Vojvodina ima dugu vekovnu tradiciju u uzgajanju duvana- nije ni čudo jer se na manjoj parceli zemlje može realizovati velika dobit. Do nedavno, mnogi ljudi su tako zarađivali za život, veliki broj uzagajivača je zapošljavao radnike za obavljanje radova. Danas se samo nekolicina bavi ovim, jer kupci - prvenstveno iz Sente, Čoke i Palanke - ne podržavaju domaću proizvodnju. Trenutno „moderan” način sušenja Virdžinija, mnogi uzgajivači ne mogu priuštiti. Pored ovoga, veliki problem je i nedostatak radne snage, jer ljudi idu u inostranstvo i rade isti posao za mnogo veće pare. Dakle, sada se u Vojvodini samo u Sremu još uzgaja duvan, a kupci nadoknađuju deficit time što kupuju uvozne cigarete.
Šta se dešava pred našim očima? Sada se i u sektoru poljoprivrede guše mali preduzetnici kao i u mnogim drugim oblastima? Kako danas mogu uzgajivači na maloj parceli da napreduju, kada im je ova biljka bila jedini izvor prihoda? Na ovo pitanje smo potražili odgovore od nadležnih. Da li ima nade za optimizam? Odgovori se razlikuju ali se niko ne smeje sa oduševljenjem.
Pitali smo nekadašnjeg nastavnika Nađ Abonji Pala, koji mi je u osnovnoj školi predavao o osnovnim poljoprivrednim pravima, a koji se bavi kultivacijom. Dao nam je nekoliko predloga i saveta:
- Poslednji put su moji roditelji gajili duvan pre 25 godina. Ni pre toga nisu gajili redovno svake godine. Kada prolazim pored njiva u Senti, vidim da sadnja duvana opada iz godine u godinu. Bile su dve parcele prošle godine ali i one su više bile prema Bogarašu. Roditelji Zaboš Erike iz Bogaraša su takođe sadili duvan što je i ona kasnije sa mužem nastavila da radi. Do nedavno, vrlo lepo su mogli da žive od toga.
- Moj otac je 60-ih godine počeo da uzgaja ovu biljku, kao i mnogi drugi ljudi u regionu. Tako je dobro išlo da su se zapošljavali i radnici. Nekada je u Bograšu bilo stotinu ljudi koji su se bavili ovim, ali sada jedva nađete dvoje ljudi da uzgajaju duvan i to na maloj parceli. Bilo je godina kada smo duvan sadili i na 12 hektara zemlje. Onda je fabrika duvana u Senti prestala da uzgaja Berlej vrsu i samo se bavi proizvodnjom Virdžinije. Druge kompanije u ovoj oblasti ne pružaju prave uslove za proizvodnju a i plaćanje je problematično. Na kraju je odlučeno da duvan nije profitabilan pod ovim uslovima.
Nekolicina ljudi koja još uvek uzgaja duvan, kako može da napreduje?
- Ovaj mali procenat ljudi koji još istrajava, najbolje da uposli celu porodicu i tako smanji troškove za radnu snagu koju bi zaposlili.
Šta ljudi da rade sa mašinama koje su koristili, da li da ih prodaju ili da čekaju bolje uslove za dalju proizvodnju?
- Mašine se i ne smatraju toliko velikim delom ulaganja, koliko objekti za sušenje duvana. Oni imaju vrednost više hiljada evra a stoje prazni. Ljudi sa većim imanjima, rade sa većim mašinama, mogu da iskoriste ove objekte za čuvanje slame, lucerke ili neke druge kulture. Oni sa manjim imanjima nemaju šta da odlažu tu. Upravo zato bi trebali uzgajati duvan, jer ćemo na malom posedu imati veću korist.
Da li se još nadate da će se situacija poboljšati?
- Iskreno, kako smo prošli, ja sam rekao da tu stajemo.... Ovo je inače veoma težak fizički posao, a mi nismo tinejdžeri i čovek propada. Odlučili smo da stanemo. Po ovoj ceni se ne isplati. Sad se bavimo drugim stvarima. Pokušavamo...
Sa proizvodnjom kojih biljaka se isplati pokušavati?
- Samo svoje iskustvo mogu da prenesem, jer svako ima svoje ubeđenje.Ove godine ćemo sejati pomalo žita, kukuruza, sirka, suncokreta. Nešto donosi dobit, a nešto odnosi. Pored ovoga se bavimo i cvećem.
Od malih nogu sam rastao uz duvan, roditelji su ga prizvodili 38 godina, a mi smo nastavili još 25. Nikad nismo pomislili da će postati neprofitabilan.... ali sve ima svoj kraj, mi gledamo sa pozitivne strane i idemo dalje.
Srđan Kalinić, proizvođač duvana iz Sente, koji se bavio duvanom 18 godina, prodao je sušač duvana pomoću kojeg je mogao da proizvodi i sortu Virdžinija.
- Fabrika duvana u Senti sada uzima isključivo sortu Virdžinija samo sa teritorije Srema, jer kažu da je boljeg kvaliteta. Pomoć od države je ukinuta, što je u svetu sasvim normalno da je ima. Tako da sam unazad dve godine prestao sa proizvodnjom, kao i mnogi drugi u okruženju. Oni koji ga još otkupljuju nude vrlo malo, što često čak ni ne plate. Uopšte ni ne planiram da nastavim sa proizvodnjom, mnogi su se odselili iz mesta, čak je teško naći i radnike. Država mnogo traži od nas, čak bi trebalo prijaviti i sezonske radnike, tako da se oslanjamo na ono što možemo sami uraditi. Ove godine nećemo sejati ni šećernu repu, jer iz prošlogodišnje setve imamo loša iskustva. Od proizvodnje žitarica nema mnogo dobiti. Od duvan je bila mnogo veća dobit na manjim parcelama nego od žitarica na istim.
Šta donosi budućnost? ,,Masna zemlja Bačke“ … ova regija je uvek bila poznata po zemljoradnji...
- Zemljoradnja? Opština je dala Matijeviću 2600 hektara zemlje... Da smo to podelili međusobno među osamdesetak porodica, obezbedili bi egzistenciju svih tih ljudi kao i poslove sezonskih radnika. Novi gazda će angažovati tri radnika koji će sa ogromnim mašinama za par minuta obraditi zemlju, i toliko... Ali tako je to kod nas, sve propada, kao što je propala i mlekara u Senti i mnoga druga preduzeća, koja su ranije cvetala. Sve je gore i gore....
Preporučio nam je još jednog potencijalnog sagovornika, koji se bavio proizvodnjom duvana, koji na telefon nije bio dostupan, na Facebook-u je primio poruku, ali nije reagovao. Naknadno sam doznao da se totalno zadužio, tako da je bio primoran da ode u inostranstvo. Mislim da duvan ni u cigareti više ne želi da vidi, a kamoli da daje intervju novinaru lista „Mađar So“, analizirajući temu. Sasvim sigurno na drugi način pokušava da zaradi za život.
