležaka. „U svetu koji se brzo menja, postojanost je neophodna.” Nedavno ste koristili sličnu formulaciju. U kojim oblastima treba postići postojanost u slučaju vojvođanskih Mađara, a u kojim oblastima su najveći izazovi?
– Šandor Ležak je jedna od amblematičnih ličnosti poslednje tri i po decenije unutrašnje politike Mađarske, a njegova zapažanja su uvek na mestu i od strateškog značaja. On je izrekao ono što svi mi doživljavamo kao manjinsku sudbinu u Karpatskom basenu. Biti u manjini i sprovođenje manjinskih prava je jedna kontinuirana, neprekidna borba. Ova borba je postojana, činjenica da nikada ne možete da skrećete pogled i da sednete skrštenih ruku. Uprkos činjenici da moramo težiti da postignemo razumevanje sa većinskim narodom, kao i da nakon što samostalno dobijemo politički mandat od sopstvene zajednice, formiramo koaliciju sa najznačajnijom, to jest najpodržanijom strankom većinskog naroda. Ovo je takođe cilj od značaja za ceo Karpatski basen, tako da se ne odnosi isključivo na mađarsku zajednicu u Vojvodini. Moramo biti stalno prisebni, pošto je pri manjinskoj sudbini dovoljno da se jednom ne obrati pažnja, kada se u parlamentu menja zakon, na primer u vezi sa obrazovanjem, jer ćemo se onda vratiti 20 godina unazad u pogledu ostvarivanja prava. Ili kada neka stranka, legitimna politička snaga zajednice, bude istisnuta iz skupštine, što se nama desilo između 2004. i 2007. godine, a u Zakarpatskoj oblasti pre oko 15 godina i tamo su od tada van parlamenta. Ovi periodi pokazuju koliko su važni kontinuitet i postojanost, koliko je neophodno da mađarska zajednica ima političko zastupništvo koje može da se oglasi, preduzme akciju i skrene pažnju na prioritete zajednice u glavnom gradu. Ova postojanost takođe pretpostavlja i zahteva kontinuirano prilagođavanje od političkih predstavnika zajednice. Zajednica je uvek mogla da računa, kako ranije, tako i sada, isključivo na relevantnu političku moć mađarske zajednice pri svim pitanjima koja treba rešiti.
– „U svetu koji se menja, nije dovoljno samo preživeti, već treba stalno graditi, stvarati, a i tražiti veze, čak i u najtežim vremenima, naći moguće u nemogućem.” Ovaj duh takođe definiše i definisao je dosadašnje aktivnosti SVM-a. Kako i gde se ovo može i gde treba još proširiti granice ovoga u budućnosti?
– U ovom pogledu, ne možemo stati i sedeti skrštenih ruku, jer kao što sam već rekao, u svakom trenutku može vrebati neka opasnost za zajednicu, iako nije potrebno odmah sumnjati na zlonamernost lidera relevantne političke snage većinskog naroda. Zakonodavni proces je veoma komplikovan, stručnjaci i službenici pišu zakone, ne zavisi uvek sve od namere političara. Tako je bilo, na primer, tokom privatizacije medija u slučaju elektronskih medija, kada su stručnjaci iz raznih međunarodnih organizacija, potpuno ignorišući interese članova zajednice, odlučili da javni servis manjinskih elektronskih medija pri lokalnim samoupravama treba likvidirati. Poslednjih decenija smo o zaista važnim pitanjima odlučivali u najtežim trenucima. Na primer, 1999. godine, kada smo nakon NATO bombardovanja formirali privremeni Mađarski nacionalni savet (kasnije Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, prim. prev.), koji je tri godine kasnije postao ustavna i zakonska kategorija. Ili, na primer, kada je 2012. godine, godine promene vlasti u Srbiji, Ištvan Pastor odlučio da se izradi strategija ekonomskog razvoja. Ili sada, u ovim turbulentnim vremenima, kada smo odlučili da razvijemo strategiju ekonomskog razvoja za period između 2026. i 2033. godine. To su pitanja koja pre svega nisu toliko vezana za očuvanje identiteta, već su bila relevantna kako bi naš deo nacionalnog korpusa ne samo opstao, već i ostao konkurentan i razvijao se.
– Šandor Ležak veruje u moć organskog organizovanja i izgradnje odozdo naviše. Koji su neki primeri ovoga u mađarskoj zajednici u Vojvodini koje vredi istaći?
– Postoji mnogo takvih primera, na primer, Savez vojvođanskih Mađara je bio takva organizacija 1994. godine, samo što, za razliku od drugih, nismo pokušavali da izgledamo kao nešto drugo osim onoga što jesmo. Godinu dana nakon osnivanja postali smo politička stranka, a godinu dana kasnije postali smo parlamentarna stranka, tako da je SVM od 1996. godine nesumnjivo ne samo najznačajnija, već i jedina relevantna politička snaga mađarske zajednice u Vojvodini na nivou cele države. Ali smatram veoma važnim, na primer, strukovne organizacije, koje, uprkos činjenici da su zaista građanske organizacije i moraju to ostati, svesne su da mogu biti uspešne i zastupati interese svojih članova samo ako sarađuju sa Nacionalnim savetom mađarske nacionalne manjine i Savezom vojvođanskih Mađara kao relevantnom političkom snagom zajednice. Želeo bih da istaknem Savez agrarnih udruženja Vojvodine, krovnu organizaciju organizacija poljoprivrednih proizvođača. U oblasti kulture postoji Kulturni savez vojvođanskih Mađara, a u oblasti medija Udruženje mađarskih novinara Vojvodine, ali postoje i Udruženje pravnika vojvođanskih Mađara, Društvo vojvođanskih mađarskih ekonomista i Udruženje lekara i stomatologa vojvođanskih Mađara. U saradnji sa nacionalnim savetom i SVM-om, ove organizacije efikasno zastupaju svoje članove. Ove organizacije, a i one koje možda nisam naveo, zajedno drže krov nad zajednicom.
– Prema rečima potpredsednika parlamenta Mađarske, svaki kutak zemlje mora biti naseljen. U Vojvodini se program podrške kupovini seoskih kuća ističe kao jedno od sredstava za sprovođenje ovog principa. Istovremeno, često se susrećemo sa argumentom da pomoć ljudima pri kupovini kuća nije dovoljna za naseljavanje sela, funkcionisanje komunalnog ili čak socijalnog, kao i zdravstvenog sistema je takođe važan aspekt, pri čemu je ovaj poslednji posebno problematičan. Koje su ideje SVM-a u tom pogledu?
– Srbija bi mogla mnogo da nauči od Mađarske po ovom pitanju, baš kao što je mogla i uči po demografskim pitanjima. Jasno istaknuti programski cilj SVM-a je da omogući ljudima da u selima žive jedan dostojanstven život, primeren 21. veku, zbog čega se borimo za jačanje pravnog statusa lokalnih zajednica u sistemu lokalnih samouprava u Srbiji. Istovremeno, moramo uzeti u obzir činjenicu da se srpski nacionalni duh razlikuje od mađarskog. Ovde javno mišljenje karakteriše mnogo izraženija centralizacija u mnogim oblastima života. U tom smislu, nama u Beogradu je teško da svima objasnimo zašto je važno, na primer, da pošta radi u Pačiru, ili da republička vlada da novac za renoviranje kuće Kostolanjija u Ludašu. Moglo bi se navesti mnogo sličnih projekata, mada mnogi ljudi imaju tendenciju da pitaju šta političari SVM-a rade osim što primaju plate i sede u udobnim foteljama. Takvi projekti bi se mogli spomenuti u vezi sa svakim naseljem iz proteklih 30 godina. Među programima koji se sprovode preko Fondacije „Prosperitati”, važno je spomenuti ne samo onaj koji podržava kupovinu kuća, to jest 1.341 seoskih kuća kupljenih do sada, već i program kupovine zemljišta, koji je takođe povezan sa selima. Štaviše, sada se može iskazati da se želja za decom među ljudima koji su kupili kuće u selima pozitivnije razvila u poređenju sa onima koji nisu aplicirali za takvu mogućnost. Zato će ovo ostati važan element poltike SVM-a i ubuduće.
(fotografija Andraša Otoša)
– „Osećaj uspeha navodi ljude na akciju, osećaj uspeha ih jača.” Da li je do sada bilo dovoljno uspeha u mađarskoj zajednici u Vojvodini i kako se može postići još veći uspeh?
– Mislim da je najvažnije raspoloženje zajednice. Moramo biti realni, moramo govoriti realno, ne smemo nešto predstavljati kao veće dostignuće nego što zaista jeste, ali istovremeno ne smemo to ni omaložavati niti se prema tome odnositi kao da se nikada nije dogodilo, jer su to naša zajednička dostignuća. Zato često govorim da treba da porazmislimo o svemu što je naša zajednica doživela u Vojvodini, bilo u proteklih 105 godina od Trijanona ili od 1990. godine. Uprkos mnogim nedaćama i dalje imamo jednu vitalnu zajednicu, u kome velika većina članova zamišlja svoj uspeh ovde, želi da ovde živi svoje živote, konkuriše za mogućnosti ovde i želi da se ovde razvija. Moramo pružiti podršku za to, kroz sprovođenje programa stipendiranja, sistema učeničkih i studentskih domova, programa ekonomskog razvoja i zastupanja pitanja infrastrukture. Nije slučajno što SVM ima državne sekretare upravo u ministarstvima u kojima se nalaze, jer svi oni upravljaju oblastima koje su važne ili za očuvanje identiteta ili za stvaranje sredstava za život. Postoje najmanje četiri konkretna rezultata koja su povezana sa politikom SVM-a i značajna su na nivou Karpatskog basena ili, u nekim slučajevima, čak i na globalnom nivou. Prvi je pitanje dvojnog državljanstva, koje je začeto ovde, u Vojvodini. U tom smislu, uvek kažem da Andraš Agošton ima nezaobilaznu ulogu što se tiče dvojnog državljanstva. Mi smo formulisali i utabali ovaj put, a kao rezultat toga svi u svetu od 2010. godine mogu imati mađarsko državljanstvo. Drugi je kulturna autonomija, sa njenom ustavnom i zakonskom utemeljenošću i nadležnostima. To se ovde postiže kroz nacionalni savet, nešto slično tome još u Sloveniji funkcioniše u nekom obliku. Treći uspeh je istorijsko pomirenje, koje je izuzetno na evropskom nivou, a četvrti je plan ekonomskog razvoja, koji je takođe započet kod nas. Ovaj potonji je kasnije pokrenut u nekom obliku svuda u Karpatskom basenu, ali je samo ovde proizveo takve uspehe i brojke. Ovo je neophodno bilo i istorijsko pomirenje, kako predstavnici većinskog naroda ne bi sprečavali sprovođenje ovog programa. Mi, vojvođanski Mađari, trebalo bi da budemo veoma ponosni na ove rezultate iz protekle 3 decenije, ali i na rezultate postignute u razvoju infrastrukture u selima širom Vojvodine. Ovde ima na šta biti ponosan, nešto što bi trebalo da da snagu zajednici za nastavak borbe.
– Ako se osvrnemo na period od promene društvenog uređenja, što je takođe analizirano tokom ove panel-diskusije, kako u matičnoj državi, tako i u mađarskoj zajednici u Vojvodini, vidimo da su brojni ciljevi i zadaci uspešno realizovani i urađeni u pogledu nacionalne politike i ostvarivanja nacionalnih interesa van matične zemlje. Istovremeno, ljudska je priroda da smo skloni da stvari koje su postignute i stečene uzimamo zdravo za gotovo, kao da su uvek bile tu i da će uvek biti. Da li se postupanje sa ovom pojavom pojavljuje kao poseban izazov u aktivnostima političkih stranaka?
– Ponovo smo se vratili tamo gde smo počeli: u politici nikada ne možete sedeti skrštenih ruku, a posebno ne u manjinskoj politici. Opasan je globalni trend, u kojem politika sve više liči na šou-biznis, a sve manje na delovanje usmereno ka rezultatima. Upravo zato građani donose sve više emotivnih odluka. Zato često govorim o potrebi da treba znati polagati račune za rezultate, treba znati prikazati rezultate rada. Voleo bih da verujem da ljudi, bilo da su Mađari ili Srbi, cene rezultate. Da su u stanju da objektivno procene šta je bilo pre 30 ili 5 godina, a šta je danas. Ovi podaci i rezultati se uglavnom mogu objektivno meriti. Hajde da uvek razmišljamo o tome šta bi se desilo da zajednica nije imala relevantnu političku snagu koja bi mogla i jeste se izjasnila o bilo kom pitanju, zastupajući zajednicu. Isto važi i za Mađarsku, zbog čega verujem da će zdrav razum i normalnost trijumfovati i u Mađarskoj.
Intervju sa Šandorom Ležakom na mađarskom možete pročitati ovde.
Nyitókép: (fotografija Andraša Otoša)
