Tema za pisanje može biti i na ulici, kažu obično iskusni novinari, pisci i mislioci, samo se treba sagnuti i pokupiti je. Povremeno, ovu uzrečicu možemo shvatiti i bukvalno, jer poneka tema zaista i leži na zemlji, u svoj fizičkoj težini, i čeka samo nas. Upravo to se i desilo u ovom slučaju. Već sam više puta pisao o javnom saobraćaju, o autobusima, o železnici i o svakojakim pojavama, koje i drže ovu temu na površini. Činim to i ovoga puta, pišući o nuspojavi, koja se stalno ponavlja u Bačkoj Topoli. Više puta sam već pisao o većem železničkom prelazu, koji se nalazi u gradu i koji nervira građane na raskršću Senćanskog, Čantavirskog puta i Glavne ulice. Prvenstveno, problem ovog prelaza je što je skoro u potpunosti nepodoban za prelaženje peške ili biciklom, uz poštovanje zakona. U cilju pravilnog prelaženja možemo učiniti taman toliko da ne prelazimo kada je rampa spuštena, već da pričekamo. Drugi veliki problem ovog prelaza je što pre i posle prolaza voza rampa stoji spušteno dosta dugo, tako da se povremeno formira čitava kolona, duga i po nekoliko kilometara, čak iako naš saobraćaj nije baš belosvetski.
To je izvor trećeg problema: niko ne želi da stoji desetak minuta i zbog toga nastaju pokušaji da se što brže pređe. Čujemo zvono koje nas upozorava da će se uskoro spustiti rampa. Svi ubrzavaju, misle da će se provući pre potpunog spuštanja iste. To se lako reši peške, biciklom, pa čak i sa manjim autom. Problem stvaraju veća kola, kamioni koji ne mogu da se provuku na vreme ispod rampe koja se već spušta. Rampa se u ovim slučajevima lomi i pada pored puta. Tako se desilo i juče. Zvonjava. Još se mogu provući! Bum! Voz je stigao, i na sreću, bez ozbiljnijih problema, prošao. Nakon pola sata stigao je i teretnjak, stao ispred železničkog prelaza, a zatim tempom puža polako prošao preko njega dok je jedan železničar davao uputstva i vozu i učesnicima u saobraćaju… Neka niko ne pomisli da se radi o jedinstvenom slučaju. To se dešava skoro jednom mesečno. Rešenje bi moglo biti, po mom mišljenju, dvosmerno. Trebalo bi se objasniti vozačima, koji učestvuju u saobraćaju, da ne prelaze kada zvono zazvoni, a sa druge strane bi i železnica trebala da se zamisli da li vredi spustiti rampu pet minuta pre dolaska voza, naročito ako znamo da se naš železnički saobraćaj ne ubrzava, već, naprotiv, usporava.
