Šećeranu u Senti je prošle godine kupio Miodrag Kostić od SFRI Italijanske firme. Sa ovom transakcijom, broj šećerana Sunoko MK grupe je porastao na četiri. Uprkos poteškoćama, Senćani su se nadali da će šećerana raditi zbog promeme vlasnika, međutim kazane nisu ni upalili, niti je bilo jesenje kampanje šećerne repe. Antimonopolska agencija dugo nije zauzela nikakav stav u ovom slučaju. Jedna banka koja kreditira šećeranu je 25. maja pokrenula stečajni postupak. Pretpostavlja se da ni ove godine neće proizvoditi šećer u šećerani i sa vrlo malim brojem proizvođača je sklopljen ugovor za proizvodnju čećerne repe.
Miodrag Kostić (Foto: gergelj Jožef)
Da li prizvodimo previše šećera?
Na savetovanju u Bečićima je prisustvovao i Kostić. Pitali smo ga u pauzi za mišljenje u vezi budućnosti domaće proizvodnje šećera.
-Kakva je budućnost industrije šećera u Srbiji?
Ne treba da živimo u iluziji. Već 15 godina unazad tapkamo u mestu, uslovi su konstantno veoma loši. Srbiji je dovoljno da ima četiri šećerane. U EU Srbija najviše 180 000 tona šećera treba da izveze. Na domaćem tržištu može da proda oko 200 000 tona. Tako da se ukupno može prodati 380 000 tona.
Prošle godine tri šećerane Sunoko su proizvele 420 000 tona šećera, i treba dodati još dve Grčke šećerane koje rade u Srbiji i koje su proizvele 170 000 tona. Znači ukupno je proizvedeno 590 000 tona. Šta da radimo sa tolikim šećerom? Ostalo je viška 200 000 tona šećera. Kome da prodamo ovaj višak? Jedino uz podršku države bi mogli da prodamo ispod cene.
Na duge staze, četiri šećerane bi mogle ostati da rade, od toga tri Sunoko. U Vrbasu, Pećincima i Kovačici raspolažemo sa veoma savremenom opremom i najekonomičnije su u Srbiji. U osavremenjavanje ovih šećerana je uloženo preko 200 000 evra. Posle priključivanja EU možda će biti mesta za još jednu šećeranu.
-Da li je kupovina prezadužene šećerane u Senti bio pogrešan korak?
-Činjenica je da ne možemo prodati višak šećera, i nema svrhe da radi još jedna šećerana, ako se ne možemo maksimalno sabdeti sa sirovinom, tj. ako nema toliko repe koliko bi bilo isplativo obrađivati.
U vreme kada je se u Vojvodini sagradilo pet šećerana, država je uložila 800 miliona dolara u ubrzanje razvoja. U snabdevanje šećerane sirovinom, država je dodelila sredstva proizvođačima šećerne repe, što je dalo i rezultate. Zasejano zemljište je dostiglo 150 000 hektara. Danas se ne može dostići ni 60 000 hektara. Nije kriv ni Sunoko ni Hellenic Sugar što proizvođači ne proizvode više repe.
U Mađarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji država daje subvenciju proizvođačima u iznosu od 600 evra, što znači da po toni proizvođači dobiju 36 evra. Kod nas nema subvencije, tako da nema dovoljno sirovina za rad šećerana. Kako bi i mogli prodati šećer u zemljama gde proizvođači uživaju u velikoj subvenciji. Ako znamo da je potrebno osam tona repe za proizvodnju jedne tone šečera, a konkurencija je u prednosti na staru za 10 evra u odnosu na nas, onda to znači da su troškovi proizvodnje jedne tone šećera manji za 80 evra.
Pitaju me kakva će biti sudbina šećerane u Senti?
U Senti će moći da radi fabrika tek kada ostale tri šećerane ne budu mogle postići proizvodnju. Kupio sam ovu šećeranu u nadi da će možda biti toliko repe da će biti potrebno da radi i ova fabrika. Ja mogu da plaćam repu samo ukoliko ima dobiti. U EU ništa se ne prepušta slučaju, više od polovine budžeta se usmerava na poršku poljoprivrednih proizvođača, što čini ogromnu sumu, ali ima i rezultata.
Na pitanje da li sam na gubitku kupovinom šećerane u Senti, mogu reći da jesam- rekao je Kostić.
-Prema tome za Sunoko je bila potrebna samo baza sirovina?
-Kupovinom šećerane nisam uspeo dobiti ni bazu sirovine, proizvođači mogu slobodno prodati svoju repu i drugima.
-Šta očekujete od stečajnog postupka u senćanskoj šećerani?
-Ništa značajno. Ko god da je kupi, neće mu biti lako, jer šećerana ima velike dugove.
Ukupna dugovanja fabrike iznose 1,4 milijarde dinara, a nedostaje pet miliona evra za obrtni kapital.
Ja mogu reći da ja nisam zatvorio šećeranu u Senti. Nema toliko repe da bi bilo isplativo prerađivati u Senti, o zaduženosti da i ne govorimo. U okolini Sente je bilo oko 4700 hektara repe, a ostatak su dovozili iz Srema sa udaljenosti od 170 km, što je apsurdno. Nije ni čudo što je pod stečajem.
U fabrike Sunoko u proseku sa 45 km donose repu i troškovi prevoza iznose 4,5 evra po toni. Fabrika u Senti je isplaćivala i 14 evra po toni, a za sušenje repe su koristili skupo gorivo. U Sunoko fabrikama za sušenje koristimo otpadni materijal. Kostić je rekao da je sklopio strateški ugovor sa Argana firmom iz Austrije za prodaju 51% Sunoko deonica.
Za radnike koji su ostali bez posla u Senti je ponudio da pređu u ostale Sunoko fabrike, šta je njih troje i prihvatilo. Stečaj bi značio da bi svi ostali bez posla, bez otpremnine. Mnogi pokupe svoju porodicu i krenu za boljim mogućnostima u inostranstvo.
