...Deo ruinirane kasarne – budući da se radi o ogromnom kompleksu zgrada – najpre su očistili, spremili i izgradili igralište u dvorištu. Deca koja su gluvarila u okolini ubrzo su se privikla, igrala se, šurirala loptu i – što je valjda najvažnije – nisu besciljno lutala ulicom.
Zaiskrila je nada da se, barem u jednoj stvari, približavamo zemljama zapadnije od nas, da civili mogu da dođu do male prednosti, pomoći. Meni lično je tada pala nam um ljubljanska kasarna Metelkova, koja je devedesetih godina prepuštena kulturnim i nevladinim organizacijama i koja je od tada izrasla u pravi kulturni centar. Razvio se u mesto za predavanja, izložbe, performanse, susrete umetnika, a jedan deo je pretvoren u sobe za iznajmljivanje i – tako je centar postao samoodrživ.
Ali, kako to već biva, stvari koje drugde dobro funkcionišu u Srbiji se graniče sa iluzijom. Ovde pozitivne inicijative građana mogu da traju evetualno tri nedelje. Toliko je trebalo vojnoj i civilnoj policiji da se pojavi u kasarni i istera predstavnike nevladinih organizacija.
Koja će biti sudbina gradske kasarne?
Ne može se tačno znati, ali se na osnovu slučajno otete rečenice direktora Zavoda za izgradnju grada može naslutiti da su u pripremi planovi za jedan novi bulevar. Jedan novi sa četiri saobraćajnice, koji bi vodio do sajma i uz kojeg će biti mesta za mnogo solitera. Veliki broj solitera i nijedno igralište. Deca će potražiti jednu drugu kasarnu. Dok ne budu bila i odatle oterana.
