Pre godinu dana još tenzije u Evropskoj Uniji unela je Atina. Pesimisti su se plašili da će Grčka brzo da ispadne iz evrozone i da će to nepovoljno uticati na ocene unije u svetu finansija.
Jedva su se strasti uspešno umirile, sa novim kreditom Grci su opet dobili malo vazduha, ali se odmah pojavio novi problem: kriza migranata i izbeglica koji od početka održava tenziju u celoj Evropi. U vezi sa tim, mnogi su dugo govorili i o raspadu Evropske Unije, o uništenju evropskih kulturnih, civilizacijskih i drugih osnovnih vrednosti, a u najmanju ruku zastrašivanja i širene dezinformacije su govorile i o uništenju, urušavanju šengenskog sistema.
Atmosferu katastrofe je još pojačao i mehanizam rešavanja krize unije koji karakteriše istovremeno tromost i ishitrenost, mnoštvo sukoba interesa, a pojačan je i glas ekstremista ili „samo“ nacionalista, koji su najednom dobili polet. Zemlje članice su se okrenule jedna protiv druge, opet su na videlo došle istorijske nesuglasice i uvrede. Debele kritike, reči uvrede su pljuštale na sve strane. Umesto da su države kao jedinstveni saveznici predložili programe koji se zajednički mogu uspešno ostvariti, u cilju rešavanja najvećeg problema unije.
Mnogi nisu štedeli ni izbeglice ni ilegalne imigrante. Kao da su zaboravili da Evropskoj Uniji nije stran humanitarni, karitativni i moralni pristup – a naročito nije stran zapadnom jezgru unije koja je svojevremeno osnovana iz privrednih, političkih i strategijskih interesa.
Na početku izbegličke krize, u više zapadnih zemalja Evropske Unije stranci su rado primani, prvenstveno oni koji su bežali od rata u Siriji. U drugim zemljama su ih samo, često bez kontrole, propuštali, a negde im je put zaprečen ogradom. Bilo je i političara koji su u izbeglicama videli terorističku opasnost.
Zbog ogromnog talasa ljudi i zbog povremenog političkog huškanja protiv istih, u dobrom delu žitelja unije počeo je preovladavati pesimistički, evroskeptični i neprijateljski stav. Nakon početničkog zanosa su se i u Nemačkoj i skandinavskim državama, poznatim po prihvatljivom stavu prema migrantima, građani okrenuli protiv migrantske politike vlade. Promenu javnog mnenja delom je izazvalo neprihvatljivo, često agresivno, ponašanje pojedinih neodgovornih članova ogromnog talasa stranaca koji su jednostranom odlukom vlade puštene u zemlju, a delom i sve žešća kampanja protiv migranata.
Situacija je postala neodrživa i zbog toga je Evropska Unija učinila radikalan korak. Umesto ranije politike dozvoljavanja, zauzela je tvrd stav. Prvo je grupa država, takođe jednostrano, ojačala svoje granice, nakon toga je sledilo zatvaranje balkanske rute, a nakon toga, sada već zajedničkom odlukom, je i Turska uključena u rešavanje migrantske krize. Nedavni sporazum sklopljen sa Turcima je smislila i ostvarila baš nemačka kancelarka Angela Merkel, čime je sve iznenadila.
Iako se u Evropi mnogi protive povećanju uloge Turske, inicijalni dogovor je već sklopljen. Njegov cilj je zastrašivanje izbeglica i ilegalnih migranata od toga da se i dalje masovno upućuju na put Evrope.
Ankara, ranije toliko puta kritikovana u EU, je dobila vodeću ulogu u zastrašivanju i u zadržavanju migranata, što bi Brisel, u slučaju uspeha, naplatio sa milijardama evra. Pored toga, Turcima je obećana liberalizacija viznog režima, kao i ubrzanje pregovora o priključivanju Turske Evropskog Uniji.
Odluka nije slučajna. Turska naime udomljava oko 2,8 miliona sirijskih izbeglica i na taj način je u mogućnosti da pojača ili smanji priliv mase u Grčku, odnosno u EU.
Dogovor se, naravno, može objašnjavati i time da su zbog migrantske krize zavađeni čelnici EU u nedostatku boljeg rešenja prebacili na Turke ovaj zadatak nasilnog zadržavanja ljudi koji beže sa Istoka. Odluka se može kritikovati, ali se može i prihvatiti. Čak se može objasniti i na taj način da Brisel za svoje pare može ponovo da kupi uticaj u Ankari, otuđenoj od Zapada, i da može sebi da približi sve glasniju Tursku. Šta više, može Tursku učiniti odbrambenom linijom svojih jugoistočnih granica. Sve je to, međutim, isuviše lep san. Stvarnosti je, verovatno, bliža pretpostavka da je od sklapanja dogovora, sa pregršt mana, Evropska Unija, u značajnoj meri, data u milost i nemilost Turske i iskusnog i veštog Recep Tayyip Erdoğana.
Još se ne zna u kojoj meri turski predsednik može doprineti rešavanju gorućih unutrašnjih problema EU. Ali se sasvim dobro vidi da je unija, koja je pala u paniku zbog destabilizacionih procesa izazvanih od mase migranata, koji čine jedva 0,3 posto ukupnog stanovništva Evrope, od nacionalističkog natecanja izazvanog izbegličkom kizom i od reakcija zaplašenih i zastrašenih birača, bila prinuđena na ovaj dogovor.
Od isticanja problema niko ne sme da očekuje čudo, a naročito ne za kratko vreme. Međutim, već se tokom proleća može ispostaviti koliko je ovaj „dil” koristan i trajan.
Briselu i zemljama članicama unije je svakako potrebno da neko stane na put novim masama koje se približavaju Evropskoj Uniji, naročito zbog ljutnje glasača, koji su besni zbog nekontrolisano puštenih 1,25 miliona migranata i izbeglica, koliko ih je prošle godine stiglo u Evropu. Naravno, o uspehu će se moći govoriti samo ukoliko pakt sklopljen sa Turcima zaista bude efikasan.
Ali ni to nije garancija ni za šta, jer migranti mogu promeniti pravac kretanja. Na primer, od sada mogu kretati putem Evrope iz Libije, i to u mnogo većim grupama od sadašnjih, iz države u kojoj caruje anarhija i gde ne postoji vlast sa kojom bi se mogao sklopiti sporazum.
Uprkos tome, čini se da je Evropska Unija odlučnija nego ikada u tome da većinu problema potisne van svojih granica. Velika većina političara unije se više neće smilovati nad masama koje se približavaju. Prošle godine je još u mnogima od njih postojala namera za prihvatanjem, ali se trenutno ovakvi znaci jedva mogu videti.
Glavni cilj je sve jasniji: sa strogim pravilima i, možda, zajedničkim merama stati na put ilegalnoj migraciji prema Evropskoj Uniji i dozvoljenu migraciju staviti pod mnogo uređenije okvire nego što su bili dosadašnji. Jedan deo ovih nastojanja se odnosi i na deportaciju osoba koje su već stigle u Evropsku Uniju, a koje su nepoželjne ovde.
Čini se da je započeta izgradnja, šengenskih, utvrđenja Evrope koja su do sada nedostajala. Sistem će, doduše, imati kapije, ali će se one verovatno samo odškrinuti pred onima koji će imati pravo da uđu. Oni koji beže od životne opasnosti će i dalje spadati u ovu grupu, ali oni koji iz privrednih razloga ilegalno dolaze ne mogu računati na povoljan ishod.
