„Lično sam ih zatrpavao u jame… Ne mogu da hodam po njima…”

O izjavi jednog vojvođanskog partizana, na godišnjicu novosadske racije i zločina 1944–45. godine

Adam Kurc

2019. január 16., 15:20 >> 2019. január 31., 14:23

Kommentek száma 0  A cikkhez tartozik képgaléria 

„…Dovoljna je borba da bi prošlost mogli priznati. ...

Borbu koju nam preci vodiše u mir pretapa sećanje naše.

Da sredimo zajedničke poslove nama je stalo. A to nije malo.”

Atila Jožef, Kraj Dunava, odlomak

 


Ako bismo danas pomenuli zločine u Vojvodini tokom Drugog svetskog rata, većina građana, kako u Srbiji, tako i u svetu – pa i u Mađarskoj – prisetila bi se Novosadske racije, koja se odigrala januara 1942. godine, kada su mađarska vojska i žandarmerija ubile oko 3.500 Srba i Jevreja. Međutim, već 1943. godine Mađarska je citirala pred sud odgovorne za ta dela, a ipak ih je Hitlerova Nemačka početkom 1944. godine odvela, da ne bi izašli pred mađarski sud, ali ih je Mađarska isporučila Jugoslaviji odmah posle rata, gde su svi pogubljeni. O toj raciji je u Mađarskoj 1964. godine izdata knjiga Hladni dani, a odmah posle objavljivanja knjige, napravljen je i film, i zahvaljujući ovome mađarsko društvo je u značajnoj meri upoznato sa tim dešavanjima. Sa druge strane, malo njih poznaje dešavanja u Srbiji i Mađarskoj na prelazu iz 1944. u 1945. godinu, kada je ubijeno na desetine hiljada nevinih Mađara i Nemaca, među kojima su većina bili aktivno muško stanovništvo, a na više mesta su gotovo potpuno stradali pripadnici elita (intelektualci, privrednici). U Čurugu je, na primer, likvidirana cela muška populaciju Mađara, 23. januara 1945. godine žene i decu su proterali iz sela, oduzeli im imovinu, zabranili su im da se vrate svojim kućama i stavljena im je stigma kolektivne odgovornosti.

Izgleda da svaki zločin i etničko čišćenje imaju svoju osobenost. U holokaustu nad Jevrejima novost je bio potpuno uništenje ljudi kroz mehanički sistem ubijanja. U dešavanjima 1944-45. godine osobenost je bila da komšije ne samo što s porijavljivali svoje susede – u većini slučajeva su Srbi odavali Mađare i Nemce – nego su sugrađani u velikom broju i aktivno učestvovali u sistemskom ubijanju, uzevši učešće u nemilosrdnom ubijanju hiljada ljudi po naseljima. I sve se to izdešavalo posle završetka rata, kada su Sovjeti već oslobodili ovu teritoriju. Posle ovih dešavanja decenijama su živeli, a žive i danas, jedni pored drugih, ubice i preživeli, znajući ko je šta uradio. Žrtve tih događaja i dan-danas počivaju u masovnim grobnicama, preko kojih su izgrađeni pijačni trgovi, silosi, autobuske stanice i sportski tereni, kako bi se sprečile eshumacije, ponovno sahranjivanje i komemoracije. U većini slučajeva masovne grobnice nisu označene, dešavanja nisu prepričana, nije snimljen nijedan film na osnovu ovih strašnih događaja koja su se odigrala pre 75 godina, gde su žrtve u najvećem broju obični građani (paori, radnici, nadničari). Ni ubice nisu odgovarale za svoja dela, štaviše, ti dželati su živeli, neki i danas žive, a mnoge su decenijama slavili kao narodne heroje, čak i sa porodicama žrtava.

O ovim dešavanjima počelo se pričati posle 1990. godine, pre svih, to su učinili novinari i istoričari, prvenstveno na osnovu svedočenja oštećenih preživelih. Od 2011. godine srpski i mađarski istoričari zajedno, u mešovitoj komisiji dvaju akademija nauka, istražuju ove događaje, a 2013. godine predsednici dveju država su zajedno odali počast i srpskim i mađarskim nevinim žrtvama. Najzad se oglasila i druga strana: jedan izvršilac. Na portalu slobodnisrbobran.com pojavio se članak Vreme je!, u kome se Đura Ćorić, kafedžija iz Srbobrana, nekadašnji partizan i izvršilac zločina, priseća tih dana. Đura, ili kako su ga u selu zvali čika Ćopa, tik pred smrt je sve ispričao uredniku portala, Milanu Stijačiću, koji je to zabeležio u tonskom zapisu. Zbog značaja teme, prenosimo ovu izjavu u celosti:

Spomenik u Adorjanu

Spomenik u Adorjanu

„– Nakon oslobođenja, krajem 1944. godine, bila je strašna hladnoća. Na mestu današnje pijace je streljano više od 180 ljudi koji su uhapšeni kao Hortijevci ili njihovi simpatizeri. Za nekoliko dana ubijeni su svi ti ljudi, uglavnom iz našeg sela. Lično sam ih zatrpavao u jame – počinje priču Đura. – Bližila se zima, hladnoća je prodirala u meso i kosti. Njih su dovodili, punili sobe. Skidali su ih potpuno gole. Stisnuti ljudi su čučali, nije bilo dovoljno mesta. Puni podrumi nekih kuća iz današnje Svetog Save ulice, puna Opština, mlin… Mene su odabrali, odveli me u stranu i naredili: ’Uzmi lopatu iskopaj rupe, a kasnije zatrpavaj i naravno ćuti’. Ljudi su molili da ih ne muče, neki su molili za smrt. Onda je preko noći počelo ubijanje. – Izvodili su po grupama po troje-četvoro, vezanih ruku. Onako izmrcvarene ih dovedu do jame, stanu im iza ledja i pucaju u potiljak. Gurali su im tela sa nogama u jame i nastavljali dalje. Oni ubijaju, bacaju u jamu, a ja čekam da završe pa da krenem da zatrpavam. Jedan od ubijenih je padajući ostao na ivici jame, a onaj što strelja mi naredi: ’Gurni ga unutra’, a ja ne mogu. Oduzele mi se noge i ruke, od hladnoće i straha. Ovaj što je pucao okrenu pušku na mene, a ja ga molim: ’Nemoj druže, ja sam VAŠ’. Srećom tu se našao nas čuveni komesar Medurić, da to potvrdi i ja sam se spasio. Taj koji je pucao najviše, a otišao na onaj svet pre desetak godina kao ugledan čovek je samo promrmljao, ’mnogi ste se sada kod nas uvukli, kao naši ste’. Jednom su mi krenule suze na oči iako sam stalno stezao srce, nisam mogao da izdržim- ’neprijatelj nije smeo da se sažaljeva’.

Među zarobljenima je bio i jedan momčić, nije imao vise od 18 godina. Pitao sam ga kroz vrata koja su imala jedan poveći prorez ’koji te, đavo natera da odeš u Hortijevce’. A on, suza mu suzu stiže, tresući se od hladnoće i straha, onako mlad i lep, pravo dete, prošapta ’Ko me je pitao, i oni su me ovako odveli’. Ubili su ga te večeri. Ubijali su i zbog toga što je neko od glavešina bacio oko na nečiju ženu, mladu i lepu Mađaricu, zbog toga što je nekom trebala nečija kuća. Zbog dugova koji su nastali pre rata i naravno zbog mržnje prema Mađarima, zbog loših stvari koje su oni činili ovdašnjem življu za vreme rata. Istina je da je 10 odsto streljanih imalo zla iza sebe, ostali nisu. Oni što su bili krivi su pobegli ranije.

Kada sam nakon streljanja odlazio kući, nikom ništa nisam pričao. Zaprećeno mi je da ćutim o svemu. I naravno ćutao sam. Do danas. Te slike i strah su me pratili celog života. Bojao sam se nove vlasti, povremeno bi me pozvali i pitali kako je bilo u ratu. Naravno da me nisu pozivali bez razloga. Ja sam to znao. Odgovarao sam da je trebalo još ’gembeša’ da pobijemo i na tome se sve završavalo. O streljanjima Mađara se samo šuškalo po selu, a članovi porodica onih koji su pobijeni s mukom su živeli i ćutali kao zaliveni.

Sad skoro sam sreo u selu jednog posleratnog komunistu, kažem ’posleratnog’ zato što za vreme rata to nije bio (a pokazao se za vreme streljanja posebno) i izletelo mi je iz ustiju, ’pomaže Bog’. Krenuo sam prema njemu da se rukujemo. Osuo je drvlje i kamenje i po meni i po Bogu, nije hteo da mi se javi. Tada me je uhvatio strah, kakav nisam osetio nikada. Još su tu, šetaju selom, ubiće me! Nakon toga sam pao u postelju, dobio temperaturu i danima buncao u polusnu. Ćerka mi je kad sam došao sebi ispričala šta sam u bunilu govorio o ratu. – Rekla mi je da moram da otvorim dušu. Nisam nikada nikome pričao moje muke. Noćne košmare, nespavanja, slike pobijenih koje su mi se redovno vraćale. Pošto ćerka nije mogla sama da me ubedi, došao si ti i odvezao me na pijac. Pokazao mi krst podignut tu kao usput.. Video sam da znaš i rekao sam da ću vam reći sve. Ti zapiši, a ja da olakšam srce i dušu, neću ni ja još dugo, tu sam na kraju puta. Samo molim Boga, da se ne mučim na onome svetu. Ne znam šta će biti sa Đurom na onom svetu, ali na ovome mu nije lako. Nije lako ni njemu, a posebno ne onima koji su izgubili svoje voljene u tom ludom vremenu. Agonija u kojoj žive pojedini dželati i porodice žrtava može da se okonča jedino priznanjem da žrtve postoje, da su tu nadomak naših kuća zatrpani kao uginuli psi. Da se njihovi zemni ostaci iskopaju i sahrane u zajedničku grobnicu, onako kako dolikuje svakome čoveku. Nema politike, samo ljudskost.”

Moj sagovornik Đura nije imao hrabrosti da izađe iz auta i stane na pijačni plato. ’Ne mogu da hodam po njima’ samo je to izgovorio. Ovo je samo jedna od priča, a streljano je 412 ljudi [u Srbobranu]. Da li nakon 74 godine imamo hrabrosti da se suočimo sa nečim što tišti mnoge naše sugrađane? Ili ćemo i mi ćutati i biti saučesnici?” – postavlja na kraju pitanje urednik stranice, Milan Stijačić.

Ova izjava je šokantna i stvarno bi mogla biti prva ove vrste. Međutim, iz knjige Jožefa Pintera, koja se bazira na svedočenjima (Szennyes diadal. Magyarirtás Szenttamáson 1944–45-ben, VMMI, Zenta, 2014.) možemo da vidimo da Ćopa nije bio samo „grobar”, te njegovo svedočenje ne možemo da prihvatimo kao potpuno. Na 141. i 178. strani pomenute knjige srećemo se sa imenom kafedžije, kako je sa puškom u ruci ili na ramenima mogao da čini strašna dela. Zato se nadamo da je ovakva ispovest samo početak, da će priznanja sa obe strane da se nastave, zarad večnog mira preživelih i žrtava, i potpunog pomirenja naših dvaju naroda.

[Književna povezanost, u posebnom okviru za tekst:] Nandor Gion, pisac, rodom iz Srbobrana, pre 50 godina je za izdavačku kuću „Forum“ iz Novog Sada objavio knjigu Moj brat, Joab (Testvérem, Joáb), u kojoj već hrabro prepričava neke od pomenutih događaja skriveno u jedan obični kafanski dijalog. Gospodin Palika Kovač tvrdi o šantavom kelneru Opatu sledeće: zato je on postavljen za načelnika policije posle rata, jer niko nije hteo da ubije masu ljudi. Ali Opat se prihvatio zadatka, … on i jednooki Kačan, koji je bio njegov pomoćnik, su ubili pregršt ljudi. Prema nekim informacijama je i otac Palike Kovača tada ubijen. U knjizi možemo da pročitamo da je Palika Kovač, često sarkastičan, razmišljao na sledeći način: Opat je napravio veliku grešku, kada je porodice pogubljenih ostavio da žive, … trebao je poubijati cele porodice, posle rata … nije trebalo da bude problema. Možemo, takođe, pročitati: jednooki Kačan se jednom napio, i upucao se u glavu. – Nandor Gion je u svojim romanima menjao imena, ali tek toliko da ostanu prepoznatljivi: Opat i Ćopa su slična imena, obojica su kafandžije, i obojica hramlju; posleratne aktivnosti isto ukazuju na to da je pisac, pišući roman, mislio na Ćopu i na događaje koji su se odigrali 1944. i 1945. godine. Kod pominjanja samoubistva u alkoholisanom stanju pisac je hteo da ukaže na grižu savesti egzekutora koja ne prolazi vremenom, i koja je naterala i Đuru Ćorića da progovori.

 

Nakon objave Milana Stijačića, Adam Ištvan Kurc je napisao članak povodom godišnjice 23. januara, a preveo ga je Igor Kiš


Mielőtt hozzászólna a cikkhez, kérjük olvassa el a moderálási alapelvet!

! Hozzászóláshoz be kell jelentkeznie:
Facebook belépés
Listázás:

  • HETI ROVATOK
  • Kerekeken
  • Napsugár
  • Nyugdíjasok oldala
  • Vonalkód
  • MELLÉKLETEK
  • Sportvilág
  • Üveggolyó
  • Magvető
  • Képes Ifjúság
  • Tarka Világ
  • Kilátó
  • Hétvége