...“U susretima ovakvog tipa gotovo je nezaobilazno da neko od sagovornika (zbog sopstvenog interesa) ili mediji koji izveštavaju o događaju (zbog senzacionalizma) ne upotrebe odrednicu o „istorijskom“. To se i sada dogodilo u vezi sa tim da su dva šefa države (Nikolić i Ader) na zajedničkoj konferenciji za novinare najavili: sporazumeli su se o tome da će da će se iduće godine, u terminu koji će naknadno biti utvrđen, zajednički pokloniti žrtvama odmazdi (Titovih, komunista, sprovedenih od strane partizana – može se birati odrednica), kao i žrtvama krvoprolića iz 1942. (vidi Novosadska racija, hladni dani). Višegodišnji pozadinski rad stoji iza ovog simboličkog gesta i najave koji se mladoj generaciji možda već čini nevažnim, ali tim važnijim za one koji su pogođeni. Višegodišnji rad u kojem su vojvođanski mađarski političari i intelektualci učestvovali, kao i mađarska diplomatija i politika Mađarske jer, valjada ne treba ni govoriti, nije od mađarske strane zavisilo to što je do ove najave došlo tek sada, a ne mnogo ranije.
Odrednicu „prodor“, dakle, svakako zaslužuje ova najava i neka je na čast Nikoliću da je među svakovremenim odgovornim srpskim političarima prvi imao hrabrosti da učini ovaj korak. Lična zasluga je dakle već svakako njegova, ali slavljenje ipak ne može da bude potpuno i bez senke jer, jednostavno, nije moguće ne primetiti kolika je „fazna razlika“ i vremenska odgoda između postupaka dve strane u vezi sa ovim. Mađarska je već 1943. godine, dakle još u vreme trajanja Drugog svetskog rata (kao jedina među svim tadašnjim stranama u ratu!) pokrenula istragu protiv jedinica sopstvene vojske zbog Novosadske racije, donela je i više smrtnih presuda, a načelnika generalštaba mađarske vojske Ferenca Sombatheljija je nakon rata i izručila Jugoslaviji, gde je i pogubljen. Nasuprot ovome, Srbiji je trebalo gotovo sedamdeset godina da bi stigla do jednog poklonjenja.
Ali je makar stigla“ – zaključuje se u komentaru „Mađar so“-a.
