Složnost, angažovanost, želja za dokazivanjem

Na početku našeg razgovora, Marta Varju, glavna urednica našeg dnevnog lista, nije mnogo razmišljala kada sam je pitao šta bi rekla o proteklih osamdeset godina „Mađar soa”. Ona je odmah kazala da su bile borbene, a sigurno je to rekla s razlogom, pošto je i sama jačala redove „Mađar soa” od sredine osamdesetih, pa može se reći: bila je očevidac svega što se dešavalo u ovoj redakcija četrdesetak godina. Pre nego što je ušla u detalje, naglasila je da se prilično obradovala kada se ispostavilo da je Udruženje mađarskih novinara Vojvodine „Mađar sou”, jedinom vojvođanskom dnevnom listu na mađarskom jeziku, dodelilo medijsku nagradu. Ovo je veliko priznanje, jer je to nagrada od profesionalaca, koja samo dodatno povećava njen značaj, rekla je ona. Međutim, nisam pustio da na ovome ostane obrazloženje dato na prvo pitanje, pa sam je ponovo pitao zašto je bez razmišljanja izabrala borbeno kao opis za njen odgovor na ovo pitanje.

– Kada razmišljam o ovoj aktuelnoj nagradi, rekla bih da nismo bili razmaženi nagradama nekada ranije, sve do 2014. godine, kada sam u Budimpešti mogla da preuzmem nagradu za Mađare van matice, kada je naš list star 70 godina dobio ovo ogromno priznanje od premijera Viktora Orbana. Međutim, „Mađar so” ranije nije bio samo jedan dnevni list, nije bio samo jedno novinsko-izdavačko preduzeće, već i značajna institucija vojvođanskih Mađara i njen intelektualni centar gotovo od samog početka. Ono je daleko prevazilazilo granice novinskog izdavaštva i prenošenja vesti, a bila je i svojevrsni „rasadnik”, iz kojeg su izlazili intelektualci i ugledni predstavnici intelektualnog života, iz kojih su dolazili novinari na radio i televiziju, pisci, pesnici, profesori, a kod nas su započinjali karijere i političari. Često je bilo poteškoća, ali smo nekako uvek uspevali da savladamo prepreke. To objašnjavam time da su ljudi bili odlučni i posvećeni. Profesionalizam je uvek bio na prvom mestu, uvek su mislili na čitaoca, a naravno i na našu misiju, a to je da služimo vojvođanskim Mađarima. Zato su punom energijom radili u skoro dvadesetčetvoročasovnoj službi u novinarstvu. Sa ovom energijom mogli smo da se suočimo sa mnogim neprilikama. Konstatacija se, naravno, ne odnosi samo na novinare, već i na lektore i urednike, pošto je ovo jedan veliki timski rad. Ako je jedna od karika lanca slaba, ni mašina ne može dobro da radi, pa proizvod neće biti savršen. Mogu reći da mislim da je to tipično, bilo je dosta složnosti među kolegama u „Mađar sou”, želje da se nešto uradi, želje za dokazivanjem. To me je uvek pokretalo.

Šta ste čuli o počecima, šta je onda izazivalo borbe, a šta kasnije?
– Početak mora da je bio veoma težak, kada je list nastajao, tada, 1944. godine, zvala se „Slobodna Vojvodina”, i stalno je bila cenzurisana. Od Božića 1944. godine do 27-og septembra '45. godine je trajao ovaj prvi period, nakon čega je list dobio naziv „Mađar so”, što je takođe značilo otvaranje. Naravno, ne neko veliko otvaranje, ali su u list uključeni žanrovi karakteristični za mađarsko novinarstvo, novine se više nisu sastojale isključivo od prevoda. Tada su, kako mi kažemo, naši preci uspeli da do 1955. godine „Mađar so” učine čitljivim, takoreći jednim novinama na svetskom nivou, a da ne pominjemo da se tad već smatrao dnevnim novinama sa nacionalnim pokrićem. Počelo je zlatno doba „Mađar soa”, koje je trajalo do 1975. godine, dakle jedan period od dve decenije, i važio je za najbolje i najslobodnije uređivane dnevne novine na mađarskom jeziku na svetu. Naravno, možemo reći da nam je bilo lakše, jer je tada u Jugoslaviji bilo mnogo više prilika nego, na primer, u Mađarskoj. Zahvaljujući politici nesvrstanih, novinari su mogli da putuju, da budu deo jugoslovenskog novinarskog tima, uvek su odlazili u inostranstvo, ne samo na olimpijske igre i sportske događaje, već i na političke posete. Mogli su da steknu uvid u rad istočnog i zapadnog bloka i mogli su relativno slobodno da pišu o obadva. Drugo pitanje je što se, recimo, politika nesvrstanih nije mogla kritikovati, ali je politika dva velika bloka ipak mogla. Dakle, ovo je bilo jedno značajno nasleđe, a kada smo došli do 90-ih godina, do ratnog perioda, sudbina lista je ponovo postala veoma teška, jer je postojao državni monopol na štampana medijska izdanja, a mi nismo bili među miljenicima vlasti zbog naše mirovne politike. Tada su pokrajinska vlada i pokrajinski skupština bili osnivači, menjali su se glavni urednici jer ih vlast nikada nije volela, ali nakon što je Šandor Balint postao glavni urednik, došlo je do svojevrsne ravnoteže, pa možda mogu reći da smo uspeli u jednim normalnijim okvirima, redovno izdavajući list, da oblikujemo imidž „Mađar soa”.

Da li je iznalaženje istine, prodor bio moguć i u teškim trenucima?
– Uspeli smo da iskoristimo ovaj period da pokrenemo novinske dodatke i pređemo na kompjutersko uređivanje, a zapravo je pred kraj ratnih godina, 1999. godine, izašlo naše onlajn izdanje samo da bismo se nekako izvukli iz okvira blokade javnog informacisanja. Dakle, i kada je bilo najgore, mogli smo da preokrenemo događaje u svoju korist.

Šta je okarakterisao period nakon 2000-te godine?
– Jedna od reorganizacija počela je početkom 2000-ih godina, mislim da je tragično ono što se dogodilo. To je bio period takozvane „tronožne stolice”, kada je srce novosadske redakcije premešteno u Suboticu, pored toga, nastalo je uredništvo u Senti, ali je otvoreno i jedno manje uredništvo u Bačkoj Topoli. U Novom Sadu je došlo do smanjenja broja zaposlenih, a oni koji su ovde radili mnogo su propatili. Ako ima nešto na šta sam ponosna, to je što je ova loša odluka kasnije poništena, a danas se unutrašnja politika, privreda i druge rubrike ponovo spremaju u Novom Sadu, u sedištu lista. Tu je novinski desk, a rad teče neometanije. U međuvremenu je došlo i do promene osnivača, pošto je privremeni Mađarski nacionalni savet preuzeo osnivačka prava, što je postalo spas za list, jer bi inače bio privatizovan, što bi, sigurna sam, na kraju označio i njegovu propast. Nacionalni savet za nas takođe znači da možemo računati na efikasniju podršku matične zemlje.

Od 2011. godine ste glavni i odgovorni urednik lista. Koji su bili najvažniji koraci tokom ovog perioda?
– Kada sam preuzela mesto glavnog urednika ovih novina, morala sam da napravim niz naizgled manjih promena. Na primer, u vikend izdanju nije bilo regionalnih stranica, nije bilo strane o privredi. Čak ni ne znam čime su punili vikend izdanje, koje je takođe jedno od najčitanijih. U roku od nekoliko meseci obnovila sam regionalne stranice, a vraćena je i privredna stranica. Moralo je da se obnovi i onlajn izdanje, i od tada ide uzlaznom putanjom. U suštini, moj cilj je bio da proizvodim aktuelne, sveže novine i takve članke sam zahtevala od svojih kolega. Jedno vreme se broj primeraka čak i povećavao, što se čak i u to vreme činilo nemogućim zadatkom. Uvela sam novinske dodatke za svaki dan, jer sam samo na taj način mogla da zamislim da će štampa opstati: ako bismo pružili i iskustvo čitanja u oblasti razonode i hobija. Da bismo sve ovo postigli, morali smo i još uvek moramo mnogo da radimo, jer moramo da proizvodimo dnevni list, kao i novinske dodatke, u suštini po jedan nedeljni list svakog dana pored dnevnih novina. Mislim da ove novine danas igraju vodeću ulogu, i to isto takvu ulogu i u onlajn prostoru i u štampanim izdanjima. Neko bi mogao reći da nema konkurencije u štampanim izdanjima jer nema drugih dnevnih novina. Zaista, nema drugih dnevnih novina, ali i dalje moramo da se takmičimo sa radiom, televizijom i drugim informativnim programima na mađarskom jeziku i mislim da smo u tome potpuno konkurentni.

Koji su najveći izazovi danas? Kažu da štampani mediji neće još dugo postojati...
– Oni pominju osam godina, drugi daju štampanim medijima deset, do dvadeset godina. Radije bih rekla četrdeset. Naravno, moramo se boriti protiv ovog procesa. Stalno razmišljamo kako možemo dati još više u dnevnim novinama. Tu smo na događajima u zajednici, pravimo foto-reportaže o njima, objavljujemo ih u obliku izveštaja u novinama tokom cele nedelje, pošto ljudi vole da vide sebe u novinama. Potrebno nam je plansko novinarstvo, ne možemo se takmičiti samo sa dnevnim vestima. Moramo da ponudimo nešto dodatno. Stalno se uvode novi sadržaji, ali i nagradne igre i pokloni. Na primer, čitaoci sada mogu da sakupe kolekciju mađarskih karata iz vikend izdanja. Ima mnogo pozitivnih povratnih informacija, na primer, sada kada se promenilo zaglavlje „Mađar soa”, koji je ušao u svoju 80. godinu, od 1. januara je svaki dan ispisan crvenim slovima, ljudi se polako navikavaju na to, i tako će tako i ostati. Početkom osamdesetih godina započeli smo jedan serijal, u kome govore naši zaposleni u penziji. Pričaju o prošlosti novina, o periodu kada su ovde radili: najstariji sagovornik ima već 92 godine, pa ima na mnogo toga da se priseti! Imamo i serijal promocije novina uživo, takođe da bismo ostali u kontaktu sa čitaocima, ne samo ovde u zemlji, pošto sam nedavno posetila i Budimpeštu, predstavila ove novine, a sledeće nedelje ćemo biti i u Segedinu.

Domaće tržište dnevnih novina je u suštini tabloidno i uličarsko. Kako „ozbiljno” novinarstvo može da opstane na ovom prostoru?
– Nikad nam nije palo na pamet da krenemo u takvom pravcu. Senzacionalizam se dugoročno ne isplati. Morate biti obavešteni o svemu, ali mislim da naše čitaoce ne bi zanimale najtrivijalnije tabloidne teme i izmišljene priče. Moramo se baviti prenošenjem vrednosti, izdavati novine i knjige, kao i do sada.

Da li se misija lista promenila u proteklih osamdeset godina? Danas je sve istaknutije da su ove novine dnevni list vojvođanskih Mađara. Da li je naše osipanje uzrok ovome?
– Medijska strategija Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine nam je odredila pravac. Dakle, postalo je jasno u kom duhu pišemo i za koga. Ako se ova strategija odnosi na bilo koga, onda se svakako odnosi na nas kao medij čiji je osnivač nacionalni savet.

Ova misija se ogleda i u pobedničkom sloganu nedavno raspisanog konkursa za slogan.
– Da, održan je interni konkurs na koji su zaposleni u našem listu prijavili blizu devedeset slogana. Mađar zaslužuje „Mađar so”. Ovaj slogan je pobedio. To mnogo govori o tome za šta se zalažemo. Po meni je dobro raditi u „Mađar sou”. Novinarstvo je bogatstvo prilika. Novinarstvo se može raditi samo srcem i dušom. Dosadno, nezainteresovano, sa kolutanjem očiju, nema šanse. Verujem da u Vojvodini i dalje postoji ogromna potreba i potražnja za mađarskim novinarstvom.