Retko kada se dogodi da se davalac imena nagrade podudara sa onim principom koji je i nagrađenom njegov sopstveni. I Marai je uvek kući odlazio u neku drugu stranu zemlju i pisao o mnogim zemljama – kaže ovogodišnji dobitnik književne Nagrade „Šandor Marai“ Ferenc Kontra, književnik i urednik kulturnog dodatka „Mađar so“-a, kojem je to prizanje povodom Dana mađarske kulture ovih dana uručeno u Budimpešti .U intervjuu za „Mađar so“ dodaje da je i sam u načinu pisanja mnogo puta stigao do takvih pitanja koja su zaokupljala i Maraija.
Rođen u Hrvatskoj, srednjoškolac i student u Mađarskoj, sa jednim delom života provedenim u Australiji, i izborom da se od sredine osamdesetih doseli u Novi Sad, Kontra i sam potvrđuje da je u njemu rano sazreo osećaj „nigde kod kuće“ i da i njegov književni opus nosi teret spoznaje „bilo kuda da ideš, uvek si tuđinac, i stalno manjinac“. – A posle čovek stigne dotle da prihvati tuđinstvo. Jednom svi to ispišu iz sebe i posle toga idu dalje. Džojs je u Trstu pisao „Uliksa“, jer je tamo bio profesor engleskog. Ali, da ostanem kod svog primera: u Varšavi sam govorio o toj višedomnosti, nikako nisu razumeli, jedna je gospođa pitala na kojem onda jeziku sanjam. A u Strazburu su pitali na kojoj sam se strani borio u južnoslovenskom ratu. U Lajpzigu nisu razumeli zbog čega u Hrvatskoj sve do kraja šezdesetih godina niko nije mogao da u matične knjige rođenih bude upisan sa mađarskim imenom – navodi dobitnik Maraijeve nagrade.
