Nada Pavićević, predsednica Udruženja vojnih beskućnika izjavila je da na teritoriji Srbije oko pet hiljada vojnih penzinera i članovi njihovih porodica mogu da se smatraju beskućnicima. Najveći broj među njima služio je u nekoj od nekadašnjih jugoslovenskih republika i posedovao je stan ili stanarsko pravo. – U Srbiju smo mogli da dođemo samo nakon što smo se pismeno odrekli tih stanova, a Srbija je zakonima i odlukama vlade garantovala da ćemo dobiti stan, ili pomoć da bi pod povoljnim uslovima mogli da kupimo stan. Naravno, od toga se u najvećem broju slučajeva nije ostvarilo ništa. Sa suprugom mi živimo u stanu od 20 kvadratnih metara, ali u kasarni ima i takvih koji su smešteni u devet kvadrata – rekla je predsednica ovog udruženja za „Mađar so“.
Ono što država čini i kako se ponaša prema vojnim penzinerima Pavićević je nazvala mobingom i „tihim ubijanjem“. Ona je ustvrdila i da je predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić Dejanović nameravala da poseti ljude smeštene u kasarni, ali da za to nije dobila dozvolu Ministarstva odbrane. – Ne žele da bilo ko vidi u kakvim uslovima živimo, zbog toga se ova tema potiskuje i u medijima – rekla je Pavićević.
Potpukovnik Petar Mrđa nekada je bio rukovodilac jedinice zadužene za bezbednost Josipa Broza Tita na Brionima. Poslednjih dvanaest godina živi u Novom Sadu u jednoj od kasarni, zajedno sa suprugom, sinom, njegovom suprugom i njihovo dvoje dece. Ovoj šestočlanoj porodici pripao je stan od 40 kvadrata. Prema rečima Mrđe, u Novom Sadu i neposrednoj blizini, u kolektivnim centrima i kasarnama smešteno je 350 vojnih beskućnika i članova njihovih porodica, što je ukupno 1150 ljudi. On je dodao da je u Novom Sadu do sada dodeljeno svega 25 stanova vojnim beskućnicima. – U Beogradu i drugim gradovima taj je broj mnogo veći i na tom planu je pokrajina potisnuta u drugi plan – kazao je Mrđa, koji je primetio i da se u „kolektivnim centrima živi kao u koncentracionim logorima, ili nekom od geta Drugog svetskog rata“.
