-Ja ovde radim i volela bih kada bi i vojvođanski mađarski političari priznali moj rad – to bi za mene bila najveća sreća. Veoma se radujem što me je mađarska vlada podržala i odlikovala, ali gde su naši mađarski političari? Ja sam istupila protiv rata i onda kada su neki sa oružjem ulazili u skupštinu, a drugi samo provirivali iza stubova. Ovde sam očekivala neko priznanje, ali je to izostalo – rekla je u intervjuu za „Mađar so“ mirovna aktivistkinja Julija Teleki, kojoj je nedavno uručeno visoko mađarsko državno odlikovanje. Dobitnica Srebrnog krsta ordena za zasluge Mađarske prokomentarisala je da u takvom odnosu „valjda ima neke sebičnosti i nebrige“. – Ja ne mogu da stanem u red, imam sopstveno mišljenje i dozvolite da ga iskažem, a ako nisam u pravu, neka me uvere. Moja borba nije lična stvar: vodim je u interesu vojvođanskih Mađara – kazala je Teleki.
Julija Teleki, čiji je otac krajem oktobra 1944. nevino pogubljen i koji je nedavno rehabilitovan, dok je ona sama u najranijem detinjstvu sa rodbinom iz Čuruga odvedena u logor u Bačkom Jarku, kaže da je za nju važno da se jednom već zvanično i prizna da je pored nedužnih žrtava 1942.godine bilo žrtava i 1944. – Svakovremena vlada bi jednom već trebalo da kaže da je jako mnogo nevinih ljudi mađarske nacionalnosti pogubljeno 1944. Tada više nije bilo rata, ali je protiv mađarskog nacije na delu bila odmazda. Događaji se ne mogu zaboraviti, ali se valjda mogu oprostiti. Treba da živimo u miru, ovde u srcu Vojvodine. Za to treba uzajamno priznati žrtve drugih –smatra Teleki.
-Moj životni cilj je da u Čurugu stoji trajna spomen-ploča u znak sećanja na nevino pogubljene Mađare i da se zajedno možemo sećati svih mađarskih i srpskih žrtava. Hoću da to memorijalno mesto bude tamo gde su pokopane nedužne žrtve. Volela bih da Srbi i Mađari žive u miru i da između nacija u Vojvodini opstane uzajamno poštovanje – dodala je pored ostalog Julija Teleki.
